Dok ne postanemo roditelji, nekako sve deluje potpuno prirodno. Usmereni smo jedno na drugo. A onda postanemo roditelji i naša nova uloga dođe u prvi plan i često počne da guši našu ulogu partnera. I mnogi se pitaju kako da sačuvaju odnos sa partnerom. Da ne budu samo mama i tata svojoj deci, već i par koji su bili pre dece.
Naravno, nikad više neće biti isto. Ali ako se potrudimo možemo da pronađemo način da uloge roditelja nadograde par koji smo nekada bili, umesto da se ove uloge isključuju jedna drugu.
Mi vodimo svakodnevnu borbu za to. Za nas kao par. I to je pravi izazov. Jer deca su non stop sa nama. A kada nas neko stalno vuče za nogavicu i doziva "mama" ili "tata", teško je razmišljati o partnerskim odnosima. Ali nije nemoguće.
Mnoge žene nakon porođaja osećaju nesigurnost. Jer neminovno njihovo telo se promenilo. I često se zbog toga osećaju manje privlačnim. Naročito prvih dana, mami se sve vrti oko nove bebe. Čini nam se da po celi dan samo hranimo, presvlačimo, uspavljujemo bebu. Pokušavamo da uspostavimo dojenje. Gledamo da li je bebi pelena puna. Pitamo se da li treba da je budimo da jede ili da je pustimo da spava. Da li sve radimo kako treba. Gde grešimo. Podočnjaci su nam do poda. Kosa danima vezana u neurednu punđu. Pretvorili smo se u mamu, a žena u nama vrišti. I da, ovo je dobar put ka udaljavanju partnera.
A šta možemo da uradimo? Naravno da smo bebi najpotrebniji. Ali beba nije jedina kojoj smo potrebni i koja je potrebna nama. Ne treba ni jednog trenutka zaboraviti da je partner taj sa kojim smo sve stvorili. Da smo sa tim partnerom odlučili da uplovimo u uloge roditelja. Zajedno. Jer kada se rodi beba, nije se rodila samo mama, nego i tata.
Uključite partnera od prvog dana u sve oko bebe. Jer taj svet pelena i podoja nije namenjen samo mamama. Da, tata ne može da nadoji bebu. Ali može da bude podrška mami, a to je i tek kako potrebno. Možda neće želeti da presvuče bebu. I nemojte to da mu prebacujete to. Jer većina tata se ne usuđuje da presvuče bebu zbog straha da je ne povrede ili da to neće uraditi kako treba, a ne zato što će taj čin umanjiti njihovu muškost. Kada presvlačite bebu, pozovite tatu da pogleda kako vi to radite. Pokažite mu, ohrabrite ga. Kada želite nešto da uradite oko bebe (evo banalan primer: razmišljate da li da je prvo presvučete ili nahranite, da li da je okupate sad ili za pola sata...), pitajte tatu za mišljenje, čak i ako znate šta i kako treba da radite. Jer je mnogo važnije da se tata ne oseti isključenim. Jer i on je učestvovao u stvaranju tog novog bića. Beba je vaša zajednička i ponašajte se u skladu sa tim.
Što se tiče osećanja (ne) privlačnosti, upravo ste doneli novo biće na svet! Vi ste za vašeg partnera najlepša i najvrednija žena na svetu!!!
A onda, kada zajedno uplovite u svet roditeljstva, biće lakše da održite i vaš partnerski odnos.
Iskreno, mi vremena za nas imamo veoma malo. Ali mislim da zbog toga zaista i cenimo svaki trenutak koji provedemo razgovarajući bez prekidanja dece. Često čujem da mame koje su po celi dan sa decom kažu da imaju osećaj da su zaboravile da pričaju sa odraslim osobama. I ja sam jedna od njih. Zapravo zaboravljamo da je naš partner odrasla osoba. I da treba da pričamo što više sa njim. Biće blagotvorno za oboje. Svakako da se uželimo i društva drugih odraslih ljudi i to je normalno, ali to je već neka druga priča.
