Deca bolje reaguju na pohvale nego na kritike. Tu činjenicu svaki roditelj treba da ima na umu i okrene je u svoju korist. A kako?
D je u fazi kada tera inat. I kao da mu je svađanje omiljena aktivnost. I to je ponekad veoma zamorno. Rasprave (mirne, ali ipak su rasprave) sa njim nekad idu u nedogled i to me svaki put iscrpi do krajnjih granica. I šta bude na kraju? Ja izgubim snagu, a on i dalje nastavlja po svom. Sve moje reči o tome kako ne treba to da radi ili kako ne treba tako da se ponaša, prolete su kroz sobu i odletele kroz prozor. A njegovoj maloj glavici izgleda nisu značile apsolutno ništa.
Moja greška je što nisam krenula od sebe. Ja prva ne volim kada me neko prekori ili da negativnu kritiku "s neba pa u rebra". A još ako tome sleduje i rasprava... Tada se zainatim i moram da isteram po svom, da dokažem da je ono što radim ispravno i da sam ja ta koja je u pravu. Ali zar to nije potpuno isti model ponašanja koji sad pokazuje moje dete? Jedina razlika je u predmetu prekora i kritika. Kada sagledam situaciju iz te perspektive, njegova reakcija mi postane jasnija. I što je najgore, počinjem i ja da mislim da je on u pravu. Deluje mi da jeste, a znam da nije. I sad sam u rebusu.
Dete oponaša model ponašanja. Za svako dete je to prvenstveno roditelj. Dakle, ako roditelj pokušava uporno da u raspravi sa detetom ubedi dete da je on u pravu, i dete će pokušavati da uedi roditelja da je ono u pravu. I tu nikada nema pobednika. Svi su na kraju iscrpljeni i niko nije zadovoljan.
Da bih promenila dete i detetovo ponašanje, moram da promenim model. Dakle, moram da promenim sebe. A najveća je promena kada se nešto okrene za 180 stepeni. Zato sam odlučila da umesto stalnih kritika D, počnem da mu stalno upućujem pohvale. U početku mu je to bilo veoma čudno i bio je zbunjen. A onda je polako počelo da deluje. Bez ijedne konkretne reči (naređenja), počeo je sam da shvata kako treba da se ponaša da bi bio pohvaljen. A svako dete voli pohvale. Zapravo, svi mi volimo pohvale.
Već sam pisala na sličnu temu i o tome da smo svi mi skloniji da reagujemo na loše ponašanje dece, dok dobro ponašanje jednostavno podrazumevamo. E pa kod dece se ne podrazumeva ništa. Njima trebaju dela koja bi im pokazala na lep način šta treba da rade. A pohvale to čine.
Zato svaki put kada vidite da dete radi nešto što treba i što je dobro ili lepo, obavezno ga pohvalite. Bilo da se dete igra, da je lepo jelo, da je samo obuklo jaknu, samo opralo zube, podelilo keks sa batom ili sekom... Bilo šta što mi podrazumevamo i uglavnom zaboravljamo da pohvalimo. I to ponavljajte što češće, svakog dana. Na taj način detetu će se podsvesno urezivati ovaj model ponašanja u pamćenje i kada bude ponovo želelo da bude pohvaljeno (a deca stalno imaju želju da privuku pažnju roditelja), ono će raditi upravo to. A to je ono što i mi želimo. I ovde imamo pobednika i pobednika. Obe strane pobeđuju, nema iscrpljujućih rasprava, nema glasnih svađa, nema teranja inata. Mirnim putem dobili smo upravo ono što smo želelil.
A šta kada se dete ponaša loše? Jednostavno pustite da ga to prođe. Da, da, to je sve, samo ne jednostavno. Ali kada dete plače (a pritom nije ni gladno, ni žedno, niti mu se spava), pustite ga da se isplače. Ako besni, baca se po podu, urla, vrišti - pustite ga. Ako je bezbedno, neka ga. A kada završi sa izlivom besa i histerije - pohvalite ga zato što je prestalo. Da, baš tako! Čak i u toj situaciji - pohvalite ga. Jer i tako detetu stavljamo do znanja da lošim ponašanjem neće dobiti našu pažnju. Onog trenutka kada loše ponašanje prestane - ono opet dobija našu punu pažnju. I to je ključna stvar za eliminisanje lošeg ponašanja.
Loše ponašanje ne može da prestane preko noći. Ne može ni za nedelju dana. Možda će biti potrebne i godine da se ono svede na minimum. Ali i vaspitavanje dece traje godinama, zar ne? Najvažnije je da bude istrajni i da u svakom trenutku budemo svesni toga da smo mi model koji naša deca oponašaju. I da ako ne želimo da naše dete radi nešto - da to ne radimo ni mi.
Pohvalite dete u svakom trenutku. I obavezno mu recite za šta je pohvaljen. Deca će to rado prihvatiti. Dok prema kritikama pružaju veliki otpor. Ovim načinom izgradićete sa detetom odnos pun poverenja, a atmosfera u kući će vremenom postajati sve mirnija i prijatnija.
