D je prošle nedelje napunio 6 godina. Kako je otprilike na granici koja obavezuje decu da ove godine pođu u školu (a obavezan upis u školu ove godine je za decu koja su rođena do 29. februara 2012. godine), mi smo doneli odluku da i D krene ove godine u školu.
Dugo sam razmišljala o ovome i vagala šta je bolje. Posmatrala sam D, njegove navike, ponašanje, sposobnosti i na osnovu svega toga donela zaključak da neće biti greška ako krene u školu ranije, niti će bilo šta izgubiti polaskom u školu.
D već uveliko zna i da čita i da piše. Recitacije pamti bez problema, čak je u stanju da zapamti i čitave slikovnice koje često čitamo. Potpuno je samostalan u oblačenju, umivanju, pranju zuba, jelu, sipanju vode ili soka i sličnim radnjama. Ima veoma razvijen fond reči, sklapa prosto proširene rečinice, slikovito opisuje, prepričava priče, a takođe ih i sam osmišljava. Vrlo vešto vodi razgovore i ima veliko opšte znanje.
Više puta sam se konsultovala i sa vaspitačicama u vrtiću i pitala i njih za savet da li sada da ga dajem u školu ili ne i svaki put je zaključak bio da je on u potpunosti zreo za školu i da je samo pitanje da li mi to želimo.
S druge strane, osećala sam kao da ću mu, ako krene ranije u školu, time uskratiti detinjstvo i bezbrižno igranje. Jer kada krene škola, kreću i obaveze, koje nas posle prate celog života. Međutim, kada sam na kraju razgovarala i sa D na ovu temu i pitala ga šta on želi, rekao je da želi da ide u školu. Na kraju je verovatno i taj njegovor odgovor presudio da učvrstim odluku o ranijem polasku u prvi razred.
Svakako je vrlo važno upoznati dete sa tom famoznom školom, kako će to sve da izgleda i da to zapravo nije ništa strašno. Za sada D ne deluje kao da ima bilo kakav strah ili odbojnost prema školi i veoma mi je drago što je tako.
Ono što ja jedino vidim kao potencijalni problem je sedenje u tišini 45 minuta, koliko traje školski čas. Jer D niti je dete koje može da miruje, niti je dete koje može da ćuti. Ali sve se da naučiti.
Takođe sam dugo razmišljala da li da ovde kreće u školu ili da se preselimo u grad. Problem je što je ovde vrlo malo dece i sada prvi razred upisuju svga tri deteta, uključujući i D. Samim tim što ih je malo, ta atmosfera ne može da bude kakvu sam ja imala u mojoj školi. I samim tim to neće biti to.
A onda mi je više ljudi predočilo da taj mali broj đaka može da bude i dobra stvar, pa sam počela to da posmatram s pozitivne strane. U odeljenju ih je svega troje, znači učitelj će moći svakoga lepo da isprati i da se u potpunosti posveti svakom pojedinačno. Moćiće da primeti sve dečije sposobnosti i talente, ali i da shvati šta detetu pravi problem u učenju ili shvatanju nekog predmeta. Na kraju krajeva, ljudi svuda u svetu daju gomilu novca da školuju decu kod kuće sa privatnim učiteljima, a mi vrlo slično dobijamo i to u državnom sistemu. A opet postoji i ono - ako dete želi da uči, učiće u kojoj god sredini da se nalazi. Ja se nadam da će se sve ovo pokazati delotvorno.
Već me hvata panika kako će se D navići na školu, na svakodnevne obaveze, rađenja domaćeg zadatka, učenje... Nekako mi to deluje kao previše obaveza za jedno tako malo stvorenje. Pa, ipak, nije ni prvo ni poslednje dete koje kreće u školu i čija mama pravi buku oko toga više od njega samog. Verujem da ćemo se vremenom uhodati i da će sve biti u redu, a onda će i ovaj moj strah nestati.
Danas smo išli na informativni razgovor u školu i sada je i zvanično: D od septembra kreće u školu, a ja ću postati mama đaka prvaka. Postoji li veći ponos od toga?
