Kako se rođendan bliži, pitala sam D koga želi da pozove na rođendan, na šta je on odgovorio: "Sve moje drugare!" A to podrazumeva ceo vrtić i još nekoliko školaraca. I bilo mi je drago, jer to znači da D ima lep odnos sa drugom decom i da ga druga deca rado uključuju u igru, što je za svako dete veoma važno.
Kod nas, pošto je malo mesto, a pogotovu što je selo, dece je generalno veoma malo. Zbog toga u vrtiću imamo samo jednu mešovitu grupu u kojoj su sva deca zajedno, od N, koja je trenutno najmlađa, do D, koji je među najstarijim predškolcima. I svi se druže. A tu su i školarci, prvi i drugi razred, koji su kada je D krenuo u vrtić, još uvek bili u vrtiću i sa kojima D i dalje voli da se druži.
Ako dete želi neko drugo dete za rođendan, to u prevodu znači da ga voli, ceni i poštuje i da želi da sam njim podeli najvažnije trenutke, odnosno proslavu svog rođendana. Verovatno ste i sami nekada čuli da kada deca nemaju dobar odnos sa nekim drugim detetom, prvo što kažu je: "Neću da te pozovem na rođendan!" i to deca shvataju kao najveću uvredu, jer to podrazumeva isključenje iz društva deteta koje slavi rođendan, a koje je ovo verovatno smatralo najboljim drugarom, do pre pet minuta, kada su se verovatno posvađali oko neke igračke, a ovaj mu u ljutnji rekao da neće da ga pozove na rođendan. I za decu je ta situacija krajnje ozbiljna.
Dečija prijateljstva su laboratorija društvenih veština. A društvene veštine su nešto što se uči i stiče. Kroz nterakciju sa drugom decom, dete prolazi kroz razne faze, nađe se u raznim ulogama i na taj način nauči kako treba da se postavi i ophodi prema drugima, kako bi bio prihvaćen u društvu.
Kada dođe do konflikta među decom, mnogi roditelji se odmah umešaju, a to je vrlo pogrešno. Ukoliko nije došlo do fizičkog nasilja (u koje odmah treba uključiti i roditelje obe strane i vaspitača ili učitelja, psihologa i ozbiljno pristupiti rešavanju problema), decu treba pustiti da problem reše sama. Može se desiti i da dete uplakano dođe kod nas i tad moramo biti vrlo pažljivi. Ne smemo mu situaciji predstaviti takvom da ono ispada žrtva. Ako to radimo stalno, dete će vremenom početi samo sebe da gleda kao žrtvu i prema drugima će se uvek postavljati kao žrtva, a to nije ono što želimo. Naravno, ne želimo ni da od deteta napravimo nasilnika. Pa šta onda možemo da uradimo?
Dete treba da naučimo da gleda na probleme kao na prilike za učenje. Da razgovaramo sa njim o problemu na taj način da ono samo preispita šta se dogodilo, kako se ono oseća u vezi sa tim, šta može da nauči iz svega toga i na koji način može da reši problem (dete, ne roditelj!). Na taj način deca uče da nisu nemoćna i da mogu da kontrolišu situacije i svojom promenom ponašanja izbegnu probleme.
Vrlo je važno da dete nauči da sarađuje sa vršnjacima i na taj način da stvara prijateljstva. Dete koje povređuje druge, ponaša se nasilnički, kao i dete koje se drži po strani, koje je isključeno iz neke aktivnosti i koje odbija da učestvuje u igranju sa drugom decom, druga deca ne gledaju kao dobrog partnera za igru i neće ga zvati u svoje društvo.
Deca koja dobro ovladaju društvenim veštinama, često prvo posmatraju igru druge dece sa strane, a onda sami sebi smisle ulogu koju bi mogli da igraju u toj igri i uključuju se, a druga deca to rado prihvate. Deca koja nisu toliko vešta, često samo priđu i pitaju da li mogu i oni da se igraju i iznenađeni su kada im druga deca odgovore sa "ne". Stvar je u tome što su druga deca zauzeta igranjem svojih uloga i može da se desi da nemaju vremena da smišljaju ulogu pridošlici. Zato je mnogo bolje i mnogo verovatnije da će biti uključeno dete koje je već osmislilo kako se ono može uklopiti u igru koja je u toku.
Drugari su potrebni svakom detetu. Pa ipak, stadijumi dečijeg drugarstva variraju od samog početka. Prve dve godine dete se uglavnom "igra" ili bolje rečeno nađe se u društvu deteta prijatelja njegovih roditelja, dok se odrasli druže. U periodu od tri i četiri godine, dete uglavnom ima jednog posebnog prijatelja - najboljeg drugara, sa kojim deli sve: i igračke i vreme i brani pred drugom decom, grli se svaki put kada se vide, pozivaju se međusobno u kućne posete, žele da idu zajedno napolje... Sa pet godina deca uglavnom prave krug posebnih prijatelja i to postaje grupa deca koja se uvek igra zajedno i koja sve voli da radi zajedno. Vaspitači obično prepoznaju ovakve grupe i uoče vođu, odnosno, koje dete u grupi ima najviše uticaja na ostalu decu i uglavnom od njega traži da uradi ono što treba, a druga deca iz grupe mu onda sama priskaču u pomoć.
