Savršen roditelj ne postoji. Ali možemo da se svakim danom trudimo da budemo sve bolji. To znači da loše momente sa decom imaju svi.
Na primer, desilo se nebrojeno puta da D bude savršeno dete. Šta god da mu kažem on posluša, ode u svoju sobu i igra se sa igračka ili crta i miran je kao bubica. A onda neko dođe kod nas i D se iz savršenog deteta pretvori u pravog malog monstruma: skače po kući, ne dozvoljava mi da progovorim ni sa kim ni reč (samo ide za mnom i "Mama, vidi ovo", "Mama, dođi da ti pokažem nešto", "Mama, pomozi mi da namestim"...), dere se, a kada mu skrenem pažnju da treba da bude dobar, on počne da se krevelji. I ako se ovakva situacija ponavlja svaki put kada imamo goste, kako ja da objasnim bilo kome da on ustvari nije takav? Da samo, eto, poludi baš kada oni dođu? Niko u to neće poverovati. I to odmah povlači činjenicu da D ispada nevaspitano i neposlušno dete, a ja loš roditelj. E pa nije tako! Deca imau potrebu da budu u centru pažnje, njima je pažnja neophodna. Ovo je samo njegov način da to i postigne. To je potpuno normalno. A ja nisam loš roditelj, već imam normalno, zdravo i živahno dete, koje ima i dobre i loše osobine, dobre i loše momente, kao i svako ljudsko biće.
Majke su u današnje vreme pod prevelikim pritiskom. Servira im se priča da treba da imaju uspešnu karijeru, kako bi bile nezavisne, a s druge strane da je kod kuće sve savršeno sređeno i čisto, i da se u toj savršenoj kući živi lagodnim porodičnim životom. Deca su uvek čista, mirna i poslušna. Muž i žena stalno crkuću. Nemaju ama baš nikakvih problema. Sve je savršeno. Savršeno ne postoji.
Kao prvo, moja deca skoro nikada nisu potpuno čista. To ne znači da sam loša majka, već da puštam decu napolje, da se valjaju po travi, da prave kule od peska. Znači da im dajem da jedu sami, kako bi se naučili da budu samostalni. Pritom se izmažu, isprosipaju, ali fleka na odeći nema nikakvu vrednost u odnosu na dete koje je srećno jer je uspelo da uradi nešto samo. I niko ne može da me ubedi u suprotno.
Nekad nam veče užasno brzo prođe i dok sve pripremim za kupanje, shvatim da je vreme za kupanje već odavno prošlo. Tada odložim kupanje deteta za sutradan. Nije kraj sveta ako jedno veče dete preskoči kupanje. Dešava se da deca ostanu budna do kasno. Dešava se da zaboravim da im promenim posteljinu. Dešava se da zaboravim da očešljam N. Dešava se da im dam keks i mleko za večeru jer nemam snage da im napravim nešto konkretno. Dešava se da opsujem pred decom. Dešava se da me deca izblamiraju na sred ulice kad počnu da histerišu iz nekog razloga. Dešava se da se izderem na dete kada možda i nije zaslužilo. Dešava mi se da kažem stvari zbog kojih se posle pokajem.
I ništa od toga me ne čini lošom majkom. Već ljudskim bićem. Biće koje ima i dobre i loše strane, dobre i loše dane. I to je u redu. Svi smo mi različiti, sva naša deca su različita. I svaki dan je drugačiji. Nekad sam raspoložena i celi dan smišljam deci razne igre i celi dan nam bude kreativan i ispunjen. A nekada nemam snage ni za šta od toga, već se samo trudim da ih tog dana održim u životu.
Ovakve situacije se dešavaju svima. Koliko god možda neki negodovali, ovo se zaista dešava apsolutno svima. Ne postoji savršen roditelj i ne postoji savršeno dete. Svi smo samo roditelji koji se trude da izvuku najbolje iz sebe i iz svoje dece. Nekada nam uspe, nekad ne. Ali to je život, a ne znak da je neko loš roditelj.
