Prošle nedelje bila sam sa decom na kraćem putovanju u Novom Sadu. Trebalo je, zapravo, da idemo svi zajedno. Međutim tata nam je u tom trenutku imao mnogo posla (a kada vam zarada zavisi od obima posla to zaista nije zanemarljivo, pa mi je dan pred put rekao da nije trenutak da uzme slobodne dane. Ja sam rekla da dan pred put nije trenutak da sve otkažem. I tako sam u jedan kofer spakovala stvari za mene i decu, odlučila dakolica ne nosim, već samo nosiljku i obavila ozbiljan razgovor sa decom o tome kako će putovanje izgledati, a potom pozvala autobusku stanicu da proverim kada ujutru imamo autobus za Novi Sad.
Autobus je oko 11h. Trebalo je da bude. Taman smo izašli na peron, zagledamo svaki koji uđe u stanicu da li je naš. Dolazi kontrolorka i kaže nam da se autobus pokvario i da šalju drugi iz Niša, što znači da će kasniti bar sat vremena. Divota!
Šta raditi sa ushićenom decom sat vremena na stanici? Vratili smo se u stanicu zbog hladovine. Igrali su se, jurili, pevali pesmice, pa se malo unervozili. I ja sam se unervozila, a kamoli oni. Kako je vreme prolazilo, ushićenje zbog puta je nestajalo, a zauzimala ga je sve veća nervoza. Konačno smo ponovo izašli na peron. Autobus je došao posle dva sata. Tata nas je ispratio, pomogao da se spakujemo u autobus i konačno smo krenuli. Ponovo ushićenje. Ponovo su svi pevali. Ja sam sela sa K i V, N i D su seli preko puta nas.
Put je prošao prilično mirno. V se uspavala posle pola sata vožnje. K je šarmirala ostale putnike, a D i N su se igrali. Onda se uspavala i K. Negde na pola puta vodila sam raspravu sa N koja je htela da ustane i šeta. Nakon toga je i ona zaspala. Devojčice su spavale sve do Novog Sada.
Stigli smo. Bila sam nebrojeno puta u Novom Sadu. I uvek sama. Nikad sa decom. Malo me je uhvatila panika i zapitala sam se da li ću ja to stvarno moći. Ali kad smo izašli iz autobusa, svi su išli uporedo sa mnom, oduševljeni što smo stigli. Malo manje su bili oduševljeni kada sam im rekla da moramo da idemo još jednim autobusom do našeg smeštaja.
Smeštaj smo pronašli na samom ulasku na Frušku goru, u mestu Popovica. Gradski prevoz ide do smeštaja. Udaljeno je 15ak minuta od grada. A potpuno okruženo prirodom. 4rest Fruška gora je ispostavilo kao pun pogodak za nas. A evo i zašto. Osim pomenutog što se tiče prevoza i blizine grada, sam smeštaj je predivan, dvorište veliko sa igralištem za decu, domaćini ljubazni, a njijova deca postala su drago društvo mojoj deci.
Sama kućica je opremljena svime što možete pomisliti da će vam biti potrebno. Sudovi, kuhinjski aparati, osnovne namirnice, peškiri, tv... Na galeriji su kreveti za spavanje - jedan bračni i dva singl kreveta. Na galeriju se penje stepenicama nalik merdevinama. I mislila sam da će deci one predstavljati problem. Međutim, deca su se sa njima snalazila bolje nego ja. Sve u svemu veoma prijatno i ušuškano.
Ipak moj omiljeni kutak je veranda. Ujutru dok još deca spavaju pravo je uživanje u tišini popiti kafu na verandi. U dvorištu je i roštilj i odmah sam pomislila da bi se ovde odmah okretale pljeskavice da je tata krenuosa nama. I po neka vešalica za mamu. Ali i ovako nam ništa nije nedostajalo.
U smeštaju smo imali doručak. I to je uvek bilo sve zdravo i domaće, bez belog brašna, šećera i bilo čega sličnog: palačinke od kukuroznog i heljdinog brašna, džem, med, domaće mleko, domaće čokoladno mleko, proja, sutlijaš i slatko od jagoda... I sve preukusno!
