Bezanje od ekrana

Problem današnjice generalno je što smo svi neprekidno pred ekranima: telefoni, tableti, laptopovi, televizori... I ne možemo zamisliti život bez njih. Deca odrastaju u tehnološki sve razvijenijem svetu i sve te spravice oberučke prihvataju i to u sve mlađem uzrastu. To ih zadržava u četiri zida i oni su sve manje aktivni. A to onda ima i druge posledice.



Do skoro su za moju decu svi ti ekrani bili nedostupni. Sem televizora i to vrlo ograničeno. Probrani crtani filmovi i to je sve. Koristim svaku priliku da vreme provedeno sa decom učinim kreativnim i korisnim. Sećam se svog detinjstva, kada smo po celi dan trčali oko zgrade i po parku, igrali jurke, žmurke, ledenog čike, lastiš... Da li današnja deca uopšte znaju kako se igra lastiš? Ne sećam se kada sam poslednji put videla devojčice sa lastišem. A šta je sa klik-klak kuglama? Slažem se da deca treba da napreduju. Ali mislim da to ne postižemo time što im damo tablete i telefone u ruke. Deci je potrebno da se pokreću, kako bi razvijali i motoriku, a i otkrivali svet oko sebe. Primećujem da je došlo takvo vreme da ako nas dete pita kako izgleda ljubičica, mi uključimo laptop, tablet, telefon ili šta god i izguglamo i pokažemo sliku ljubičice na internetu. Umesto da uhvatimo dete za ruku, izvedemo napolje, prošetamo, pronađemo ljubičicu i damo detetu da je ubere, opipa, pomiriše. Mnogo je delotvornije. Problem je nedostatak vremena. Roditelji usled jurnjave oko posla, koji su verovatno teško našli i sada se svim silama trude da ga sačuvaju, imaju sve manje vremena za decu. I deca ispaštaju iako nisu kriva. Mame i tate kada dođu kući su premoreni, deca traže pažnju, ali dobiju ekran. Igraju igrice i miruju. A mame i tate mogu da se odmore. Svi srećni i zadovoljni? Ne bih rekla.



Do skoro sam se odlučno držala toga da deci ništa od tih malih pametnih ekrana nije potrebno i da su stari dobri Diznijevi crtaći potpuno dovoljni i primereni za njih. Međutim... D je sve češće dolazio kući sa pričama kako neki njegov drug igra neku igricu i kako je ona super. Malo po malo, moje "Ti si još mali za to" nije prolazilo. I tako je u naš dom pre nekih meses dana ušetao tablet. D je naravno oduševljen. Ja - ne baš. Pustila sam ga prva dva dana da se izigra do mile volje, dok ga malo prođe ono početno uzbuđenje, a onda sam rešila da stavim tu spravicu pod kontrolu. Dozvoljeno mu je da igra igrice sat vremena dnevno i to u periodu kada N spava (jer inače i ona traži tablet). U početku je bilo pobude, ali je shvatio da može ili tako ili nikako. Našli smo kompromis. D može sa drugarima da učestvuje u razgovorima o igricama i nije isključen iz tehnološkog sveta, a s druge strane vreme za igranje igrica smo ograničili tako da ne remeti vreme za igranje i izlazak napolje. N se naspava, D se zadovolji sa tabletom za to vreme (pritom miruje i ne budi je) i posle svi raspoloženi izađemo napolje.eba istih kad tad

Moram priznati da sam dva-tri puta tablet iskoristila i za N u krajnje kriznim situacijama. Jedna je bila u kolima, kada smo malo duže putovali, a ona već počela da krizira u sedištu. Pustila sam joj neku igricu da pritiska dirke i svira i ona je do kraja puta mirovala. Druga je bila kada sam ja morala da izađem da nešto završim, a tata da ostane sa njima. Da ne bi plakala za mnom, dobila je opet te dirke da svira. Posle su mi rekli da su joj dali njen bebi sintisajzer i ipak joj je bio interesantniji od onog na tabletu. Hvala Bogu.

Svesna sam da deca moraju imati kontakt sa svim tim spravicama i da ce im upotreba istih kad-tad preći u naviku, ali se trudim da to ne bude još. I na ono što ja često kažem "U njihovom uzrastu nisam ni fiksni telefon znala da koristim", postoji odgovor "Bila su druga vremena". Jesu, bila su. Ali ne moraju ni ova da ostave decu bez detinjstva. Sve je na nama. A detinjstvo, po meni, treba da bude razigrano, aktivno, puno drugara i što više na otvorenom.