Već sam pisala o tome da mi svuda idemo sa decom (OVDE). Ali svaki odlazak u restoran sa decom je avantura za sebe. Pre svega, deci zaista nije odlazak na ručak neki poseban doživljaj, čak im je i "smor" jer moraju da budu mirni, sede i, što je najgore, jedu.
Moja deca ne spadaju u one koji vole da jedu. Oni jedu više zato što moraju. Kada dođe vreme za jelo, gasi se i sklanja sve što bi im odvuklo pažnju u toku obroka, prekida se svaka priča i igra i kada završe sve se nastavlja.
Što se tiče izbirljivosti, uglavnom jedu sve. Mada im naiđu periodi kada na primer više vole paradajz nego papriku, a onda neć uopšte paradajz, a papriku obožavaju. Deca menjaju ukuse i navike i to je normalno. Ipak nastojim u tome da im dajem što raznovrsniju hranu. Čak i kada im se na prvi zalogaj nešto ne svidi, dam im to kroz neko vreme ponovo, za slučaj da se predomisle. I to s često dešava. Na primer D nije voleo ćufte, a onda mu je naišao period kada ih je tražio svaki drugi dan, da bi sada postao potpuno ravnodušan prema ćuftama. N do pre par meseci nije mogla da smisli paradajz u bilo kom obliku, a onda je naprasno počela da ga jede. Na žalost, već je bio kraj sezone paradajza. Ali eto, menjaju se ukusi, pa tako varira i ishrana.
Uglavnom su babe te koje stalno kljukaju decu i nude im svakih pola sata da jedu. Kod nas sam ja ta koja je stalno opterećena da li su deca jela, koliko su jela i koja misli da su deca uvek gladna. Uvek imam taj banalni strah da nisu dobro jeli i da su gladni. Kada vidim da su oni siti, sve je mnogo lakse.
Kod kuće ručak izgleda ovako: nakon što napravimo atmosferu za ručanje (pogasimo i sklonimo sve) i svi sedamo za sto. Ja hranim N, a kad ona završi jedem ja. Tata jede i kontroliše D, koji odavno zna da jede sam. Sve je to tako sjajno i bajno ukoliko V spava. Ako je V budna, tata je čuva dok ja nahranim N i jedem i ja, a zatim je ja preuzmem dok tata jede.
D još odavno jede sam. Problem je što jede iritirajuće sporo i što ako mu bilo šta odvuče pažnju, on jednostavno zaboravi da jede. I to ume prilično da iznervira. Zato smo uveli gledanje na sat. Dam mu određeno vreme za koje mora da završi sa obrokom (vreme zavisi od toga šta ima u tanjiru) i ako za to vreme ne pojede, onda ga ja hranim. D ne voli kada ga ja hranim, jer "on je veliki i može sve sam", tako da uglavnom sve završi na vreme.
N je u fazi kada hoće sve da radi sama, pa tako i da jede. Kada je u tanjiru čvrsta hrana, bocka je sama viljuškom i to joj ide prilično dobro. Međutim, sa supicama i čorbastim jelima se još uvek ne snalazi najbolje. Tada joj dam jednu kašiku i pustim je da proba sama da jede, ali je u međuvremenu i ja hranim drugom kašikom. Napravimo lom i sve isprljamo, ali ona je zadovoljna što je "sama" jela, a i svaki put joj sve bolje ide. Na kraju krajeva, ako je ne pustim da proba sama, nikada neće ni naučiti.
Između obroka imaju užine. I to je najčešće voće. D najviše voli mandarine i kivi, dok je N više za jabuke i banane. Ali u suštini voće stvarno jedu. Pravo otkriće nam j bio nar. Naime, D me je jedno vreme stalno zapitkivao šta je nar i kako izgleda nar. I kada sam konačno naišla na nar u piljari, kupila sam bukvalno samo jedan da bih pokazala D kako nar izgleda. Bila sam ubeđena da se njemu nar neće svideti. Na moje zaprepašćenje, D je oduševljen narom. Na moje još veće zaprepašćenje, i N je oduševljna narom i jede ga bez problema iako je sitan. Od tada nar imamo stalno u kući i kad god neće ništa drugo da jedu, nar uvek hoće.
Da se vratim na početak priče - ručak u restoranu sa decom. Pre nekoliko dana smo izašli porodočno na ručak. Došli smo do stola i bukvalno dok smo seli, N je već bila na jednom kraju restorana, očarana okićenom jelkom, D je na drugoj strani našao drugara za igru, a V je poče la da se budi u nosiljci na stolici pored mene. Znali smo da od sedenja nema ništa. Rastrčali smo se i mi po restoranu sa decom, dali konobaru narudžbinu usput, sedeli i jeli na smenu. Jer N se oduševila kuhinjom i na svako malo je uletala u kuhinju i vikala "bu" kuvarici, pokušavajući da je uplaši. D je stekao novog drugara koji ima auto na daljinski. I tako su upravljali auto zajedno, a auto je sumanuto leteo po restoranu dok su se konobari svim silama trudili da ga ne zgaze. V se zatekla u novom okruženju, pa joj spavanje nije padalo na pamet. Sve vreme je gugutala i razgledala oko sebe. Na kraju smo nekako, jedan po jedan, svi ručali. A kada smo svi siti, vreme je da se krene. Verujem da je celom osoblju restorana laknulo.
Tako izgledaju naši ručkovi. Nema tu ni mira, ni romantike, ni opuštenosti. Samo jurnjava i ludnica. Ali tu je i zabava. I smeh. Mnogo smeha. I zato je svaki taj ručak nezaboravan. Svaki je avantura za sebe i svaki ostaje kao lepa i posebna uspomena. A to nema cenu.