Tog prvog dana po dolasku samo smo se igrali u dvorištu. Drugog dana je trebalo krenuti u akciju. Nakon doručka smo autobusom otišli do grada. Malo smo zalutali. I ponovo sam pomislila da neću moći sama sa njima i da je najbolje da ne mrdamo iz dvorišta. Nekako smo stigli do Štranda i tu i ostali. I mislim da je to najbolje što smo mogli da uradimo po toj vrućini. Deca su se oduševila peščanom plažom i plićaku koji ide u nedogled. Tako da su svi bili na samoj obali, brčkali se i igrali u pesku i baš su bili dobri.
Imala sam velike planove za obilaske. Kada je tata rekao da ipak ne ide, klimavo su se držali. Ali tog prvog dana pali su u vodu. Tako da smo i trećeg dana ujutru došli na Štrand i bili tu sve do ručla, a popodne se družili sa mamama u dvorištu našeg smeštaja. I bilo nam je sjajno!
Četvrti dan je vreme za povratak. Do Beograda smo išli autobusom. Od Beograda do Jagodine vozom. Taj dan nam je bio užasno haotičan, svi prevozi su nam kasnili i mi smo svuda kasnili. Ali nekako smo stigli u Jagodinu. Ispunila sam deci želku da se voze vozom i svi smo bili neizmerno srećni zbog novog iskustva.
Zapravo, celo ovo putovanje je za mene bilo posebno islustvo. Bila sam ja i do sad sama sa njima i po nekoliko dana. Ali kod kuće. Gde nam je sve poznato. Gde imamo neki svoj raspored. Ali mislim da smo se fino snašli. I što je najvažnije, lepo se proveli.
Bilo je teških trenutaka, moje ruke i leđa to dobro znaju. Nosim K h nosiljci, V se prispava, pa moram i nju da nosim. Usput nakupujemo nešto pa nosi i to. Neverovatno, ali natovarim se kao magare, kičma hoće da pukne, a ipak sam zadovoljna jer sam uspela. Volim da pomeram svoje granice, očigledno.
A veliki planovi i obilasci? E oni će sačekati neku sledeću priliku. Kada budemo dolazili sa tatom. Kolima.
 |
| Photo credit Vera Čepić |
Autobus je oko 11h. Trebalo je da bude. Taman smo izašli na peron, zagledamo svaki koji uđe u stanicu da li je naš. Dolazi kontrolorka i kaže nam da se autobus pokvario i da šalju drugi iz Niša, što znači da će kasniti bar sat vremena. Divota!
Šta raditi sa ushićenom decom sat vremena na stanici? Vratili smo se u stanicu zbog hladovine. Igrali su se, jurili, pevali pesmice, pa se malo unervozili. I ja sam se unervozila, a kamoli oni. Kako je vreme prolazilo, ushićenje zbog puta je nestajalo, a zauzimala ga je sve veća nervoza. Konačno smo ponovo izašli na peron. Autobus je došao posle dva sata. Tata nas je ispratio, pomogao da se spakujemo u autobus i konačno smo krenuli. Ponovo ushićenje. Ponovo su svi pevali. Ja sam sela sa K i V, N i D su seli preko puta nas.
Put je prošao prilično mirno. V se uspavala posle pola sata vožnje. K je šarmirala ostale putnike, a D i N su se igrali. Onda se uspavala i K. Negde na pola puta vodila sam raspravu sa N koja je htela da ustane i šeta. Nakon toga je i ona zaspala. Devojčice su spavale sve do Novog Sada.
Stigli smo. Bila sam nebrojeno puta u Novom Sadu. I uvek sama. Nikad sa decom. Malo me je uhvatila panika i zapitala sam se da li ću ja to stvarno moći. Ali kad smo izašli iz autobusa, svi su išli uporedo sa mnom, oduševljeni što smo stigli. Malo manje su bili oduševljeni kada sam im rekla da moramo da idemo još jednim autobusom do našeg smeštaja.
