TAMAMA

Pre nekoliko dana smo otišli u supermarket i manje-više je sve bilo u redu. Do trenutka kada je N iskočila iz kolica i počela da beži po prodavnici, V koja je počela da plače jer hoće takođe da iskoči iz kolica, ali ne može, D koji bi da kupi sve što vidi na polici. Jedino je K još uvek mirovala u marami. Tako da smo se svi razleteli po prodavnici, pola stvari koje smo trebali da kupimo smo zaboravili. Samo smo gledali kako da se izvučemo odatle bez ikakve štete napravljene od strane naše drage dece koja su se u sekundi pretvorila u gremline. I svaki put kada neplanirano odemo u kupovinu dešava se isto. Zato naša nabavka zahteva prethodnu pripremu i razrađen plan. Naš odlazak u kupovinu izgleda ovako: K nosim u marami, N i V stavimo u kolica (ukoliko idemo u veliku nabavku uzimamo dvoja kolica), a D nosi ceger u koji kasnije pakujemo stvari. Pre svega, spisak za kupovinu. Preko potreban. Obavezan. Ne pokušavati uopšte kupovinu sa decom bez spiska. Jer će se taj pokušaj vrlo v

Jedan od najvećih strahova vezanih za selidbu jeste kako će se D snaći u novoj školi. Jer u Crnoj Travi ih je bilo troje u prvom razredu, a učionicu su delili sa trećim razredom. Samim tim je bilo vrlo specifično.  Danas je bio prvi dan u novoj školi za D. Pre desetak dana smo boli na razgovoru u školi i rekli su nam da prvog dana posle raspusta dođemo sa đakom knjižicom i to je to. Ostatak posla oko prebacivanja završe škole između sebe službeno. I tako smo i uradili. Zapalo mu je da ove nedelje ide popodne. Do sada nije išao po smenama u školi. Išli su uvek prepodne. Dakle, na samom početku već velika promena. Došli smo u školu malo ranije kako bismo opet popričali sa direktorkom i upoznali učiteljicu. Prvi utisak o učiteljici: deluje sjajno, a posebno mi se svidelo to što je odmah ušla u priču sa D i potrudila se da ga opusti. A mebi je strpljivo i ljubazno odgovorila na milion i jedno pitanje. Dakle, sasvim je izvesno da ima dobar pristup. Za početak odlično! U prvo

Pred nama je knjiga koja je svrstana na listu najboljih knjiga za decu ikada. Pred nama je knjiga koja je istovremeno toliko jednostavna i ima toliko slojeva i nivoa razumevanja. Pred nama je knjiga koju sam već dugo želela da uvrstim u našu kućnu biblioteku. Pred nama je knjiga u kojoj uživa cela porodica. "Veoma gladna gusenica" Erika Karla u izdanju Propolus Books je antologijski primerak knjige za decu. U opisu ove knjige kada je potražite na sajtovima knjižara piše sledeće: " Bio jednom jedan dečji pisac koji se u dokolici igrao bušačem za papir. Rupe su ga podsetile na crva, crv na knjiškog crva i rodio se Vili crv. Ali urednica ovog pisca bila je mišljenja da zeleni crv nije dopadljivi protagonista, pa je predložila gusenicu. A pisac je uzviknuo:"Leptir!" i tako je sve počelo! Četrdeset šest godina i trideset miliona prodatih primeraka kasnije, u izdanju na srpskom jeziku! "Veoma gladna gusenica" Erika Karla ." Meni je potre

