Konačno smo posle novogodišnjeg raspusta nabavili potvrde i D i N su ponovo krenuli u vrtić. Meni je pritom mnogo lakše, a oni imaju zabavan i upotpunjeniji dan.
D je krenuo u vrtić sa dve i po godine. Imala sam veliki strah da neće moći da se adaptira, jer nije navikao da se odvaja od mene. Prvi dan sam imala veliku tremu. Spremila sam ga i odvela, a kada ga je vaspitačica uvela u sobu, ja sam ostala da stojim ispred jos nekoliko minuta i osluškivala sam. Očekivala sam plač. Nije ga bilo. Dobro, verovatno je da sam ja sama sebi u glavu napravila preveliko opterećenje u vezi toga. Tolika deca su se privikla na vrtić, pa zašto ne bi i on? Zapravo je to poludnevno razdvajanje od D teže palo meni nego njemu.
Te prve nedelje ostajao je tri sata u vrtiću, tj. do spavanja. Druge nedelje je ostao celi dan. I nije bilo nikakvih problema. D je bio uzbuđen što ima nove drugare, svako jutro je odlazio u vrtić s osmehom na licu, a svakog vikenda je jedva čekao ponedeljak.
Vrlo brzo sam primetila velike promene kod njega. Insistirao je na tome da sam jede, fond reči mu se vrtoglavo povećavao, postao je otvoreniji prema drugima (iako je generalno nepoverljiv, videlo se poboljšanje) i više nije bio moj krpelj. Još jedna vrlo važna stvar je da je ubrzo u potpunosti odbacio pelene (naime, kod kuće ih već neko vreme nije nosio, ali sam mu u vrtiću stavljala "za svaki slučaj") i tražio da ide u toalet (nošu nikada nije hteo). Dete je vrlo brzo dobilo dozu ozbiljnosti i zrelosti. Da ne pominjem to što bez pogovora pre jela odlazi da pere ruke, kada završi sa ručkom nosi tanjir i pribor u sudoperu, sakuplja igračke kada je igra završena, stavlja pidžamu ispod jastuka kada se probudi i niz tih sitnih navika koji moju svakodnevicu čine lakšom, a njegovu odgovornijom. Sve to zahvaljujući vrtiću.
N je krenula u vrtić čim je napunila godinu dana. Pošto je malecka, kod nje je adaptacija izgledala malo drugačije. Olakšica je bila to što je u našem vrtiću samo jedna mešovita grupa, što znači da je u vrtiću sve vreme zajedno sa D. Problem je bio što ona ni kod kuće nije dozvoljavala da je hrani i uspavljuje niko osim mene. Međutim, ja sam tada bila dva meseca pred porođaj sa V i morala je da se navikne.
Prve nedelje ona je ostajala oko 2 sata u vrtiću. Ujutru je odvedem, a kada bi se unervozila do te mere da više ne pomažu ni igračke, ni drugari, ni bata, vaspitačice bi me zvale da dodjem po nju. Druge nedelje je ostajala do spavanja. Ja sam i tih dana bila ta tri sata u blizini vrtića "za svaki slučaj". Ispostavilo se da potrebe za tim nije bilo. N je već počela ujutru da se sama budi, da tumara po kući i pakuje u ranac stvari koje su joj potrebne za vrtić (pelene, maramice, flašice). Primetila sam da zaista voli da ide. I dalje je ostajala do spavanja, a čim bih je iz vrtića dovela kući, N bi zaspala. Cilj je postignut - uveden joj je režim vrtića. Zato sam odlučila da počnem da je ostavljam celi dan. I ovoga puta N je to prihvatila daleko lakše nego što sam očekivala.
Već mesec dana kasnije, N je počela da insistira na tome da sama sedi za stolom i da sama jede - još jedna posledica vrtića.
D mi stalno priča o igrama koje igraju u vrtiću i koje su stvarno i zabavne i korisne. Pored toga uče naravno i pesmice i uopšte dobijaju neko osnovno znanje kako bi bili pripremljeni za polazak u školu, kada za to dođe vreme. A tu su naravno i priredbe, o kojima sam već pisala. (OVDE)
Najviše mi je drago jer vidim da moja deca zaista vole da idu u vrtić i da se tamo dobro osećaju. Kao što sam već rekla, meni je mnogo lakše, jer u tom delu dana mogu da završim sve druge obaveze. A njima lepše jer im dan prođe u igri i druženju.
Predškolske ustanove generalno doprinose da se deca od najranijeg doba socijalizuju, da steknu osnovne navike (da samostalno jedu, peru ruke, presvlače se) i kroz igru mnogo toga i nauče. Mišljenja sam da osnovno vaspitanje dolazi iz kuće, ali vrtići, tačnije vaspitači su tu da u tome pomognu roditeljima. Da zajedno sa roditeljima prate razvoj deteta, pa i pomognu da bolje razumeju svoje dete. Ili da im ukažu na neki problem koji dete ima ili možda neki talenat koji dete kod kuće ne ispoljava u tolikoj meri. Na dugačkom i trnovitom putu koji se zove "odgajanje dece" roditelji nisu sami. Zbog toga je važno da imamo dobru saradnju sa vrtićima i vaspitačima, koju mi na sreću imamo. I da zajedničkim snagama izvučemo iz naše dece ono najbolje. Da ih pripremimo za život. Da stasaju u dobre ljude.