Kada mi pronalazimo vreme za sebe pored četvoro dece? Ujutru muž se uglavnom budi prvi, skuva mi kafu, pa probudi mene ako već nisam budna. On ne pije kafu, baš baš retko, ali mi uvek pravi društvo. I tada možemo da razgovaramo na miru. O tome kako ćemo provesti dan. Da napravimo planove za idući vikend. Da razgovaramo o nečemu od prethodnog dana o čemu nismo stigli. Potom muž dođe kući na pauzi za ručak. Tada za ručkom diskujtujemo sa decom. Uglavnom oni pričaju tati gde smo bili i šta smo radili i gde ćemo da idemo popodne. Uveče pokupimo tatu s posla i idemo zajedno u šetnju. Nakon toga večera, kupanje i uspavljivanje dece. I ako se deca uspavaju u dogledno vreme ili se neko od nas ne uspava pre njih, opet imamo vremena za nas.
Trudimo se jednom nedeljno da uveče odgledamo zajedno neki film. Istina, koncentracija za filmove mi je u poslednje vreme veoma slaba, ali potrudim se. Jedne nedelje on bira film, jedne ja. Mada mnogo istih filmova volimo. Prosto nekim tako sitnim stvarima pokazujemo međusobno poštovanje. Dozvolim mu da učestvuje u odabiru ručka. On mene pita kada treba da kupi neki deo za kola ili ako želi neki "tehnički" deo u kući da menja. Nije da se ja razumem oko kola, vodovoda, struje. Ali samim tim što me pita iskazuje mi poštovanje i učestvujemo zajedno u svemu. Znate ono što sam na početku rekla da mama treba o svemu vezano za bebu da pita tatu čak i ako zna sve? E pa ovde je ista priča.
Daleko je naš odnos od idealnog. Ima tu i rasprava i svađa. Ima situacija kada ne želimo celi dan da komuniciramo jedno s drugim, a onda to nekomuniciranje potraje 15 minuta ili dok se muž ne vrati s posla. I bude mi žao što smo to dragoceno vreme potrošili na raspravu. Ali po meni par koji se nikad ne raspraclja ili laže ili nešto tu nije u redu. Jer mi smo dva bića u zajednici. Dve različite osobe. I normalno je da svako od nas ima svoje mišljenje, stav i karakter. I to treba uvažavati.
Ima momenata kada se osećam kao da imam petoro dece. Muž je to peto. Kada pronalazim njegove stvari svuda po kući, kada je potrebno da mu kažem šta treba da radi, kada primetim nešto što treba podići/pomeriti/uraditi a on ne primećuje, kada me pita gde mu je nešto. I jednom sam čula od jedne žene njen "recept za srećan brak": samo recite mužu polako šta treba da uradi i samo govorite jedno po jedno, jer više stvari neće zapamtiti. Smejala sam se, a onda sam shvatila da ima istine u tome.
Izlasci bez dece za nas su nemoguća misija. Nema ko da ih čuva. Niti su oni navikli na nekog trećeg. Probali smo nekoliko puta da ih ostavimo na čuvanje. Međutim, najviše dokle smo stigli je da sednemo u kola i upalimo ih. Tako da svuda idemo sa njima. I svakako da nije isto, ali može da se nađe lepo mesto gde ćemo se i mi i deca osećati prijatno i gde ćemo moći da popijemo piće na miru dok se deca zanimaju.
Jedna od opcija nam je i odlazak kod prijatelja koji imaju decu sličnog uzrasta. Oni uglavnom imaju tlrazumevanja za decu, jer i sami imaju iste primerke kod kuće. Pritom, deca imaju društvo, a mi smo u društvu odraslih. Dobitna kombinacija za sve.
Najvažnija je komunikacija. Razgovarajte sa partnerom o svemu. Ako se osećate premoreno ili preopterećeno, pričajte o tome. Ako vam se desilo nešto lepo na poslu, pričajte o tome. Ako vam je san da putujete Transibirskom železnicom (kao meni), pričajte o tome. O svemu što se dešava u vašoj okolini, svakodnevici, glavama i srcima.
Ne gledajte na partnera kao na levo smetalo, nego mu dozvolite da vam bude podrška i vi podržavajte njega. Nismo svi isti i ne želimo svi iste stvari. Možda nama nešto delovati beznačajno, ali našem partneru je to veoma važno. To bi trebalo da bude i nama dovoljno da pridamo značaj tome. Jer čak i ako nas to konkretno ne interesuje, sreća našeg partnera nam je i tek kako važna, zar ne?
Na kraju dana, ono što je po meni najvažnije da bismo opstali kao partneri, svakako je ljubav, ali isto tako i međusobno poštovanje i uvažavanje, briga jedno o drugom i kvalitetno provedeno zajedničko vreme, makar to bilo i svega 15 minuta.
