Posle xxxx dana provedenih u kući, konačno smo uspeli da svi zajedno napravimo jedan kratak izlet do Vlasinskog jezera i ručamo van kuće.
Poslednji meseci bili su teški. Tata nam je radio od jutra do sutra, često i vikendom. N i V ne idu u vrtić. D je za raspust bio nekoliko dana u Beogradu. Ja sam od kako se rodila K osuđena na kuću, što je već dobrih 6 nedelja. Pre toga sam 12 dana provela u bolnici. A pre toga je bilo isto haotično - preko nedelje muž je radio po celi dan, vikendom sam ja imala obaveze oko Škole roditeljstva u Nišu. Već mesecima se viđamo tako u prolazu. Čak i oko praznika muž je skoro svaki dan radio.
Ranije smo bar jednom nedeljno odlazili svi zajedno negde. A onda smo zbog ovih ili onih obaveza taj naš porodični dan počeli da odlažemo iz nedelje u nedelju. Na kraju se to pretvorilo u više od 3 meseca odlaganja.
Zato smo danas odlučili da ostavimo sve po strani i uživamo svi zajedno u današnjem danu i jedni u drugima.
Mi ne idemo na klasične romantične ručkove i večere kao normalni parovi. Mi ne umemo to. Ne umemo da budemo bez dece. Primetila sam da ako odemo negde bez dece, ne znamo kako da se ponašamo. Uznemireni smo jer se pitamo šta rade deca, grize nas savest jer možda neko od njih plače za nama. I nikako ne možemo da se opustimo. Ako se pojavi oko nas neko dete, pričamo sa njim, poigramo se, gledamo da ne padne, jer navikli smo na to.
Da ne budem pogrešno shvaćena, nije da nasamo nemamo o čemu da razgovaramo. Tema nam ne manjka nikad. I volimo kad smo sami. Ali mnogo više volimo kada su nam tu i deca.
Zato je današnji dan za nas idealan. Šetali se i igrali na snegu, uživali u magičnom zimskom pejzažu. I u ovakvim situacijama sam stvarno srećna i zahvalna što živimo baš ovde.
Posle šetnje smo otišli na ručak. Romantična atmosfera, sto pored kamina, prigušeno svetlo, u kaminu pucketaju drva, kroz prozor imamo pogled na zaleđeno jezero, a u daljini se vide snegom prekriveni planinski vrhovi. Međutim, svi će se složiti da je naš ručak sve samo ne romantičan. Romantika i deca ne idu zajedno.
Iza te predivne slike se zapravo dešava sledeće... Pošto smo planirali igranje u snegu, kada smo kretali od kuće deci sam obukla skafandere. U bilo čemu drugom bi bili potpuno mokri. U auto sam spakovala jakne i presvlake - jakne da im obučem kada im posle igranja na snegu skinem skafandere, da ne bismo u restoranu ginuli sa istim, i presvlake, za slučaj da ipak uspeju da se iskvase, jer oni uspeju i nemoguće. Pred odlazak u restoran smo dakle skafandere zamenili jaknama.
Ulazimo u restoran i sedamo za naš omiljeni sto. Čitavih pet sekundi. K stavljam u nosiljku pored sebe. Treba i nju raskomotiti. Ostala deca skidaju jakne i pre nego što mi stignemo da ih okačimo, njih troje su se već razleteli po restoranu. Jer u jednom kraju restorana je jelka koja sija u raznim bojama, u drugom su spazili dete koje ima neku igračku, u trećem su misteriozna vrata kroz koja stalno prolaze tamo-vamo čike u crno-belom, živi nisu dok ne saznaju šta se nalazi iza tih vrata. I tako se i mi razletimo za njima: pozivamo D da se vrati za sto obećavajući mu da će kasnije moći da se igra sa novim drugarom, sklanjamo V od jelke pre nego što poskida ukrase sa iste. A gde je N? Eno, jedan konobar prolazi kroz ona misteriozna vrata. U rukama nosi N. Uz reči izvinjenja i posramljeni izraz lica uzimam N. Za to vreme K mirno spava u nosiljci. Bar je jedno dete odlučilo da sarađuje.
