U našem narodu još uvek postoji ono starinsko verovanje da je važnije imati sina. Sin predstavlja naslednika, loza se produžava, prezime će i dalje da se čuva. Meni to nikada nije bilo važno. Zapravo, oduvek mi je samo bila želja da imam veliku porodicu. I eto, sudbina je htela da dobijem takvu da bude 3:2 za devojke.
Odgoj dečaka i devojčica u dosta segmenata se razlikuje, ali suštinski je isto: najteža i najvažnija stvar za mene kao roditelja je izvesti svako dete na pravi put i napraviti od njega dobrog čoveka. S druge strane, iako su još mali, ne mogu a da ne primetim razlike između D i devojčica.
Prvo i osnovno je da svaka majka treba da bude svesna toga da su dečaci uglavnom živahniji, nemirniji i aktivniji. D je pun energije i vrlo je nestalan. Ponekad iz čista mira počne da skače sa kreveta na krevet ili da baca loptu po kući. I to je uglavnom i tipičan nestašluk za dečake.
Dečaci su takođe skloniji agresiji i nasilju, na šta treba posebno obratiti pažnju. Od malena ih treba učiti da se upotrebom sile ne može ništa rešiti, jer će vrlo brzo doći u godine kada su za većinu dečaka tuče učestao način za rešavanje problema. Zato je važno razgovorima i ličnim primerom naučiti ih alternativi. Naučiti ih da probleme koje imaju reše na miran način.
Oduvek sam vrlo odbojno gledala na pištolje, mačeve i ostala oružja koja su dečacima još kao vrlo malim dostupna kao igračke. Jer naravno da ne želim da moj sin jednog dana upotrebi neko pravo oružje. Međutim, istražujući na tu temu, shvatila sam da upotreba tih igračaka nema uticaj na to da dete jednog dana postane nasilnik, pa me je to malo umirilo. I pored toga, ipak sam više za neke "mirnije" igračke.
I dok su igračke u obliku oružja opšteprihvaćene za dečake, mnogi roditelji se osete nelagodno kada im njihov dečak zatraži da mu kupe lutku. A zapravo u tome nema ničeg lošeg. Uz pomoć lutke, dečaci mogu razviti osećaj empatije. Kroz igranje sa njom naučiće šta znači briga o drugima i shvatiće potrebe drugih ljudi.
Dečaci kasnije sazrevaju i verbalne mogućnosti su im uglavnom manje razvijene, nego što je to slučaj kod devojčica. Zato oni mnogo bolje uče kroz primere i dela, nego kroz priču.
Postoji uverenje da su sinovi više vezani za majke. I moram priznati da je tako i u našem slučaju. D i ja od samog početka imamo neku neobjašnjivu povezanost, koju niko i ništa ne može da poljulja. Sa N i V je to malo drugačije. Naravno da obožavam sva tri deteta, ali sa svakim imam drugačiji odnos, koji je podjednako pun ljubavi, ali opet nekako drugačiji. D je za mene pravi izazov. U jednom trenutku uradi nešto toliko genijalno, da sam preponosna, dok u sledećem mislim da ću doživeti nervni slom, jer on jednostavno ne može da miruje.
Ako je dete dečak, ne znači da se prema njemu treba odnositi uzdržano ili ga učiti da ne ispoljava svoja osećanja. Naprotiv. D i ja se svakodnevno i izgrlimo i izljubimo i govorimo jedno drugom koliko se volimo i to je predivno. Neće on sutra biti manje muškarac zbog toga. Već će umeti i drugima da iskaže i pokaže svoja osećanja, a to će jednog dana preneti i na svoju decu.
Dečaci smeju i treba da plaču. Plakanje je potpuno normalna reakcija za svako ljudsko biće, a pogotovu za dete. I dečaci plaču. I muškarci plaču. Svi ponekad plačemo. I to je okej.