Moja deca ne spadaju u one koji vole da jedu. Oni jedu više zato što moraju. Kada dođe vreme za jelo, gasi se i sklanja sve što bi im odvuklo pažnju u toku obroka, prekida se svaka priča i igra i kada završe sve se nastavlja.
Što se tiče izbirljivosti, uglavnom jedu sve. Mada im naiđu periodi kada na primer više vole paradajz nego papriku, a onda neć uopšte paradajz, a papriku obožavaju. Deca menjaju ukuse i navike i to je normalno. Ipak nastojim u tome da im dajem što raznovrsniju hranu. Čak i kada im se na prvi zalogaj nešto ne svidi, dam im to kroz neko vreme ponovo, za slučaj da se predomisle. I to s često dešava. Na primer D nije voleo ćufte, a onda mu je naišao period kada ih je tražio svaki drugi dan, da bi sada postao potpuno ravnodušan prema ćuftama. N do pre par meseci nije mogla da smisli paradajz u bilo kom obliku, a onda je naprasno počela da ga jede. Na žalost, već je bio kraj sezone paradajza. Ali eto, menjaju se ukusi, pa tako varira i ishrana.
Uglavnom su babe te koje stalno kljukaju decu i nude im svakih pola sata da jedu. Kod nas sam ja ta koja je stalno opterećena da li su deca jela, koliko su jela i koja misli da su deca uvek gladna. Uvek imam taj banalni strah da nisu dobro jeli i da su gladni. Kada vidim da su oni siti, sve je mnogo lakse.
Kod kuće ručak izgleda ovako: nakon što napravimo atmosferu za ručanje (pogasimo i sklonimo sve) i svi sedamo za sto. Ja hranim N, a kad ona završi jedem ja. Tata jede i kontroliše D, koji odavno zna da jede sam. Sve je to tako sjajno i bajno ukoliko V spava. Ako je V budna, tata je čuva dok ja nahranim N i jedem i ja, a zatim je ja preuzmem dok tata jede.
D još odavno jede sam. Problem je što jede iritirajuće sporo i što ako mu bilo šta odvuče pažnju, on jednostavno zaboravi da jede. I to ume prilično da iznervira. Zato smo uveli gledanje na sat. Dam mu određeno vreme za koje mora da završi sa obrokom (vreme zavisi od toga šta ima u tanjiru) i ako za to vreme ne pojede, onda ga ja hranim. D ne voli kada ga ja hranim, jer "on je veliki i može sve sam", tako da uglavnom sve završi na vreme.
N je u fazi kada hoće sve da radi sama, pa tako i da jede. Kada je u tanjiru čvrsta hrana, bocka je sama viljuškom i to joj ide prilično dobro. Međutim, sa supicama i čorbastim jelima se još uvek ne snalazi najbolje. Tada joj dam jednu kašiku i pustim je da proba sama da jede, ali je u međuvremenu i ja hranim drugom kašikom. Napravimo lom i sve isprljamo, ali ona je zadovoljna što je "sama" jela, a i svaki put joj sve bolje ide. Na kraju krajeva, ako je ne pustim da proba sama, nikada neće ni naučiti.
Između obroka imaju užine. I to je najčešće voće. D najviše voli mandarine i kivi, dok je N više za jabuke i banane. Ali u suštini voće stvarno jedu. Pravo otkriće nam j bio nar. Naime, D me je jedno vreme stalno zapitkivao šta je nar i kako izgleda nar. I kada sam konačno naišla na nar u piljari, kupila sam bukvalno samo jedan da bih pokazala D kako nar izgleda. Bila sam ubeđena da se njemu nar neće svideti. Na moje zaprepašćenje, D je oduševljen narom. Na moje još veće zaprepašćenje, i N je oduševljna narom i jede ga bez problema iako je sitan. Od tada nar imamo stalno u kući i kad god neće ništa drugo da jedu, nar uvek hoće.
Da se vratim na početak priče - ručak u restoranu sa decom. Pre nekoliko dana smo izašli porodočno na ručak. Došli smo do stola i bukvalno dok smo seli, N je već bila na jednom kraju restorana, očarana okićenom jelkom, D je na drugoj strani našao drugara za igru, a V je poče la da se budi u nosiljci na stolici pored mene. Znali smo da od sedenja nema ništa. Rastrčali smo se i mi po restoranu sa decom, dali konobaru narudžbinu usput, sedeli i jeli na smenu. Jer N se oduševila kuhinjom i na svako malo je uletala u kuhinju i vikala "bu" kuvarici, pokušavajući da je uplaši. D je stekao novog drugara koji ima auto na daljinski. I tako su upravljali auto zajedno, a auto je sumanuto leteo po restoranu dok su se konobari svim silama trudili da ga ne zgaze. V se zatekla u novom okruženju, pa joj spavanje nije padalo na pamet. Sve vreme je gugutala i razgledala oko sebe. Na kraju smo nekako, jedan po jedan, svi ručali. A kada smo svi siti, vreme je da se krene. Verujem da je celom osoblju restorana laknulo.
Tako izgledaju naši ručkovi. Nema tu ni mira, ni romantike, ni opuštenosti. Samo jurnjava i ludnica. Ali tu je i zabava. I smeh. Mnogo smeha. I zato je svaki taj ručak nezaboravan. Svaki je avantura za sebe i svaki ostaje kao lepa i posebna uspomena. A to nema cenu.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?