U Jagodini smo iznajmili stan koji je zapravo uređen kao apartman. Prilično minimalistički, što se meni lično dopada. Sve je u tonu, lepo, a opet pomalo i monotono. Funkcionalno i lepo. Ali je kao i većina drugih apartmana - bezlično. U redu je kada odete negde i provedete u takvom apartmanu vikend, nedelju dana, 15 dana. Ali mi smo ovde na neodređeno i želela sam da što pre ovaj apartman postane naš dom u pravom smislu te reči, kako bismo se svi mi osećali lepše i komotnije. Apartman je jednosoban. Ima dnevni boravak sa kuhinjom, jednu spavaću sobu i kupatilo. Spavaća soba pretvorena je u dečiju sobu. Kako? Bela posteljina zamenjema je dečijom. Onom koju oni vole. Umesto apartmanskim jorganima pokrivaju se svojim omiljenim ćebićima. Spabaju na svojim jastucima na koje su navikli. Prvih nedelju dana smo koristili ono što smo zatekli ovde, jer osim nas, dece i kofera sa odećom za sve nije moglo više ništa da stane u auto. Posle nedelju da a tata je doterao i ostatak stvari. I od k

Da, već je prošlo nedelju dana od kako smo ovde došli. Dani brzo prolaze kada su ispunjeni i kada svakodnevno otkrivate nešto novo. A tek smo na početku. Kao prvo i osnovno - shvatila sam da moja deca uopšte ne umeju da se ponašaju u gradu. Previše su opuštena. Nisu navikli na gust saobraćaj, na trotoare, semafore, gomilu nepoznatih ljudi. Odrastali su u mestu gde svako svakog zna, u mestu bez velikog saobraćaja, ulica i semafora. Gde znate koji je čiji auto, ko je prodavac na pijaci, ko u prodavnici, a ko šalterski službenik u pošti. U mestu gde svako zna svačije roditelje i pretke, bar dve-tri generacije unazad i tako idući unazad otkrijete svakakve neke rodove. Mesto gde ste sa svima na "ti". Ovde stvari stoje drugačije. Mnogo drugačije. I opet se vraćam na tu činjenicu koje sam ovih dana i tek kako postala svesna: moja deca ne umeju da se ponašaju u gradu. D za svaki auto pita ko vozi. Trebalo mu je objasniti da ne znamo koji auto je ovde čiji. N apsolutno nema

Znate ono kada dođe vreme da beba spava? Ljuljate je, nosate, pevate, ona zadrema, stavite je u krevetac i čim okrenete leđa, ona se ponovo oglasi kao sirena? Ili kad satima nosate i ljuljate bebu, a ona nikako da se uspava? Sigurna sam da se većina vas pronašla. Pre dve nedelje stigao nam je Doodoo. I odmah je postao predmet obožavanja svih nas. K jer joj prija njegova muzika, mog jer K bolje spava, V jer voli da ga ljulja, nosa i hrani i N jer obožava plišane igračke. Doodo je muzička igračka koja pomaže bebama da bolje spavaju. I kada to kažem na ovaj način, znam da zvuči pomalo bezveze, jer ima toliko muzičkih plišanih igračaka i zašto je onda baš Doodoo taj koji će im pomoći da lepše spavaju? Mislim da je tajna u senzoru koji Doodoo ima u sebi senzor. Sada ću vam lepo objasniti sve. Doodoo ima dve melodije. Jedno je "bela buka" (zvuk poput onog koji ispuštaju usisivač, mikser, fen...). "Bela buka" je naziv za zvukove koji liče na one koje je beba m

Ako neko voli Crnu Travu, to sam ja. Ako je neko dovoljno lud da napusti Beograd i zameni ga Crnom Travom, to sam ja. Ako se neko zalagao za to da prikaže Crnu Travu kao lepo mesto za porodični život, to smo bili mi. Ali smo izgleda svima smetali, pa smo tu bitku izgubili. Kada sam pre pet godina donela odluku da se preselim u Crnu Travu, nisam mogla ni da zamislin kuda će ne to odvesti. Da ću tu upoznati svog sadašnjeg muža, da ćemo stvoriti veliku porodicu. Svi su mislili da imam neki problem čim sam iz glavnog grada došla u zapušteno selo. Da sam narkomanka ili alkoholičarka na lečenju, da bežim od bivšeg muža, da imam psihičke probleme. Nekoliko godina ranije i moj muž se vratio u Crnu Travu. I on je desetak godina živeo u Beogradu. Za njega su pričali da je alkoholičar, propali automehaničar, kriminalac, sa propalim brakom iza sebe. Crna Trava ima mnogo bujnu maštu. A onda, kada smo zajedno krenuli da stvaramo nešto i kada se ispostavilo da zajedno možemo mnogo, izgl

