Nevolje u gostima

Sa tri mala deteta kod nas u kući je uvek haos. Koliko god da se trudim da sve bude sređeno, kada D i N dođu iz vrtića za svega deset minuta okrenu kuću naglavačke. Igračke, bojice i slikovnice su na sve strane. Tek pred spavanje sređujemo i skupljamo igračke, jer sam shvatila da ranije nema poente - opet će sve biti rastureno. Tako da u medjuvremenu hodamo pažljivo po kući i trudimo se da izbegnemo nagazne mine (igračke). Ili, u najboljem slučaju, pokušavamo da ograničimo krš na dečiju sobu. I tako je uglavnom u svakoj kući sa malom decom. I naši prijatelji su vrlo svesni toga.



Onda dolazimo do drugog problema: kada imamo goste, svako dete se svom silom trudi da bude u centru pažnje - D pokazuje crteže, N donosi igračke, D želi da učestvuje u razgovoru, N pokazuje kako igra i to može da ide u nedogled. Pogotovu ako se trudite da ih ignorišete. To izaziva kontraefekat: oni navaljuju sve više, nama priča sa gostima ide sve teže, a gosti se verovatno i pokaju što su uopšte došli. Da ne bi došlo do toga, uvek zamolim goste da posvete deci po pet minuta, kako bi im mališani rekli i pokazali šta imaju. Onda se deca zadovolje i vrate se svojoj igri, a mi možemo da sedimo na miru (dok se V ne probudi ili se D i N posvađaju oko igračke). Možda ovo neće odgovarati svakom gostu, ali kod nas je tako i ne postoji drugi način.

Problem opet nastaje kada mi idemo u goste. Skoro uvek deca idu sa nama gde god da idemo. Retke su situacije kada ih ostavljamo nekome na čuvanje. Prvi razlog je što je zaista teško izaći na kraj sa njih troje i samim tim je velika odgovornost za onoga ko ih čuva. Drugi razlog je što retko kad i sa retko kim hoće da ostanu. Tako da deca u goste idu sa nama uvek. I to je ponekad veoma komplikovano. Sa najstarijim detetom se obično pre polaska dogovorimo da bude dobar i poslušan, dok N tu priču još uvek ne može da shvati. V još uvek nije svesna ničega sem sopstvenih potreba, tako da kad ogladni - traži da jede, kada joj s puni pelena - ona napuni pelenu i ne bira ni vreme ni mesto. Prijatelji kod kojih idemo to naravno znaju i imaju razumevanja.

Mi odrasli odemo u goste kako bismo popričali i popili kafu sa prijateljima. Međutim, deca ne mogu da sede dva sata i miruju. Zato nosimo i omiljene igračke i bojice i bojanke i sveske i još trista čuda, kako bi deca imala čime da se zanimaju. Jer njima je potrebna animacija i zanimacija. Opet naravno postoje oni trenuci sa privlačenjem pažnje. I opet to mora da bude ispoštovano od strane svih nas. Jer drugačije ne može.



Vrlo olakšavajuća okolnost je kada idemo kod prijatelja koji imaju decu sličnog uzrasta. Kao prvo, deca imaju sa kim da se igraju i mi smo mirniji. Kao drugo, uglavnom imaju više razumevanja za dečije potrebe, a i nestašluke, jer i njihova deca rade isto.

Rekla sam već da naša deca idu svuda sa nama, pa i u restoran. Jednom prilikom, kada je N imala svega nekoliko meseci, izašli smo svi na ručak. Taman što je konobar primio našu porudžbinu, N je napunila i prepunila pelenu. Bila sam prinuđena da je u nosiljci skinem, odnesem u kupatilo i operem i potpuno presvučem i to na sred restorana. Koliko god neukusno to nekome izgledalo, bebine potrebe moraju biti zadovoljene u svakom trenutku. Isto kao i hranjenje bebe gde god da se nađem. Sa bebama je tako i tu nema ničeg ni neprijatnog ni sramnog. Najvažnije je da je beba čista, nahranjena i namirena.

Mi smo se već navikli i uhodali kada je reč o odlasku bilo gde sa decom. Naoružamo se strpljenjem i rekvizitima i nadamo se da ćemo uspeti na miru da popijemo kafu. A kada nam to ne uspe - više sreće drugi put.