Na primer, desilo se nebrojeno puta da D bude savršeno dete. Šta god da mu kažem on posluša, ode u svoju sobu i igra se sa igračka ili crta i miran je kao bubica. A onda neko dođe kod nas i D se iz savršenog deteta pretvori u pravog malog monstruma: skače po kući, ne dozvoljava mi da progovorim ni sa kim ni reč (samo ide za mnom i "Mama, vidi ovo", "Mama, dođi da ti pokažem nešto", "Mama, pomozi mi da namestim"...), dere se, a kada mu skrenem pažnju da treba da bude dobar, on počne da se krevelji. I ako se ovakva situacija ponavlja svaki put kada imamo goste, kako ja da objasnim bilo kome da on ustvari nije takav? Da samo, eto, poludi baš kada oni dođu? Niko u to neće poverovati. I to odmah povlači činjenicu da D ispada nevaspitano i neposlušno dete, a ja loš roditelj. E pa nije tako! Deca imau potrebu da budu u centru pažnje, njima je pažnja neophodna. Ovo je samo njegov način da to i postigne. To je potpuno normalno. A ja nisam loš roditelj, već imam normalno, zdravo i živahno dete, koje ima i dobre i loše osobine, dobre i loše momente, kao i svako ljudsko biće.
Majke su u današnje vreme pod prevelikim pritiskom. Servira im se priča da treba da imaju uspešnu karijeru, kako bi bile nezavisne, a s druge strane da je kod kuće sve savršeno sređeno i čisto, i da se u toj savršenoj kući živi lagodnim porodičnim životom. Deca su uvek čista, mirna i poslušna. Muž i žena stalno crkuću. Nemaju ama baš nikakvih problema. Sve je savršeno. Savršeno ne postoji.
Kao prvo, moja deca skoro nikada nisu potpuno čista. To ne znači da sam loša majka, već da puštam decu napolje, da se valjaju po travi, da prave kule od peska. Znači da im dajem da jedu sami, kako bi se naučili da budu samostalni. Pritom se izmažu, isprosipaju, ali fleka na odeći nema nikakvu vrednost u odnosu na dete koje je srećno jer je uspelo da uradi nešto samo. I niko ne može da me ubedi u suprotno.
Nekad nam veče užasno brzo prođe i dok sve pripremim za kupanje, shvatim da je vreme za kupanje već odavno prošlo. Tada odložim kupanje deteta za sutradan. Nije kraj sveta ako jedno veče dete preskoči kupanje. Dešava se da deca ostanu budna do kasno. Dešava se da zaboravim da im promenim posteljinu. Dešava se da zaboravim da očešljam N. Dešava se da im dam keks i mleko za večeru jer nemam snage da im napravim nešto konkretno. Dešava se da opsujem pred decom. Dešava se da me deca izblamiraju na sred ulice kad počnu da histerišu iz nekog razloga. Dešava se da se izderem na dete kada možda i nije zaslužilo. Dešava mi se da kažem stvari zbog kojih se posle pokajem.
I ništa od toga me ne čini lošom majkom. Već ljudskim bićem. Biće koje ima i dobre i loše strane, dobre i loše dane. I to je u redu. Svi smo mi različiti, sva naša deca su različita. I svaki dan je drugačiji. Nekad sam raspoložena i celi dan smišljam deci razne igre i celi dan nam bude kreativan i ispunjen. A nekada nemam snage ni za šta od toga, već se samo trudim da ih tog dana održim u životu.
Ovakve situacije se dešavaju svima. Koliko god možda neki negodovali, ovo se zaista dešava apsolutno svima. Ne postoji savršen roditelj i ne postoji savršeno dete. Svi smo samo roditelji koji se trude da izvuku najbolje iz sebe i iz svoje dece. Nekada nam uspe, nekad ne. Ali to je život, a ne znak da je neko loš roditelj.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?