Deci je potrebno da se socijalizuju, a da bi naučili dobru interakciju sa drugom decom, potrebno je da što više vremena provode u društvu vršnjaka - kako u vrtiću i školi, tako i van ustanova. Ukoliko se desi problem, ne pravite od deteta žrtvu i ne mešajte se. Razgovorom, a pre svega pitanjima o događaju, pomozite detetu da shvati zbog čega se to dogodilo i kako može da reši problem, kao i šta treba da promeni u svom stavu ili ponašanju da više do takvog problema ne bi došlo. Samo tako ćemo dobiti socijalno osposobljeno dete koje će biti rado prihvaćeno u društvo, a koje će onda zbog toga biti puno samopouzdanja i srećno.
Kod nas, pošto je malo mesto, a pogotovu što je selo, dece je generalno veoma malo. Zbog toga u vrtiću imamo samo jednu mešovitu grupu u kojoj su sva deca zajedno, od N, koja je trenutno najmlađa, do D, koji je među najstarijim predškolcima. I svi se druže. A tu su i školarci, prvi i drugi razred, koji su kada je D krenuo u vrtić, još uvek bili u vrtiću i sa kojima D i dalje voli da se druži.
Ako dete želi neko drugo dete za rođendan, to u prevodu znači da ga voli, ceni i poštuje i da želi da sam njim podeli najvažnije trenutke, odnosno proslavu svog rođendana. Verovatno ste i sami nekada čuli da kada deca nemaju dobar odnos sa nekim drugim detetom, prvo što kažu je: "Neću da te pozovem na rođendan!" i to deca shvataju kao najveću uvredu, jer to podrazumeva isključenje iz društva deteta koje slavi rođendan, a koje je ovo verovatno smatralo najboljim drugarom, do pre pet minuta, kada su se verovatno posvađali oko neke igračke, a ovaj mu u ljutnji rekao da neće da ga pozove na rođendan. I za decu je ta situacija krajnje ozbiljna.
Dečija prijateljstva su laboratorija društvenih veština. A društvene veštine su nešto što se uči i stiče. Kroz nterakciju sa drugom decom, dete prolazi kroz razne faze, nađe se u raznim ulogama i na taj način nauči kako treba da se postavi i ophodi prema drugima, kako bi bio prihvaćen u društvu.
Kada dođe do konflikta među decom, mnogi roditelji se odmah umešaju, a to je vrlo pogrešno. Ukoliko nije došlo do fizičkog nasilja (u koje odmah treba uključiti i roditelje obe strane i vaspitača ili učitelja, psihologa i ozbiljno pristupiti rešavanju problema), decu treba pustiti da problem reše sama. Može se desiti i da dete uplakano dođe kod nas i tad moramo biti vrlo pažljivi. Ne smemo mu situaciji predstaviti takvom da ono ispada žrtva. Ako to radimo stalno, dete će vremenom početi samo sebe da gleda kao žrtvu i prema drugima će se uvek postavljati kao žrtva, a to nije ono što želimo. Naravno, ne želimo ni da od deteta napravimo nasilnika. Pa šta onda možemo da uradimo?
Dete treba da naučimo da gleda na probleme kao na prilike za učenje. Da razgovaramo sa njim o problemu na taj način da ono samo preispita šta se dogodilo, kako se ono oseća u vezi sa tim, šta može da nauči iz svega toga i na koji način može da reši problem (dete, ne roditelj!). Na taj način deca uče da nisu nemoćna i da mogu da kontrolišu situacije i svojom promenom ponašanja izbegnu probleme.
Vrlo je važno da dete nauči da sarađuje sa vršnjacima i na taj način da stvara prijateljstva. Dete koje povređuje druge, ponaša se nasilnički, kao i dete koje se drži po strani, koje je isključeno iz neke aktivnosti i koje odbija da učestvuje u igranju sa drugom decom, druga deca ne gledaju kao dobrog partnera za igru i neće ga zvati u svoje društvo.
Drugari su potrebni svakom detetu. Pa ipak, stadijumi dečijeg drugarstva variraju od samog početka. Prve dve godine dete se uglavnom "igra" ili bolje rečeno nađe se u društvu deteta prijatelja njegovih roditelja, dok se odrasli druže. U periodu od tri i četiri godine, dete uglavnom ima jednog posebnog prijatelja - najboljeg drugara, sa kojim deli sve: i igračke i vreme i brani pred drugom decom, grli se svaki put kada se vide, pozivaju se međusobno u kućne posete, žele da idu zajedno napolje... Sa pet godina deca uglavnom prave krug posebnih prijatelja i to postaje grupa deca koja se uvek igra zajedno i koja sve voli da radi zajedno. Vaspitači obično prepoznaju ovakve grupe i uoče vođu, odnosno, koje dete u grupi ima najviše uticaja na ostalu decu i uglavnom od njega traži da uradi ono što treba, a druga deca iz grupe mu onda sama priskaču u pomoć.
Deci je potrebno da se socijalizuju, a da bi naučili dobru interakciju sa drugom decom, potrebno je da što više vremena provode u društvu vršnjaka - kako u vrtiću i školi, tako i van ustanova. Ukoliko se desi problem, ne pravite od deteta žrtvu i ne mešajte se. Razgovorom, a pre svega pitanjima o događaju, pomozite detetu da shvati zbog čega se to dogodilo i kako može da reši problem, kao i šta treba da promeni u svom stavu ili ponašanju da više do takvog problema ne bi došlo. Samo tako ćemo dobiti socijalno osposobljeno dete koje će biti rado prihvaćeno u društvo, a koje će onda zbog toga biti puno samopouzdanja i srećno.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?