Mašta može svašta

Svet mašte uglavnom odrastanjem delimično ili potpuno izgubimo. Suočimo se sa surovošću života i počinjemo da se plašimo maštanja. Odrasli često kažu "puste maštarije". Ako se pitaju deca, kod njih je sve moguće. Ona veruju u čuda i u bajke. Njihova neiskvarenost i sama njihova vera je nešto što me svaki put natera na razmišljanje i podstakne da i ja sama verujem. Da verujem u sebe, u svet oko sebe, u ljude oko sebe. Kada bismo i mi odrasli sačuvali delić te dečije vere, svet bi bio mnogo bolje mesto.

                                      

D ima mnogo razvijenu maštu. U stanju je da osmisli neku priču ili crtež da kada mi pokaže dugo vremena razmišljam kako je uspeo to da uradi. Ja kao odrasla osoba sam izgubila dobar deo te maštovitosti, ali se trudim da sačuvam bar delić toga kroz priče i crteže koje pravi D. A svaki njegov crtež kao pozadinu ima neku neverovatnu priču.



N je u fazi kada imitira sve što D radi. Pa su tako ovih dana mali umetnici okupirani bojicama, flomasterima, sveskama (kojih mislim da sam kupila bukvalno 50 u poslednja dva mesca, kada je ih je i uhvatila ova "umetnička zaraza"), bojankama i plastelinom. A kao i pravi umetnici, i oni kada crtaju, crtaju po apsolitno svemu. N uzme kulturno svesku i flomaster i crta u svesci. Međutim, sveska joj padne sa stola, a ona u svom slikarskom zanosu nastavi da šara po stolu, a često se desi da pređe i na majicu ili trenerku. Usput se i našminka, pa joj i lice bude u svim bojama flomastera koje koristi. Ali dobro, sve se to opere i očisti. Neću da sputavam detetov kreativni talas.

Plastelin je nešto što D stvarno obožava i u stanju je da ga po celi dan mulja po rukama i uspe da napravi svašta. N je do skoro bio zabranjen plastelin, ali sam uvidela da već kapira čemu služi i kako se koristi, tako da je počela i ona da isprobava svoje vajarske sposobnosti. Sa plastelinom, koliko god da se trudim da to sprečim, uvek naprave haos. Mrvica bude i po stolu i po tepihu i po krevetu. I to se mnogo teže skida nego flomasteri sa garderobe, ali nekako se izborimo i sa tim. Kada naprave svoje skulpture, oni su srećni, ja sam ponosna. I to se jedino računa.



Kada je napolju loše vreme, ovo je jedan od naših omiljenih načina da iskoristimo vreme. I crtanje i plastelin imaju mnogo pozitivnog uticaja na decu i njihov razvoj.

N sada samo žvrlja krugove. Ali znam da će iz tih krugova kasnije izrasti neki, recimo, meda. Iz tog mede možda neki čovečuljak. Onda će taj čovečuljak dobiti neko ime, koje će ona polako pokušavati i na kraju uspeti da napiše. Naravno, sve u svoje vreme. Pritom, već uči boje. Stiče osećaj za forme i oblike. Lagano otkriva šta sve može.

D, kao što sam već rekla, već ima čitave priče u crtežima. Nikada on neće reći da nešto ne ume da nacrta. Sve proba, pa čak i ako to ne ispadne baš kako treba, nije ni važno. Bitan je trud. Sa svojih 5 godina već zna da piše sva slova i brojeve, a i da polako čita. Njegovi crteži samo vremenom postaju upotpunjeniji, imaju više detalja i poboljšavaju se.



Plastelin takođe pruža deci osećaj za oblike i forme. Podstiče ih na kreativnost. I naravno, i sa njim uče boje. Jednostavno traži da ispolje svoj stvaralački duh.

Možda to ne ispadne uvek najtačnije, ali je najlepše. Jer ga je napravilo neiskvareno dete sa toliko truda i vere i volje. A to uvek treba da bude nagrađeno. I to je ono na šta svi treba da se ugledaju. Kako deca nešto što nama izgleda toliko naivno rade sa toliko žara. Jer taj žar je ono što odrslima uglavnom nedostaje.