Svi smo ponovo za stolom. Konobar strpljivo čeka da naručimo. Strpljenje će mu tek biti potrebno, jer mi nemamo pojma. Nismo ni stigli da pogledamo jelovnik. Ali pošto često dolazimo ovde, idemo na sigurnu porudžbinu - ono što znamo da sigurno imaju (nije sezona i malo ima ljudi, pa ne spremaju sve sa jelovnika) i što znamo da valja. A onda nas konobar pita za piće. D ne može da se odluči, N je uporna u tome da želi jaje (opsednuta je jajima, kad god je neko pita šta hoće da jede, ona kaže: "jaje"), V je već otišla od stola ponovo, jer su joj ovi formalni razgovori neshvatljivi i dosadni - jelka je mnogo interesantnija. Nekako završavamo sa porudžbinom, konobar se okreće i odlazi, ja protrčavam pored njega kako bih stigla do V pre nego što napravi neku štetu.
Dok čekamo da stigne klopa, delimo se u jurcanju za decom. K još uvek spava. Baš kada konobar donosi ručak, K se budi. Uzimam je da je podojim. Nemam problem sa dojenjem na javnom mestu. Beba treba da jede i tu nema ničeg sramnog. K posle podoja nastavlja da spava, pa je vraćam u nosiljku.
Seckam meso za D, muž isto radi za N. Potom uzimam V i jedem zajedno sa njom. N i D jedu sami, a muž im po potrebi dodaje šta zatreba i opominje da nastave sa jelom. Nekako prođe i taj ručak. Deca, kao po pravilu, u restoranu uzmu od svega po malo i već su siti. Meni je uživanje što za promenu neko sprema ručak za mene.
Deca brzo završavaju sa ručkom, tako da se brzo ponovo i rastrče na sve strane. Užurbano pokušavam da dovršim ručak i nadam se da do tad neće demolirati restoran. D pazi devojčice. Nadgledamo ih i za sada su dobri. Jedan konibar im je dao po jedan ukras sa jelke svakom i to je dovoljno da se smire i zaigraju. Bar neko vreme.
Čim smo muž i ja stavili poslednje zalogaje u usta, tražimo račun i pripremamo se za hvatanje dece. Mi smo se več obukli i umotali lepo K. D dolazi i oblači jaknu. V dotrčava za njim, a N već beži ka vratima restorana bez jakne.
Posle ručka još malo šetamo pored jezera. Decu već hvata umor. Polako i sunce zalazi i vreme je da krenemo kući.
I znate šta? Ovo jeste bio romantičan dan. Romantika za mene nije mirišljave sveće, latice ruže, prigušeno svetlo... Romantika je stanje uma. Romantika je pokazivanje ljubavi. I ne ubijaju deca romantiku. Jer ljubav treba pokazivati i pred njima. Dati im primer ljubavi koji će sutra i oni slediti. Pokazati i toj deci da su voljena. Jer ljubav se ne podrazumeva. Ljubav se pokazuje i dokazuje uvek iznova: prema porodici, prema partneru, prema deci. To jeste romantika. I naš današnji dan jeste bio romantičan.
Poslednji meseci bili su teški. Tata nam je radio od jutra do sutra, često i vikendom. N i V ne idu u vrtić. D je za raspust bio nekoliko dana u Beogradu. Ja sam od kako se rodila K osuđena na kuću, što je već dobrih 6 nedelja. Pre toga sam 12 dana provela u bolnici. A pre toga je bilo isto haotično - preko nedelje muž je radio po celi dan, vikendom sam ja imala obaveze oko Škole roditeljstva u Nišu. Već mesecima se viđamo tako u prolazu. Čak i oko praznika muž je skoro svaki dan radio.
Ranije smo bar jednom nedeljno odlazili svi zajedno negde. A onda smo zbog ovih ili onih obaveza taj naš porodični dan počeli da odlažemo iz nedelje u nedelju. Na kraju se to pretvorilo u više od 3 meseca odlaganja.
Zato smo danas odlučili da ostavimo sve po strani i uživamo svi zajedno u današnjem danu i jedni u drugima.
Mi ne idemo na klasične romantične ručkove i večere kao normalni parovi. Mi ne umemo to. Ne umemo da budemo bez dece. Primetila sam da ako odemo negde bez dece, ne znamo kako da se ponašamo. Uznemireni smo jer se pitamo šta rade deca, grize nas savest jer možda neko od njih plače za nama. I nikako ne možemo da se opustimo. Ako se pojavi oko nas neko dete, pričamo sa njim, poigramo se, gledamo da ne padne, jer navikli smo na to.