Slične tekstove možete pročitati OVDE, OVDE i OVDE.
D je u fazi kada tera inat. I kao da mu je svađanje omiljena aktivnost. I to je ponekad veoma zamorno. Rasprave (mirne, ali ipak su rasprave) sa njim nekad idu u nedogled i to me svaki put iscrpi do krajnjih granica. I šta bude na kraju? Ja izgubim snagu, a on i dalje nastavlja po svom. Sve moje reči o tome kako ne treba to da radi ili kako ne treba tako da se ponaša, prolete su kroz sobu i odletele kroz prozor. A njegovoj maloj glavici izgleda nisu značile apsolutno ništa.
Moja greška je što nisam krenula od sebe. Ja prva ne volim kada me neko prekori ili da negativnu kritiku "s neba pa u rebra". A još ako tome sleduje i rasprava... Tada se zainatim i moram da isteram po svom, da dokažem da je ono što radim ispravno i da sam ja ta koja je u pravu. Ali zar to nije potpuno isti model ponašanja koji sad pokazuje moje dete? Jedina razlika je u predmetu prekora i kritika. Kada sagledam situaciju iz te perspektive, njegova reakcija mi postane jasnija. I što je najgore, počinjem i ja da mislim da je on u pravu. Deluje mi da jeste, a znam da nije. I sad sam u rebusu.
Dete oponaša model ponašanja. Za svako dete je to prvenstveno roditelj. Dakle, ako roditelj pokušava uporno da u raspravi sa detetom ubedi dete da je on u pravu, i dete će pokušavati da uedi roditelja da je ono u pravu. I tu nikada nema pobednika. Svi su na kraju iscrpljeni i niko nije zadovoljan.
Da bih promenila dete i detetovo ponašanje, moram da promenim model. Dakle, moram da promenim sebe. A najveća je promena kada se nešto okrene za 180 stepeni. Zato sam odlučila da umesto stalnih kritika D, počnem da mu stalno upućujem pohvale. U početku mu je to bilo veoma čudno i bio je zbunjen. A onda je polako počelo da deluje. Bez ijedne konkretne reči (naređenja), počeo je sam da shvata kako treba da se ponaša da bi bio pohvaljen. A svako dete voli pohvale. Zapravo, svi mi volimo pohvale.
Već sam pisala na sličnu temu i o tome da smo svi mi skloniji da reagujemo na loše ponašanje dece, dok dobro ponašanje jednostavno podrazumevamo. E pa kod dece se ne podrazumeva ništa. Njima trebaju dela koja bi im pokazala na lep način šta treba da rade. A pohvale to čine.
Zato svaki put kada vidite da dete radi nešto što treba i što je dobro ili lepo, obavezno ga pohvalite. Bilo da se dete igra, da je lepo jelo, da je samo obuklo jaknu, samo opralo zube, podelilo keks sa batom ili sekom... Bilo šta što mi podrazumevamo i uglavnom zaboravljamo da pohvalimo. I to ponavljajte što češće, svakog dana. Na taj način detetu će se podsvesno urezivati ovaj model ponašanja u pamćenje i kada bude ponovo želelo da bude pohvaljeno (a deca stalno imaju želju da privuku pažnju roditelja), ono će raditi upravo to. A to je ono što i mi želimo. I ovde imamo pobednika i pobednika. Obe strane pobeđuju, nema iscrpljujućih rasprava, nema glasnih svađa, nema teranja inata. Mirnim putem dobili smo upravo ono što smo želelil.
A šta kada se dete ponaša loše? Jednostavno pustite da ga to prođe. Da, da, to je sve, samo ne jednostavno. Ali kada dete plače (a pritom nije ni gladno, ni žedno, niti mu se spava), pustite ga da se isplače. Ako besni, baca se po podu, urla, vrišti - pustite ga. Ako je bezbedno, neka ga. A kada završi sa izlivom besa i histerije - pohvalite ga zato što je prestalo. Da, baš tako! Čak i u toj situaciji - pohvalite ga. Jer i tako detetu stavljamo do znanja da lošim ponašanjem neće dobiti našu pažnju. Onog trenutka kada loše ponašanje prestane - ono opet dobija našu punu pažnju. I to je ključna stvar za eliminisanje lošeg ponašanja.
Loše ponašanje ne može da prestane preko noći. Ne može ni za nedelju dana. Možda će biti potrebne i godine da se ono svede na minimum. Ali i vaspitavanje dece traje godinama, zar ne? Najvažnije je da bude istrajni i da u svakom trenutku budemo svesni toga da smo mi model koji naša deca oponašaju. I da ako ne želimo da naše dete radi nešto - da to ne radimo ni mi.
Pohvalite dete u svakom trenutku. I obavezno mu recite za šta je pohvaljen. Deca će to rado prihvatiti. Dok prema kritikama pružaju veliki otpor. Ovim načinom izgradićete sa detetom odnos pun poverenja, a atmosfera u kući će vremenom postajati sve mirnija i prijatnija.
Slične tekstove možete pročitati OVDE, OVDE i OVDE.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?