Problem sa vidom danas nažalost ima mnogo dece. Ipak, nije sve izugbljeno ako se problem otkrije na vreme.
Već mesecima unazad primetili smo da se D unosi u televizor kada nešto gleda i u knjigu kada nešto čita. Bilo nam je jasno da ne vidi dobro. Međutim, taj odlazak kod očnog sam odlagala jer sam se plašila kako će reagovati na širenje zenica. Zbog svog iracionalnog straha sam doprinela da stvar bude još gora. D je trebao da ide kod očnog mnogo ranije.
Posle praznika sam rešiila da presečem i otišli smo na jednu očnu kliniku u Nišu. Pre polaska sam objasnila D kako će izgledati pregled i da ne treba da se plaši. Vrlo je važno pričati sa detetom o onome što ga čeka. Sve sam mu ponovila više puta, koliko da bih njemu eliminisala strah, toliko da bih smirila i sebe.
A pregled je izgledao ovako: prvo ga je doktorka stavila na mašinu i krajičkom oka sam videla da je mašina izbacila ogromne brojke za dioptriju, ali sam počela da ubeđujem sebe da sam pogrešno videla i da se ja u to ne razumem. Zatim su mu širili zenice. Dva puta su mu sipali kapi u oči u razmaku od deset minuta. Nakon pola sata je usledio pregled čitanja sa table. Da napomenem da D nije primetio ništa od posledica kapi, nije mu ništa bilo mutno, nije ga bolela glava, nisu ga pekle oči. Sve ono zbog čega sam ja strahovala i odlagala pregled nije se ni desilo.
Ušli smo ponovo u ordinaciju, doktorka mu je stavila okvir i počela da mu stavlja stakla sa različitim dioptrijama kako bi mu našla odgovarajuću. I dobro sam videla šta je izbacila mašina - dioptrija je ogromna. Bila sam u šoku. Shvatila sam da D ne vidi, ali nikada nisam ni pomislila da je to toliko strašno. Na kraju je ustanovljeno da na oba oka ima dioptriju -4 i +3. Pritom je i slabovid. Poslednja tri reda na tabli ne vidi ni sa ovim dioptrijama uopšte. Bila sam u šoku.
Ja ima dioptriju -3,5 i bez naočara ne mogu da funkcionišem uopšte. D ima veću dioptriju od mene. To mi nikako nije dolazilo do mozga. Potpuno mi je neshvatljivo. Pritom mu je kombinovana dioptrija - ne vidi ni na blizinu. Šok za šokom.
Usled svih tih zastrašujućih informacija ostala sam bez glasa i nisam mogla ništa ni da kažem ni da pitam doktorku. Samo mi je rekla da narednih mesec dana moramo da lepimo flastere na oči. Svaki dan po 3-4 sata. Jedan dan jedno oko, drugi dan drugo. Za mesec dana da dođemo na kontrolu. Naočare da naručimo odmah. Na sve to samo sam klimala glavom. Trebao je da dođe na pregled mnogo ranije. Možda ne bi bilo toliko strašno. Možda. To nikad neću saznati. Sada moramo da se uhvatimo u koštac s ovim na čemu smo.
D je sam izabrao okvir za naočare i zaista je bio uzbuđen zbog njih. Juče su mu konačno stigle. I moja nadanja da je možda ipak greška i da nema toliku dioptriju su pala u vodu. Potpuno mu odgovaraju, ne boli ga glava, ne ljulja mu se pod, nema nikakvih naznaka da je došlo do greške. Problem postoji i problem je veliki.
Pričala sam juče sa njim o tome da mora da pazi na naočare, gde i kako da ih ostavlja i sve što ide uz to. Mada sam spremna na to da će ih lomiti, jer dete je to. Ja sam odrasla, pa sam lomila ručke više puta. Ali da mora da bude pažljiv - mora. I verujem da hoće.
Čim se primeti bilo kakav znak da dete ima problem sa vidom, treba ga odvesti kod oftamologa odmah. Nema razloga da se čeka bilo šta, sve su to zablude i iracionalni strahovi. Još kod beba postoji način da im se proveri vid. Što se duže čeka, problem postaje veći i teže se rešava.
Imamo naočare, stavljamo svakodnevno flastere. I čekamo sledeću kontrolu. I ja se još uvek nadam da će makar malo stanje da se poboljša. Jer što se ranije otkrije problem, to su veće šanse za izlečenje. Doktorka kaže da je trebalo i ranije da dođemo, ali da ipak nismo zakasnili. Ja se samo nadam da će biti bolje.