Smeštaj smo pronašli na samom ulasku na Frušku goru, u mestu Popovica. Gradski prevoz ide do smeštaja. Udaljeno je 15ak minuta od grada. A potpuno okruženo prirodom. 4rest Fruška gora je ispostavilo kao pun pogodak za nas. A evo i zašto. Osim pomenutog što se tiče prevoza i blizine grada, sam smeštaj je predivan, dvorište veliko sa igralištem za decu, domaćini ljubazni, a njijova deca postala su drago društvo mojoj deci.
Sama kućica je opremljena svime što možete pomisliti da će vam biti potrebno. Sudovi, kuhinjski aparati, osnovne namirnice, peškiri, tv... Na galeriji su kreveti za spavanje - jedan bračni i dva singl kreveta. Na galeriju se penje stepenicama nalik merdevinama. I mislila sam da će deci one predstavljati problem. Međutim, deca su se sa njima snalazila bolje nego ja. Sve u svemu veoma prijatno i ušuškano.
Ipak moj omiljeni kutak je veranda. Ujutru dok još deca spavaju pravo je uživanje u tišini popiti kafu na verandi. U dvorištu je i roštilj i odmah sam pomislila da bi se ovde odmah okretale pljeskavice da je tata krenuosa nama. I po neka vešalica za mamu. Ali i ovako nam ništa nije nedostajalo.
U smeštaju smo imali doručak. I to je uvek bilo sve zdravo i domaće, bez belog brašna, šećera i bilo čega sličnog: palačinke od kukuroznog i heljdinog brašna, džem, med, domaće mleko, domaće čokoladno mleko, proja, sutlijaš i slatko od jagoda... I sve preukusno!
Tog prvog dana po dolasku samo smo se igrali u dvorištu. Drugog dana je trebalo krenuti u akciju. Nakon doručka smo autobusom otišli do grada. Malo smo zalutali. I ponovo sam pomislila da neću moći sama sa njima i da je najbolje da ne mrdamo iz dvorišta. Nekako smo stigli do Štranda i tu i ostali. I mislim da je to najbolje što smo mogli da uradimo po toj vrućini. Deca su se oduševila peščanom plažom i plićaku koji ide u nedogled. Tako da su svi bili na samoj obali, brčkali se i igrali u pesku i baš su bili dobri.
Imala sam velike planove za obilaske. Kada je tata rekao da ipak ne ide, klimavo su se držali. Ali tog prvog dana pali su u vodu. Tako da smo i trećeg dana ujutru došli na Štrand i bili tu sve do ručla, a popodne se družili sa mamama u dvorištu našeg smeštaja. I bilo nam je sjajno!
 |
| Photo credit Vara Čepić |
Četvrti dan je vreme za povratak. Do Beograda smo išli autobusom. Od Beograda do Jagodine vozom. Taj dan nam je bio užasno haotičan, svi prevozi su nam kasnili i mi smo svuda kasnili. Ali nekako smo stigli u Jagodinu. Ispunila sam deci želku da se voze vozom i svi smo bili neizmerno srećni zbog novog iskustva.
Zapravo, celo ovo putovanje je za mene bilo posebno islustvo. Bila sam ja i do sad sama sa njima i po nekoliko dana. Ali kod kuće. Gde nam je sve poznato. Gde imamo neki svoj raspored. Ali mislim da smo se fino snašli. I što je najvažnije, lepo se proveli.
 |
| Photo credit Vera Čepić |
Bilo je teških trenutaka, moje ruke i leđa to dobro znaju. Nosim K h nosiljci, V se prispava, pa moram i nju da nosim. Usput nakupujemo nešto pa nosi i to. Neverovatno, ali natovarim se kao magare, kičma hoće da pukne, a ipak sam zadovoljna jer sam uspela. Volim da pomeram svoje granice, očigledno.
A veliki planovi i obilasci? E oni će sačekati neku sledeću priliku. Kada budemo dolazili sa tatom. Kolima.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?