I dok je D neko na kog sam preponosna i koji me svakodnevno oduševljava svojom neobuzdanošću i genijalnošću, N je nešto potpuno drugačije. I N je nemirna, ne mogu da poreknem. Ali je ona mnogo nežnija i saosećajnija od D. Ona je ta koja obožava da se mazi, da se grli, da pomogne, da zagrli nekog ko je tužan, da odbrani nekog ako treba. Ona je ta koja vodi računa o svima: svakog jutra ona donosi D odeću koju treba da obuče, ako neko po kući ide bez papuča, N ga juri sa papučama dokle god ih ne obuje, ako V plače, donosi joj cuclu, baca smeće u kantu, vraća stvari i igračke na mesto - ona voli red i ona vodi računa o svemu što je u njenoj moći.
Devojčice su uglavnom mirnije, smirenije, brže sazrevaju i pune su empatije. Vode računa, kako o sebi, tako i o drugima. Takođe su i opreznije i promišljenije. One su uglavnom te koje više vole da čitaju, lakše napreduju u školi, pokazuju više interesovanja za vanškolske aktivnosti.
Jedan od razloga što sam želela da imam i devojčicu jeste modiranje i ulepšavanje, koja sa dečacima ipak ne možete da radite. Pa tako sa N sam već počela da praktikujem stavljanje šnalica, vezivanje kikica, lakiranje noktiju. Volim da joj oblačim suknjice, haljinice. Volim što sa njom mogu da radim sve te tipične ženske stvari, koje sa D nisam imala priliku da isprobam.
Koliko god da su drugačiji, svaki od njih je na svoj način poseban i svako je priča za sebe. Ne treba dečake i devojčice stavljati u kalupe i određivati im koje igračke ili boje jesu, a koje nisu za njih, koja osećanja smeju da ispoljavaju, a koja ne. Treba ih prihvatiti i shvatiti sa svim njihovim manama i vrlinama. Učiti ih da poštuju druge i da drugi poštuju njih. Da vole i da budu voljeni. Da ne nanose zlo i da prepoznaju kada njima neko misli zlo. Da se izbore za sebe. Da ako nešto žele, da se trude da to i ostvare. Da ne dozvole da ih iko i išta sputava na putu do njihovih snova. Da budu srećni. I da je sreća u malim stvarima. Da budu zahvalni na onome što imaju i da ne pate za onim što nemaju. Jer, bili oni dečaci ili devojčice, najvažnije je da budu pravi ljudi.
Odgoj dečaka i devojčica u dosta segmenata se razlikuje, ali suštinski je isto: najteža i najvažnija stvar za mene kao roditelja je izvesti svako dete na pravi put i napraviti od njega dobrog čoveka. S druge strane, iako su još mali, ne mogu a da ne primetim razlike između D i devojčica.
Prvo i osnovno je da svaka majka treba da bude svesna toga da su dečaci uglavnom živahniji, nemirniji i aktivniji. D je pun energije i vrlo je nestalan. Ponekad iz čista mira počne da skače sa kreveta na krevet ili da baca loptu po kući. I to je uglavnom i tipičan nestašluk za dečake.
Dečaci su takođe skloniji agresiji i nasilju, na šta treba posebno obratiti pažnju. Od malena ih treba učiti da se upotrebom sile ne može ništa rešiti, jer će vrlo brzo doći u godine kada su za većinu dečaka tuče učestao način za rešavanje problema. Zato je važno razgovorima i ličnim primerom naučiti ih alternativi. Naučiti ih da probleme koje imaju reše na miran način.
Oduvek sam vrlo odbojno gledala na pištolje, mačeve i ostala oružja koja su dečacima još kao vrlo malim dostupna kao igračke. Jer naravno da ne želim da moj sin jednog dana upotrebi neko pravo oružje. Međutim, istražujući na tu temu, shvatila sam da upotreba tih igračaka nema uticaj na to da dete jednog dana postane nasilnik, pa me je to malo umirilo. I pored toga, ipak sam više za neke "mirnije" igračke.
I dok su igračke u obliku oružja opšteprihvaćene za dečake, mnogi roditelji se osete nelagodno kada im njihov dečak zatraži da mu kupe lutku. A zapravo u tome nema ničeg lošeg. Uz pomoć lutke, dečaci mogu razviti osećaj empatije. Kroz igranje sa njom naučiće šta znači briga o drugima i shvatiće potrebe drugih ljudi.
