N u epizodi "Prinudno odvikavanje"

Imali smo dva problema sa N. Prvi je da je pila količinski previše mleka, što može negativno da utiče na krvnu sliku. Mleko ubija crvena krvna zrnca i može doći do anemije. Drugi problem je što se navikla na određenu flašicu i cuclu na toj flašici i ne prihvata nijednu drugu. Već dva meseca pokušavam da pronađem takvu cuclu, kako bih joj ovu omekšalu i izgriženu zamenila, ali bezuspešno. Takvog oblika cucle nema nigde (nekako je sisaljka veća od standardnih), a nijednu drugu N neće čak ni da proba da stavi u usta (ni silikonske, ni od kaučuka, ni male, ni velike, ni anatomske, ni okrugle - probala sam bukvalno sve). Ta njena je jedna jedina. I ta njena je odavno zrela za kantu.




Toj famoznoj cucli se bližio kraj, to sam već videla. Međutim, kraj je usledio ipak brže nego što sam očekivala. Pre nekoliko dana, N joj je presudila - pregrizla je cuclu bukvalno na pola. Usledila je neverica i neutešni plač. Ni jedna druga cucla niti flašica nisu dolazile u obzir. Zamene nije bilo i tu je nastao problem.


N je navikla da se uspavljuje dok pije mleko iz flašice. Sada te flašice više nije bilo. Negde između zbunjenosti i plača N što je pregrizla flašicu, videla sam idealnu priliku za odvikavanje od iste. Već je dovoljno velika i razumna, a i već je pila iz šolje, tako da joj ni to nije novo. Pritom, ako ostavi flašicu lepše će spavati noću, neće se toliko buditi i, što je još važnije, neće kriviti i kvariti zube sa cuclom. Nakon što sam to veče pred spavanje ponudila sve moguće flašice u kombinaciji sa svim mogućim cuclama koje imam u kući, ponovo bezuspešno, odlučila sam da vreme pijenja na flašicu ostavimo iza nas.






Sada je bio problem uspavati je. Nisam imala pojma kako to da izvedem. Nosala sam je po kući, ljuljala, pevala joj, pričala priču, češkala je i ništa. Na kraju, kada je već bila na ivici snage, N je otišla sama u krevet i jednostavno zaspala. Bez flašice i bez mog ljuljanja ili bilo kakvog uspavljivanja. Kada se u sred noći probudila, dala sam joj flašicu sa piskom iz koje inače pije vodu. Prvo se pobunila, ali kada sam je podsetila da njene flašice više nema, uzela je vodu, popila nekoliko gutljaja i nastavila da spava.



Sledećeg dana je bilo nekoliko kriznih trenutaka, ali već joj postaje jasno da mora da prežali flašicu i pregriženu cuclu. Uveče je ponovo samo legla u krevet i jednostavno zaspala. U toku noći probudila se samo jednom.










Svakim danom je sve bolje i sve lakše. Mleko još uvek pije i to iz šolje. Šolju mleka ujutru i šolju mleka uveče. I to je dovoljna količina za njen uzrast. Na naše oduševljenje, počela je mnogo bolje da jede. Mada nikada nije ni bilo nekih ozbiljnih problema sa njom i hranom, sada jede više. Odvikavanje je uspelo. Brzo, na trenutke bolno, ali delotvorno.



Nikada nisam posebno obraćala pažnju, na primer, sa koliko meseci dete treba da ide na nošu, sa koliko da počne da pije na šolju, kad ovo, a kad ono. Kod mene je na sve to odgovor - kad dete bude spremno. Zato pratim detetovo ponašanje i kad vidim da ono to može, tada to i uradimo.

Neki su mi rekli da je još rano da je odbijem od flašice, dok drugi kažu da je to trebalo već da uradim. Ja mislim da sam uhvatila pravi trenutak, iskoristila situaciju na najbolji mogući način i dobila dete koje bolje jede, bolje spava, još uvek pije mleko, ali u primerenoj količini i koje neće imati problema sa krvnom slikom i zubima koje mogu da izazovu prevelike količine mleka i cucla. I tu nema ničeg lošeg.