*** Photo credit: Ljubica Samardžić (@memories.by.tinkerllilly)
Naravno, nikad više neće biti isto. Ali ako se potrudimo možemo da pronađemo način da uloge roditelja nadograde par koji smo nekada bili, umesto da se ove uloge isključuju jedna drugu.
Mi vodimo svakodnevnu borbu za to. Za nas kao par. I to je pravi izazov. Jer deca su non stop sa nama. A kada nas neko stalno vuče za nogavicu i doziva "mama" ili "tata", teško je razmišljati o partnerskim odnosima. Ali nije nemoguće.
Mnoge žene nakon porođaja osećaju nesigurnost. Jer neminovno njihovo telo se promenilo. I često se zbog toga osećaju manje privlačnim. Naročito prvih dana, mami se sve vrti oko nove bebe. Čini nam se da po celi dan samo hranimo, presvlačimo, uspavljujemo bebu. Pokušavamo da uspostavimo dojenje. Gledamo da li je bebi pelena puna. Pitamo se da li treba da je budimo da jede ili da je pustimo da spava. Da li sve radimo kako treba. Gde grešimo. Podočnjaci su nam do poda. Kosa danima vezana u neurednu punđu. Pretvorili smo se u mamu, a žena u nama vrišti. I da, ovo je dobar put ka udaljavanju partnera.
A šta možemo da uradimo? Naravno da smo bebi najpotrebniji. Ali beba nije jedina kojoj smo potrebni i koja je potrebna nama. Ne treba ni jednog trenutka zaboraviti da je partner taj sa kojim smo sve stvorili. Da smo sa tim partnerom odlučili da uplovimo u uloge roditelja. Zajedno. Jer kada se rodi beba, nije se rodila samo mama, nego i tata.
Uključite partnera od prvog dana u sve oko bebe. Jer taj svet pelena i podoja nije namenjen samo mamama. Da, tata ne može da nadoji bebu. Ali može da bude podrška mami, a to je i tek kako potrebno. Možda neće želeti da presvuče bebu. I nemojte to da mu prebacujete to. Jer većina tata se ne usuđuje da presvuče bebu zbog straha da je ne povrede ili da to neće uraditi kako treba, a ne zato što će taj čin umanjiti njihovu muškost. Kada presvlačite bebu, pozovite tatu da pogleda kako vi to radite. Pokažite mu, ohrabrite ga. Kada želite nešto da uradite oko bebe (evo banalan primer: razmišljate da li da je prvo presvučete ili nahranite, da li da je okupate sad ili za pola sata...), pitajte tatu za mišljenje, čak i ako znate šta i kako treba da radite. Jer je mnogo važnije da se tata ne oseti isključenim. Jer i on je učestvovao u stvaranju tog novog bića. Beba je vaša zajednička i ponašajte se u skladu sa tim.
Što se tiče osećanja (ne) privlačnosti, upravo ste doneli novo biće na svet! Vi ste za vašeg partnera najlepša i najvrednija žena na svetu!!!
A onda, kada zajedno uplovite u svet roditeljstva, biće lakše da održite i vaš partnerski odnos.
Iskreno, mi vremena za nas imamo veoma malo. Ali mislim da zbog toga zaista i cenimo svaki trenutak koji provedemo razgovarajući bez prekidanja dece. Često čujem da mame koje su po celi dan sa decom kažu da imaju osećaj da su zaboravile da pričaju sa odraslim osobama. I ja sam jedna od njih. Zapravo zaboravljamo da je naš partner odrasla osoba. I da treba da pričamo što više sa njim. Biće blagotvorno za oboje. Svakako da se uželimo i društva drugih odraslih ljudi i to je normalno, ali to je već neka druga priča.
Kada mi pronalazimo vreme za sebe pored četvoro dece? Ujutru muž se uglavnom budi prvi, skuva mi kafu, pa probudi mene ako već nisam budna. On ne pije kafu, baš baš retko, ali mi uvek pravi društvo. I tada možemo da razgovaramo na miru. O tome kako ćemo provesti dan. Da napravimo planove za idući vikend. Da razgovaramo o nečemu od prethodnog dana o čemu nismo stigli. Potom muž dođe kući na pauzi za ručak. Tada za ručkom diskujtujemo sa decom. Uglavnom oni pričaju tati gde smo bili i šta smo radili i gde ćemo da idemo popodne. Uveče pokupimo tatu s posla i idemo zajedno u šetnju. Nakon toga večera, kupanje i uspavljivanje dece. I ako se deca uspavaju u dogledno vreme ili se neko od nas ne uspava pre njih, opet imamo vremena za nas.
