Kada se V rodila, N je imala petnaest meseci. D je već veliki i upoznat sa čitavim "beba dolazi kući" procesom. Kod njega sam primetila veću dozu ozbiljnosti i odgovornosti nego kada se N rodila, iako nije prošlo mnogo vremena. Pokazuje interesovanje za bebu, dodaje mi pelene prilikom presvlačenja, donosi bebi cuclu kada plače, trudi se da je ne probudi kad spava...
N je bila problem. Kada je shvatila da je to što smo doneli u nosiljci živo i pritom ga stavljamo u njen krevetac (iako ona u njemu ne spava već mesecima), nastala je prava drama. Histerično je vrištala kad god bih se ja približila krevecu. Nije mi davala da uzmem V u ruke. Kad god bi se V oglasila, N bi se bacala po podu i plakala, da bih ja uzela nju, a ne V. Nekoliko puta sam bila sama kod kuće sa njima kada su nastajale ove scene: V se probudi i plače, N se baca i vrišti, a ja ne znam koju prvo da smirujem. Morala sam nešto da preduzmem i to odmah.
Sledećeg dana uhvatila sam N za ruku i odvela je u sobu kod V. Držala sam je nad krevecom i pričala joj da je to njena seka, da je mala beba i da moramo da je čuvamo kako bi porasla kao ona i onda će se zajedno igrati. N se osmehnula. To je bio dobar znak. Znala sam da me razume. Inače, N još uvek ne priča, ali razume apsolutno sve što joj se kaže. Nagnula se i pomazila bebu. To je veliki napredak.
Kasnije, dok sam hranila V, pozvala sam N da dođe u sobu. Pokazala sam joj kako beba ruča. Ponovo se osmehnula i pomazila V. Sledećeg dana ju je čak i poljubila.
Tako je N malo po malo prihvatila V kao ravnopravnog člana porodice. Već sada nema ništa protiv da uzmem V, da je nahranim, nosam, presvlačim, kupam. Ali opet postoji granica - kada se N prispava, tu prestaje sva njena tolerancija i želi mamu za sebe. Navikla je da je uspavljujem sa flašicom mleka dok ona mene drži za kosu (i čupa). Tada joj je V trn u oku. Ali to je u redu. Ipak je i ona jož uvek beba i vrlo sam joj potrebna.
Kada je mala razlika između dece, ume da bude veoma naporno. I mora mnogo da se balansira. Beba treba da se namiri, a starije dete ne sme da se oseća napušteno. Za mene je najveći izazov da nađem vremena za svako dete pojedinačno. Da znaju da sam tu za njih i njihove potrebe, da ih i dalje isto volim, da ih nova beba ne izgura iz mog srca i da će uvek imati moju pažnju. Jer to je svakom detetu najvažnije - da im pokažemo da su ona centar našeg sveta.
N je bila problem. Kada je shvatila da je to što smo doneli u nosiljci živo i pritom ga stavljamo u njen krevetac (iako ona u njemu ne spava već mesecima), nastala je prava drama. Histerično je vrištala kad god bih se ja približila krevecu. Nije mi davala da uzmem V u ruke. Kad god bi se V oglasila, N bi se bacala po podu i plakala, da bih ja uzela nju, a ne V. Nekoliko puta sam bila sama kod kuće sa njima kada su nastajale ove scene: V se probudi i plače, N se baca i vrišti, a ja ne znam koju prvo da smirujem. Morala sam nešto da preduzmem i to odmah.
Sledećeg dana uhvatila sam N za ruku i odvela je u sobu kod V. Držala sam je nad krevecom i pričala joj da je to njena seka, da je mala beba i da moramo da je čuvamo kako bi porasla kao ona i onda će se zajedno igrati. N se osmehnula. To je bio dobar znak. Znala sam da me razume. Inače, N još uvek ne priča, ali razume apsolutno sve što joj se kaže. Nagnula se i pomazila bebu. To je veliki napredak.
Kasnije, dok sam hranila V, pozvala sam N da dođe u sobu. Pokazala sam joj kako beba ruča. Ponovo se osmehnula i pomazila V. Sledećeg dana ju je čak i poljubila.
Tako je N malo po malo prihvatila V kao ravnopravnog člana porodice. Već sada nema ništa protiv da uzmem V, da je nahranim, nosam, presvlačim, kupam. Ali opet postoji granica - kada se N prispava, tu prestaje sva njena tolerancija i želi mamu za sebe. Navikla je da je uspavljujem sa flašicom mleka dok ona mene drži za kosu (i čupa). Tada joj je V trn u oku. Ali to je u redu. Ipak je i ona jož uvek beba i vrlo sam joj potrebna.
Kada je mala razlika između dece, ume da bude veoma naporno. I mora mnogo da se balansira. Beba treba da se namiri, a starije dete ne sme da se oseća napušteno. Za mene je najveći izazov da nađem vremena za svako dete pojedinačno. Da znaju da sam tu za njih i njihove potrebe, da ih i dalje isto volim, da ih nova beba ne izgura iz mog srca i da će uvek imati moju pažnju. Jer to je svakom detetu najvažnije - da im pokažemo da su ona centar našeg sveta.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?