Već sam pisala o tome da deci bojice, plastelin i slični umetnički rekviziti pomažu u razvoju. Međutim, treba obratiti pažnju na dečiju umetnost, na ono što deca stvaraju. Dečiji crteži su sami po sebi vredni i jedinstveni jer ih je napravilo dete koje je iskreno i neiskvareno. Ali ako obratimo pažnju na te crteže, oni nam mogu pomoći da bolje upoznamo i razumemo sopstveno dete. Ta mala umetnička dela pokazuju kako dete shvata svet oko sebe, kako se oseća, koju poziciju ima ono samo u porodici i društvu. Sve to se može pročitati sa jednog crteža. Nije stvar o pravilnosti crteža, već o onome šta on predstavlja.
Deci crtanje i modelovanje pomaže i u sticanju samostalnosti. Jer oni sami odlučuju šta će nacrtati i kako, koje boje će upotrebiti i šta će sve sadržati njihov crtež. Na nama je samo da ih pomno pratimo i pohvalimo svaki njihov umetnički rad. I da se uvek trudimo da ih rastumačimo. Ili jednostavno pitamo dete da nam rastumači. Jer će nam crtež uvek pokazati kako se dete oseća i ukazati da nešto nije u redu, ako je to slučaj.
Kod nas opsesija flomasterima traje već duže vreme. I D i N su u stanju da satima šaraju sa njima. Dok D stavlja čitave fantastične priče u crtež, N još uvek crta krugove i isprobava kako sve to ustvari funkcioniše. Zapravo, ona traži da joj ja nacrtam nešto, a onda pokušava da i ona uradi to isto. Bitna je volja.
Kada je napolju loše vreme, organizujemo u kući kreativnu radionicu. Volim da im svaki put dam nešto novo. Ovoga puta uhvatili smo se u koštac sa temperama. I to rukama. Bukvalno. Celim. Slikanje rukama je nešto što sam ja lično oduvek volela i što mi je stvarno interesantno. Od jednostavnog otiska ruke mogu da nastanu vrlo interesantni crteži. D i N su ovo prihvatili sa oduševljenjem, tako da smo se brljali i mazali i na kraju stvorili mala umetnička dela. Najvećim delom, naravno, za to je zaslužan D. Ali i N je doprinela svojim otiscima ruke.
Na kraju smo svi bili umazani, a kuća je izgledala kao da je upravo počelo krečenje. Ali tempera se lako skida i pere, kuća se vrati u prvobitno stanje, a deci ostaje satisfakcija i njihova mala umetnička dela. A meni sreča što sam pružila deci ovo zadovoljstvo i ponos što imam prave male umetnike. Jer bez brljanja nema ni umetnosti.
Deci crtanje i modelovanje pomaže i u sticanju samostalnosti. Jer oni sami odlučuju šta će nacrtati i kako, koje boje će upotrebiti i šta će sve sadržati njihov crtež. Na nama je samo da ih pomno pratimo i pohvalimo svaki njihov umetnički rad. I da se uvek trudimo da ih rastumačimo. Ili jednostavno pitamo dete da nam rastumači. Jer će nam crtež uvek pokazati kako se dete oseća i ukazati da nešto nije u redu, ako je to slučaj.
Kod nas opsesija flomasterima traje već duže vreme. I D i N su u stanju da satima šaraju sa njima. Dok D stavlja čitave fantastične priče u crtež, N još uvek crta krugove i isprobava kako sve to ustvari funkcioniše. Zapravo, ona traži da joj ja nacrtam nešto, a onda pokušava da i ona uradi to isto. Bitna je volja.
Kada je napolju loše vreme, organizujemo u kući kreativnu radionicu. Volim da im svaki put dam nešto novo. Ovoga puta uhvatili smo se u koštac sa temperama. I to rukama. Bukvalno. Celim. Slikanje rukama je nešto što sam ja lično oduvek volela i što mi je stvarno interesantno. Od jednostavnog otiska ruke mogu da nastanu vrlo interesantni crteži. D i N su ovo prihvatili sa oduševljenjem, tako da smo se brljali i mazali i na kraju stvorili mala umetnička dela. Najvećim delom, naravno, za to je zaslužan D. Ali i N je doprinela svojim otiscima ruke.
Na kraju smo svi bili umazani, a kuća je izgledala kao da je upravo počelo krečenje. Ali tempera se lako skida i pere, kuća se vrati u prvobitno stanje, a deci ostaje satisfakcija i njihova mala umetnička dela. A meni sreča što sam pružila deci ovo zadovoljstvo i ponos što imam prave male umetnike. Jer bez brljanja nema ni umetnosti.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?