Dečaci kasnije sazrevaju i verbalne mogućnosti su im uglavnom manje razvijene, nego što je to slučaj kod devojčica. Zato oni mnogo bolje uče kroz primere i dela, nego kroz priču.
Postoji uverenje da su sinovi više vezani za majke. I moram priznati da je tako i u našem slučaju. D i ja od samog početka imamo neku neobjašnjivu povezanost, koju niko i ništa ne može da poljulja. Sa N i V je to malo drugačije. Naravno da obožavam sva tri deteta, ali sa svakim imam drugačiji odnos, koji je podjednako pun ljubavi, ali opet nekako drugačiji. D je za mene pravi izazov. U jednom trenutku uradi nešto toliko genijalno, da sam preponosna, dok u sledećem mislim da ću doživeti nervni slom, jer on jednostavno ne može da miruje.
Ako je dete dečak, ne znači da se prema njemu treba odnositi uzdržano ili ga učiti da ne ispoljava svoja osećanja. Naprotiv. D i ja se svakodnevno i izgrlimo i izljubimo i govorimo jedno drugom koliko se volimo i to je predivno. Neće on sutra biti manje muškarac zbog toga. Već će umeti i drugima da iskaže i pokaže svoja osećanja, a to će jednog dana preneti i na svoju decu.
Dečaci smeju i treba da plaču. Plakanje je potpuno normalna reakcija za svako ljudsko biće, a pogotovu za dete. I dečaci plaču. I muškarci plaču. Svi ponekad plačemo. I to je okej.
I dok je D neko na kog sam preponosna i koji me svakodnevno oduševljava svojom neobuzdanošću i genijalnošću, N je nešto potpuno drugačije. I N je nemirna, ne mogu da poreknem. Ali je ona mnogo nežnija i saosećajnija od D. Ona je ta koja obožava da se mazi, da se grli, da pomogne, da zagrli nekog ko je tužan, da odbrani nekog ako treba. Ona je ta koja vodi računa o svima: svakog jutra ona donosi D odeću koju treba da obuče, ako neko po kući ide bez papuča, N ga juri sa papučama dokle god ih ne obuje, ako V plače, donosi joj cuclu, baca smeće u kantu, vraća stvari i igračke na mesto - ona voli red i ona vodi računa o svemu što je u njenoj moći.Devojčice su uglavnom mirnije, smirenije, brže sazrevaju i pune su empatije. Vode računa, kako o sebi, tako i o drugima. Takođe su i opreznije i promišljenije. One su uglavnom te koje više vole da čitaju, lakše napreduju u školi, pokazuju više interesovanja za vanškolske aktivnosti.
Jedan od razloga što sam želela da imam i devojčicu jeste modiranje i ulepšavanje, koja sa dečacima ipak ne možete da radite. Pa tako sa N sam već počela da praktikujem stavljanje šnalica, vezivanje kikica, lakiranje noktiju. Volim da joj oblačim suknjice, haljinice. Volim što sa njom mogu da radim sve te tipične ženske stvari, koje sa D nisam imala priliku da isprobam.
Koliko god da su drugačiji, svaki od njih je na svoj način poseban i svako je priča za sebe. Ne treba dečake i devojčice stavljati u kalupe i određivati im koje igračke ili boje jesu, a koje nisu za njih, koja osećanja smeju da ispoljavaju, a koja ne. Treba ih prihvatiti i shvatiti sa svim njihovim manama i vrlinama. Učiti ih da poštuju druge i da drugi poštuju njih. Da vole i da budu voljeni. Da ne nanose zlo i da prepoznaju kada njima neko misli zlo. Da se izbore za sebe. Da ako nešto žele, da se trude da to i ostvare. Da ne dozvole da ih iko i išta sputava na putu do njihovih snova. Da budu srećni. I da je sreća u malim stvarima. Da budu zahvalni na onome što imaju i da ne pate za onim što nemaju. Jer, bili oni dečaci ili devojčice, najvažnije je da budu pravi ljudi.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?