Trudimo se jednom nedeljno da uveče odgledamo zajedno neki film. Istina, koncentracija za filmove mi je u poslednje vreme veoma slaba, ali potrudim se. Jedne nedelje on bira film, jedne ja. Mada mnogo istih filmova volimo. Prosto nekim tako sitnim stvarima pokazujemo međusobno poštovanje. Dozvolim mu da učestvuje u odabiru ručka. On mene pita kada treba da kupi neki deo za kola ili ako želi neki "tehnički" deo u kući da menja. Nije da se ja razumem oko kola, vodovoda, struje. Ali samim tim što me pita iskazuje mi poštovanje i učestvujemo zajedno u svemu. Znate ono što sam na početku rekla da mama treba o svemu vezano za bebu da pita tatu čak i ako zna sve? E pa ovde je ista priča.
Daleko je naš odnos od idealnog. Ima tu i rasprava i svađa. Ima situacija kada ne želimo celi dan da komuniciramo jedno s drugim, a onda to nekomuniciranje potraje 15 minuta ili dok se muž ne vrati s posla. I bude mi žao što smo to dragoceno vreme potrošili na raspravu. Ali po meni par koji se nikad ne raspraclja ili laže ili nešto tu nije u redu. Jer mi smo dva bića u zajednici. Dve različite osobe. I normalno je da svako od nas ima svoje mišljenje, stav i karakter. I to treba uvažavati.
Ima momenata kada se osećam kao da imam petoro dece. Muž je to peto. Kada pronalazim njegove stvari svuda po kući, kada je potrebno da mu kažem šta treba da radi, kada primetim nešto što treba podići/pomeriti/uraditi a on ne primećuje, kada me pita gde mu je nešto. I jednom sam čula od jedne žene njen "recept za srećan brak": samo recite mužu polako šta treba da uradi i samo govorite jedno po jedno, jer više stvari neće zapamtiti. Smejala sam se, a onda sam shvatila da ima istine u tome.
Izlasci bez dece za nas su nemoguća misija. Nema ko da ih čuva. Niti su oni navikli na nekog trećeg. Probali smo nekoliko puta da ih ostavimo na čuvanje. Međutim, najviše dokle smo stigli je da sednemo u kola i upalimo ih. Tako da svuda idemo sa njima. I svakako da nije isto, ali može da se nađe lepo mesto gde ćemo se i mi i deca osećati prijatno i gde ćemo moći da popijemo piće na miru dok se deca zanimaju.
Jedna od opcija nam je i odlazak kod prijatelja koji imaju decu sličnog uzrasta. Oni uglavnom imaju tlrazumevanja za decu, jer i sami imaju iste primerke kod kuće. Pritom, deca imaju društvo, a mi smo u društvu odraslih. Dobitna kombinacija za sve.
Najvažnija je komunikacija. Razgovarajte sa partnerom o svemu. Ako se osećate premoreno ili preopterećeno, pričajte o tome. Ako vam se desilo nešto lepo na poslu, pričajte o tome. Ako vam je san da putujete Transibirskom železnicom (kao meni), pričajte o tome. O svemu što se dešava u vašoj okolini, svakodnevici, glavama i srcima.
Ne gledajte na partnera kao na levo smetalo, nego mu dozvolite da vam bude podrška i vi podržavajte njega. Nismo svi isti i ne želimo svi iste stvari. Možda nama nešto delovati beznačajno, ali našem partneru je to veoma važno. To bi trebalo da bude i nama dovoljno da pridamo značaj tome. Jer čak i ako nas to konkretno ne interesuje, sreća našeg partnera nam je i tek kako važna, zar ne?
Na kraju dana, ono što je po meni najvažnije da bismo opstali kao partneri, svakako je ljubav, ali isto tako i međusobno poštovanje i uvažavanje, briga jedno o drugom i kvalitetno provedeno zajedničko vreme, makar to bilo i svega 15 minuta.
*** Photo credit: Ljubica Samardžić (@memories.by.tinkerllilly)
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?