Pesmica koju moja deca obožavaju. Valjda se pronalaze. I ja ih prepoznajem. I u onom delu sa skakanjem, ali i u onom sa padanjem. Nekad se čak zapitam da li gajim decu ili male šimpanze? Nije to uvreda, nego, onako, od milja. Kad vidim da je jedan na stolu, drugi visi na zavesi, a treći se popeo na viseći deo kuhinje (nemam pojma kako). Da, da. Pričam o deci.
Od kud tolika potreba za penjanjem? Za skakanjem? Razumem da deca imaju višak energija (uvek) i da nisu umorni (nikad). I uvek se nadam da ćemk izaći napolje, igraće se, jurcaće, izmoriće se i onda kod kuće biti mirni. Ali ne. Dok im okrenen leđa, eto ih ponovo. Na stolu. Ili zavesi. Ili visećem delu kuhinje. Neverovatno!
Gde god da odemo, dešava se isto. Prvo moraju da se popnu svuda gde mogu. A onda svuda gde ja mislim da ne mogu. Valjda da bi mi dokazali da nisam u pravu. Tek posle uzmu igračke i sednu na pod da se igraju. Jel to pentranje način da obeleže teritoriju?
Šalu na stranu, može se posmatrati kao "ispitivanje terena". Da, svi mi znamo da trpezarijski sto služi za obedovanje. Ali deca prosto obožavaju da sede NA njemu. Zašto? Pretpostavljam da je to zato što u dečijim rukama (ili u ovom slučaju pod dečijom guzom) sve postaje potencijalna igračka ili mesto za igru. A dvogodišnjacima termini kao što su "trpezarijski sto" i "obedovanje" ne zvuče mnogo interesantno. I oni svemu pripisuju neku svoju namenu.
Mnogi će reći da su moja deca nevaspitana, da je to ružno i da svi treba da znaju za šta služi trpezarijski sto. Znaju i moja deca. Znaju da kada je vreme doručka/ručka/večere/užine treba da operu ruke i sednu za sto da jedu. I imteresantna stvar je da tokom obroka nikad niko od njih nije ni pokušao da se popne na sto.
I opet kažem, verovatno će mnogi reći da je to znak nevaspitanja. Da deca treba da sede mirno čim ih roditelj pogleda. Ja se ne slažem sa tim. Ne želim da moja dece sede mirno kao u vojsci. Želim da imaju te svoje dečije bubice, jer kad će ako ne sad?
Ne mislim ništa loše o skakanju po krevetu. Da, svo to njihovo pentranje zahteva dodatnu pažnju. Jer ne smeta mi da budu nemirni dokle god su bezbedni i dokle god ne ugrožavaju nikoga.
Uskoro će im se i K pridružiti u tom nemirovanju. A onda ćemo imati pet malih majmuna koji skaču po krevetu. Peti ću biti ja.
Od kud tolika potreba za penjanjem? Za skakanjem? Razumem da deca imaju višak energija (uvek) i da nisu umorni (nikad). I uvek se nadam da ćemk izaći napolje, igraće se, jurcaće, izmoriće se i onda kod kuće biti mirni. Ali ne. Dok im okrenen leđa, eto ih ponovo. Na stolu. Ili zavesi. Ili visećem delu kuhinje. Neverovatno!
Gde god da odemo, dešava se isto. Prvo moraju da se popnu svuda gde mogu. A onda svuda gde ja mislim da ne mogu. Valjda da bi mi dokazali da nisam u pravu. Tek posle uzmu igračke i sednu na pod da se igraju. Jel to pentranje način da obeleže teritoriju?
Šalu na stranu, može se posmatrati kao "ispitivanje terena". Da, svi mi znamo da trpezarijski sto služi za obedovanje. Ali deca prosto obožavaju da sede NA njemu. Zašto? Pretpostavljam da je to zato što u dečijim rukama (ili u ovom slučaju pod dečijom guzom) sve postaje potencijalna igračka ili mesto za igru. A dvogodišnjacima termini kao što su "trpezarijski sto" i "obedovanje" ne zvuče mnogo interesantno. I oni svemu pripisuju neku svoju namenu.
Mnogi će reći da su moja deca nevaspitana, da je to ružno i da svi treba da znaju za šta služi trpezarijski sto. Znaju i moja deca. Znaju da kada je vreme doručka/ručka/večere/užine treba da operu ruke i sednu za sto da jedu. I imteresantna stvar je da tokom obroka nikad niko od njih nije ni pokušao da se popne na sto.
I opet kažem, verovatno će mnogi reći da je to znak nevaspitanja. Da deca treba da sede mirno čim ih roditelj pogleda. Ja se ne slažem sa tim. Ne želim da moja dece sede mirno kao u vojsci. Želim da imaju te svoje dečije bubice, jer kad će ako ne sad?
Ne mislim ništa loše o skakanju po krevetu. Da, svo to njihovo pentranje zahteva dodatnu pažnju. Jer ne smeta mi da budu nemirni dokle god su bezbedni i dokle god ne ugrožavaju nikoga.
Uskoro će im se i K pridružiti u tom nemirovanju. A onda ćemo imati pet malih majmuna koji skaču po krevetu. Peti ću biti ja.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?