Već mesecima unazad primetili smo da se D unosi u televizor kada nešto gleda i u knjigu kada nešto čita. Bilo nam je jasno da ne vidi dobro. Međutim, taj odlazak kod očnog sam odlagala jer sam se plašila kako će reagovati na širenje zenica. Zbog svog iracionalnog straha sam doprinela da stvar bude još gora. D je trebao da ide kod očnog mnogo ranije.
Posle praznika sam rešiila da presečem i otišli smo na jednu očnu kliniku u Nišu. Pre polaska sam objasnila D kako će izgledati pregled i da ne treba da se plaši. Vrlo je važno pričati sa detetom o onome što ga čeka. Sve sam mu ponovila više puta, koliko da bih njemu eliminisala strah, toliko da bih smirila i sebe.
A pregled je izgledao ovako: prvo ga je doktorka stavila na mašinu i krajičkom oka sam videla da je mašina izbacila ogromne brojke za dioptriju, ali sam počela da ubeđujem sebe da sam pogrešno videla i da se ja u to ne razumem. Zatim su mu širili zenice. Dva puta su mu sipali kapi u oči u razmaku od deset minuta. Nakon pola sata je usledio pregled čitanja sa table. Da napomenem da D nije primetio ništa od posledica kapi, nije mu ništa bilo mutno, nije ga bolela glava, nisu ga pekle oči. Sve ono zbog čega sam ja strahovala i odlagala pregled nije se ni desilo.
Ušli smo ponovo u ordinaciju, doktorka mu je stavila okvir i počela da mu stavlja stakla sa različitim dioptrijama kako bi mu našla odgovarajuću. I dobro sam videla šta je izbacila mašina - dioptrija je ogromna. Bila sam u šoku. Shvatila sam da D ne vidi, ali nikada nisam ni pomislila da je to toliko strašno. Na kraju je ustanovljeno da na oba oka ima dioptriju -4 i +3. Pritom je i slabovid. Poslednja tri reda na tabli ne vidi ni sa ovim dioptrijama uopšte. Bila sam u šoku.
Ja ima dioptriju -3,5 i bez naočara ne mogu da funkcionišem uopšte. D ima veću dioptriju od mene. To mi nikako nije dolazilo do mozga. Potpuno mi je neshvatljivo. Pritom mu je kombinovana dioptrija - ne vidi ni na blizinu. Šok za šokom.
Usled svih tih zastrašujućih informacija ostala sam bez glasa i nisam mogla ništa ni da kažem ni da pitam doktorku. Samo mi je rekla da narednih mesec dana moramo da lepimo flastere na oči. Svaki dan po 3-4 sata. Jedan dan jedno oko, drugi dan drugo. Za mesec dana da dođemo na kontrolu. Naočare da naručimo odmah. Na sve to samo sam klimala glavom. Trebao je da dođe na pregled mnogo ranije. Možda ne bi bilo toliko strašno. Možda. To nikad neću saznati. Sada moramo da se uhvatimo u koštac s ovim na čemu smo.
D je sam izabrao okvir za naočare i zaista je bio uzbuđen zbog njih. Juče su mu konačno stigle. I moja nadanja da je možda ipak greška i da nema toliku dioptriju su pala u vodu. Potpuno mu odgovaraju, ne boli ga glava, ne ljulja mu se pod, nema nikakvih naznaka da je došlo do greške. Problem postoji i problem je veliki.
Pričala sam juče sa njim o tome da mora da pazi na naočare, gde i kako da ih ostavlja i sve što ide uz to. Mada sam spremna na to da će ih lomiti, jer dete je to. Ja sam odrasla, pa sam lomila ručke više puta. Ali da mora da bude pažljiv - mora. I verujem da hoće.
Čim se primeti bilo kakav znak da dete ima problem sa vidom, treba ga odvesti kod oftamologa odmah. Nema razloga da se čeka bilo šta, sve su to zablude i iracionalni strahovi. Još kod beba postoji način da im se proveri vid. Što se duže čeka, problem postaje veći i teže se rešava.
Imamo naočare, stavljamo svakodnevno flastere. I čekamo sledeću kontrolu. I ja se još uvek nadam da će makar malo stanje da se poboljša. Jer što se ranije otkrije problem, to su veće šanse za izlečenje. Doktorka kaže da je trebalo i ranije da dođemo, ali da ipak nismo zakasnili. Ja se samo nadam da će biti bolje.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?