Pesmica koju moja deca obožavaju. Valjda se pronalaze. I ja ih prepoznajem. I u onom delu sa skakanjem, ali i u onom sa padanjem. Nekad se čak zapitam da li gajim decu ili male šimpanze? Nije to uvreda, nego, onako, od milja. Kad vidim da je jedan na stolu, drugi visi na zavesi, a treći se popeo na viseći deo kuhinje (nemam pojma kako). Da, da. Pričam o deci. Od kud tolika potreba za penjanjem? Za skakanjem? Razumem da deca imaju višak energija (uvek) i da nisu umorni (nikad). I uvek se nadam da ćemk izaći napolje, igraće se, jurcaće, izmoriće se i onda kod kuće biti mirni. Ali ne. Dok im okrenen leđa, eto ih ponovo. Na stolu. Ili zavesi. Ili visećem delu kuhinje. Neverovatno! Gde god da odemo, dešava se isto. Prvo moraju da se popnu svuda gde mogu. A onda svuda gde ja mislim da ne mogu. Valjda da bi mi dokazali da nisam u pravu. Tek posle uzmu igračke i sednu na pod da se igraju. Jel to pentranje način da obeleže teritoriju? Šalu na stranu, može se posmatrati kao "isp

Vreme prolazi, pa tako za tren oka dođosmo i do puna dva meseca. Drugi mesec je daleko uzbudljiviji od prvog. K sve više komunicira sa nama i polako iz onog zamotuljka nesvesnog i sopstvenog bića i sveta oko sebe, pretvara u pravo socijalno biće sa širokim spektrom emocija i raspoloženja. Sa otprilike šest nedelja K me je nagradila prvim osmehom. I to mi je bio najveći dokaz da imam srećnu i zadovoljnu bebu. Sva nesigurnost je nestala. Jer bilo je trenutaka kada sam mislila da joj možda nisam posvećena dovoljno, da je možda moja pažnja previše podeljena i da je za nju ne ostane dovoljno. A onda sam dobila taj prvi u nizu osmeha. Sve je u savršenom redu. Svakim danom osmeha je bivalo sve više i uskoro su krenuli i njeni prvi zvukovi. Nema ničeg lepšeg od tog malog bića koje pokušava da komunicira sa vama. I ne zna se ko se više oduševi svakom zvuku koji K ispusti - da li ona ili ja. Pa onda pokuša da ga ponovi. Pa pravi razne grimase. Pa se zakikoće glasno. Tada je ceo svet nebi

Jedna nova stvar koju uvodim jesu postovi sa mesečnim favoritima. I ovo je prvi u nizu sa proizvodima koje smo najviše koristili u januaru i koji su nam na bilo koji način obeležili ovaj mesec. 1. Lenny Lamb tkana marama za nošenje bebe - Definitivno nešto što mi je otvorilo potpuno nova vrata u svetu nošenja beba. Zaista mi je od velike koristi i koristimo je svakodnevno, kako van kuće, tako i po kući kada moram nešto da završim, a K neće da miruje. 2. Uspavanka za miša - Misli da od Nove godine nije prošao nijedan dan a da nismo pročitali ovu knjigu bar tri puta. Zaista predivna knjiga za decu, puna ljubavi i nežnosti i moja deca je obožavaju. Zapravo, i D i N je već znaju napamet. I ne, interesovanje za nju ne opada. 3. Ko se to sakrio? - V i N obožavaju ovu knjižicu. Idealna je za malu decu, s jedne strane vrlo jednostavna, ali neizmerno zabavna. Svako ponovno otvaranje prozorčića u knjižica kod devojčica izaziva oduševljenje. 4. Gnezdo za bebu - Ne mogu da za