D je krenuo u vrtić sa dve i po godine. Imala sam veliki strah da neće moći da se adaptira, jer nije navikao da se odvaja od mene. Prvi dan sam imala veliku tremu. Spremila sam ga i odvela, a kada ga je vaspitačica uvela u sobu, ja sam ostala da stojim ispred jos nekoliko minuta i osluškivala sam. Očekivala sam plač. Nije ga bilo. Dobro, verovatno je da sam ja sama sebi u glavu napravila preveliko opterećenje u vezi toga. Tolika deca su se privikla na vrtić, pa zašto ne bi i on? Zapravo je to poludnevno razdvajanje od D teže palo meni nego njemu.
Te prve nedelje ostajao je tri sata u vrtiću, tj. do spavanja. Druge nedelje je ostao celi dan. I nije bilo nikakvih problema. D je bio uzbuđen što ima nove drugare, svako jutro je odlazio u vrtić s osmehom na licu, a svakog vikenda je jedva čekao ponedeljak.
Vrlo brzo sam primetila velike promene kod njega. Insistirao je na tome da sam jede, fond reči mu se vrtoglavo povećavao, postao je otvoreniji prema drugima (iako je generalno nepoverljiv, videlo se poboljšanje) i više nije bio moj krpelj. Još jedna vrlo važna stvar je da je ubrzo u potpunosti odbacio pelene (naime, kod kuće ih već neko vreme nije nosio, ali sam mu u vrtiću stavljala "za svaki slučaj") i tražio da ide u toalet (nošu nikada nije hteo). Dete je vrlo brzo dobilo dozu ozbiljnosti i zrelosti. Da ne pominjem to što bez pogovora pre jela odlazi da pere ruke, kada završi sa ručkom nosi tanjir i pribor u sudoperu, sakuplja igračke kada je igra završena, stavlja pidžamu ispod jastuka kada se probudi i niz tih sitnih navika koji moju svakodnevicu čine lakšom, a njegovu odgovornijom. Sve to zahvaljujući vrtiću.
N je krenula u vrtić čim je napunila godinu dana. Pošto je malecka, kod nje je adaptacija izgledala malo drugačije. Olakšica je bila to što je u našem vrtiću samo jedna mešovita grupa, što znači da je u vrtiću sve vreme zajedno sa D. Problem je bio što ona ni kod kuće nije dozvoljavala da je hrani i uspavljuje niko osim mene. Međutim, ja sam tada bila dva meseca pred porođaj sa V i morala je da se navikne.
Prve nedelje ona je ostajala oko 2 sata u vrtiću. Ujutru je odvedem, a kada bi se unervozila do te mere da više ne pomažu ni igračke, ni drugari, ni bata, vaspitačice bi me zvale da dodjem po nju. Druge nedelje je ostajala do spavanja. Ja sam i tih dana bila ta tri sata u blizini vrtića "za svaki slučaj". Ispostavilo se da potrebe za tim nije bilo. N je već počela ujutru da se sama budi, da tumara po kući i pakuje u ranac stvari koje su joj potrebne za vrtić (pelene, maramice, flašice). Primetila sam da zaista voli da ide. I dalje je ostajala do spavanja, a čim bih je iz vrtića dovela kući, N bi zaspala. Cilj je postignut - uveden joj je režim vrtića. Zato sam odlučila da počnem da je ostavljam celi dan. I ovoga puta N je to prihvatila daleko lakše nego što sam očekivala.
Već mesec dana kasnije, N je počela da insistira na tome da sama sedi za stolom i da sama jede - još jedna posledica vrtića.
D mi stalno priča o igrama koje igraju u vrtiću i koje su stvarno i zabavne i korisne. Pored toga uče naravno i pesmice i uopšte dobijaju neko osnovno znanje kako bi bili pripremljeni za polazak u školu, kada za to dođe vreme. A tu su naravno i priredbe, o kojima sam već pisala. (OVDE)
Najviše mi je drago jer vidim da moja deca zaista vole da idu u vrtić i da se tamo dobro osećaju. Kao što sam već rekla, meni je mnogo lakše, jer u tom delu dana mogu da završim sve druge obaveze. A njima lepše jer im dan prođe u igri i druženju.
Predškolske ustanove generalno doprinose da se deca od najranijeg doba socijalizuju, da steknu osnovne navike (da samostalno jedu, peru ruke, presvlače se) i kroz igru mnogo toga i nauče. Mišljenja sam da osnovno vaspitanje dolazi iz kuće, ali vrtići, tačnije vaspitači su tu da u tome pomognu roditeljima. Da zajedno sa roditeljima prate razvoj deteta, pa i pomognu da bolje razumeju svoje dete. Ili da im ukažu na neki problem koji dete ima ili možda neki talenat koji dete kod kuće ne ispoljava u tolikoj meri. Na dugačkom i trnovitom putu koji se zove "odgajanje dece" roditelji nisu sami. Zbog toga je važno da imamo dobru saradnju sa vrtićima i vaspitačima, koju mi na sreću imamo. I da zajedničkim snagama izvučemo iz naše dece ono najbolje. Da ih pripremimo za život. Da stasaju u dobre ljude.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?