TAMAMA

Prošle nedelje bila sam sa decom na kraćem putovanju u Novom Sadu. Trebalo je, zapravo, da idemo svi zajedno. Međutim tata nam je u tom trenutku imao mnogo posla (a kada vam zarada zavisi od obima posla to zaista nije zanemarljivo, pa mi je dan pred put rekao da nije trenutak da uzme slobodne dane. Ja sam rekla da dan pred put nije trenutak da sve otkažem. I tako sam u jedan kofer spakovala stvari za mene i decu, odlučila dakolica ne nosim, već samo nosiljku i obavila ozbiljan razgovor sa decom o tome kako će putovanje izgledati, a potom pozvala autobusku stanicu da proverim kada ujutru imamo autobus za Novi Sad. Photo credit Vera Čepić Autobus je oko 11h. Trebalo je da bude. Taman smo izašli na peron, zagledamo svaki koji uđe u stanicu da li je naš. Dolazi kontrolorka i kaže nam da se autobus pokvario i da šalju drugi iz Niša, što znači da će kasniti bar sat vremena. Divota! Šta raditi sa ushićenom decom sat vremena na stanici? Vratili smo se u stanicu zbog hladovine. Igrali