Dugo sam razmišljala o ovome i vagala šta je bolje. Posmatrala sam D, njegove navike, ponašanje, sposobnosti i na osnovu svega toga donela zaključak da neće biti greška ako krene u školu ranije, niti će bilo šta izgubiti polaskom u školu.
D već uveliko zna i da čita i da piše. Recitacije pamti bez problema, čak je u stanju da zapamti i čitave slikovnice koje često čitamo. Potpuno je samostalan u oblačenju, umivanju, pranju zuba, jelu, sipanju vode ili soka i sličnim radnjama. Ima veoma razvijen fond reči, sklapa prosto proširene rečinice, slikovito opisuje, prepričava priče, a takođe ih i sam osmišljava. Vrlo vešto vodi razgovore i ima veliko opšte znanje.
Više puta sam se konsultovala i sa vaspitačicama u vrtiću i pitala i njih za savet da li sada da ga dajem u školu ili ne i svaki put je zaključak bio da je on u potpunosti zreo za školu i da je samo pitanje da li mi to želimo.
S druge strane, osećala sam kao da ću mu, ako krene ranije u školu, time uskratiti detinjstvo i bezbrižno igranje. Jer kada krene škola, kreću i obaveze, koje nas posle prate celog života. Međutim, kada sam na kraju razgovarala i sa D na ovu temu i pitala ga šta on želi, rekao je da želi da ide u školu. Na kraju je verovatno i taj njegovor odgovor presudio da učvrstim odluku o ranijem polasku u prvi razred.Svakako je vrlo važno upoznati dete sa tom famoznom školom, kako će to sve da izgleda i da to zapravo nije ništa strašno. Za sada D ne deluje kao da ima bilo kakav strah ili odbojnost prema školi i veoma mi je drago što je tako.
Ono što ja jedino vidim kao potencijalni problem je sedenje u tišini 45 minuta, koliko traje školski čas. Jer D niti je dete koje može da miruje, niti je dete koje može da ćuti. Ali sve se da naučiti.
Takođe sam dugo razmišljala da li da ovde kreće u školu ili da se preselimo u grad. Problem je što je ovde vrlo malo dece i sada prvi razred upisuju svga tri deteta, uključujući i D. Samim tim što ih je malo, ta atmosfera ne može da bude kakvu sam ja imala u mojoj školi. I samim tim to neće biti to.
A onda mi je više ljudi predočilo da taj mali broj đaka može da bude i dobra stvar, pa sam počela to da posmatram s pozitivne strane. U odeljenju ih je svega troje, znači učitelj će moći svakoga lepo da isprati i da se u potpunosti posveti svakom pojedinačno. Moćiće da primeti sve dečije sposobnosti i talente, ali i da shvati šta detetu pravi problem u učenju ili shvatanju nekog predmeta. Na kraju krajeva, ljudi svuda u svetu daju gomilu novca da školuju decu kod kuće sa privatnim učiteljima, a mi vrlo slično dobijamo i to u državnom sistemu. A opet postoji i ono - ako dete želi da uči, učiće u kojoj god sredini da se nalazi. Ja se nadam da će se sve ovo pokazati delotvorno.
Već me hvata panika kako će se D navići na školu, na svakodnevne obaveze, rađenja domaćeg zadatka, učenje... Nekako mi to deluje kao previše obaveza za jedno tako malo stvorenje. Pa, ipak, nije ni prvo ni poslednje dete koje kreće u školu i čija mama pravi buku oko toga više od njega samog. Verujem da ćemo se vremenom uhodati i da će sve biti u redu, a onda će i ovaj moj strah nestati.
Danas smo išli na informativni razgovor u školu i sada je i zvanično: D od septembra kreće u školu, a ja ću postati mama đaka prvaka. Postoji li veći ponos od toga?
Čestitamo đaku prvaku. I ja imam dete koje je na granici kada je polazak školu u ptanju. Međutim kako ona ima tek dve godine još neću da razmišljam o njenom polasku u školu. Svakako se i ja vodim time da ću proceniti kada dođe vreme za to.
ReplyDelete