Da ne budem pogrešno shvaćena, nije da nasamo nemamo o čemu da razgovaramo. Tema nam ne manjka nikad. I volimo kad smo sami. Ali mnogo više volimo kada su nam tu i deca.
Zato je današnji dan za nas idealan. Šetali se i igrali na snegu, uživali u magičnom zimskom pejzažu. I u ovakvim situacijama sam stvarno srećna i zahvalna što živimo baš ovde.
Posle šetnje smo otišli na ručak. Romantična atmosfera, sto pored kamina, prigušeno svetlo, u kaminu pucketaju drva, kroz prozor imamo pogled na zaleđeno jezero, a u daljini se vide snegom prekriveni planinski vrhovi. Međutim, svi će se složiti da je naš ručak sve samo ne romantičan. Romantika i deca ne idu zajedno.
Iza te predivne slike se zapravo dešava sledeće... Pošto smo planirali igranje u snegu, kada smo kretali od kuće deci sam obukla skafandere. U bilo čemu drugom bi bili potpuno mokri. U auto sam spakovala jakne i presvlake - jakne da im obučem kada im posle igranja na snegu skinem skafandere, da ne bismo u restoranu ginuli sa istim, i presvlake, za slučaj da ipak uspeju da se iskvase, jer oni uspeju i nemoguće. Pred odlazak u restoran smo dakle skafandere zamenili jaknama.
Ulazimo u restoran i sedamo za naš omiljeni sto. Čitavih pet sekundi. K stavljam u nosiljku pored sebe. Treba i nju raskomotiti. Ostala deca skidaju jakne i pre nego što mi stignemo da ih okačimo, njih troje su se već razleteli po restoranu. Jer u jednom kraju restorana je jelka koja sija u raznim bojama, u drugom su spazili dete koje ima neku igračku, u trećem su misteriozna vrata kroz koja stalno prolaze tamo-vamo čike u crno-belom, živi nisu dok ne saznaju šta se nalazi iza tih vrata. I tako se i mi razletimo za njima: pozivamo D da se vrati za sto obećavajući mu da će kasnije moći da se igra sa novim drugarom, sklanjamo V od jelke pre nego što poskida ukrase sa iste. A gde je N? Eno, jedan konobar prolazi kroz ona misteriozna vrata. U rukama nosi N. Uz reči izvinjenja i posramljeni izraz lica uzimam N. Za to vreme K mirno spava u nosiljci. Bar je jedno dete odlučilo da sarađuje.
Svi smo ponovo za stolom. Konobar strpljivo čeka da naručimo. Strpljenje će mu tek biti potrebno, jer mi nemamo pojma. Nismo ni stigli da pogledamo jelovnik. Ali pošto često dolazimo ovde, idemo na sigurnu porudžbinu - ono što znamo da sigurno imaju (nije sezona i malo ima ljudi, pa ne spremaju sve sa jelovnika) i što znamo da valja. A onda nas konobar pita za piće. D ne može da se odluči, N je uporna u tome da želi jaje (opsednuta je jajima, kad god je neko pita šta hoće da jede, ona kaže: "jaje"), V je već otišla od stola ponovo, jer su joj ovi formalni razgovori neshvatljivi i dosadni - jelka je mnogo interesantnija. Nekako završavamo sa porudžbinom, konobar se okreće i odlazi, ja protrčavam pored njega kako bih stigla do V pre nego što napravi neku štetu.
Dok čekamo da stigne klopa, delimo se u jurcanju za decom. K još uvek spava. Baš kada konobar donosi ručak, K se budi. Uzimam je da je podojim. Nemam problem sa dojenjem na javnom mestu. Beba treba da jede i tu nema ničeg sramnog. K posle podoja nastavlja da spava, pa je vraćam u nosiljku.
Seckam meso za D, muž isto radi za N. Potom uzimam V i jedem zajedno sa njom. N i D jedu sami, a muž im po potrebi dodaje šta zatreba i opominje da nastave sa jelom. Nekako prođe i taj ručak. Deca, kao po pravilu, u restoranu uzmu od svega po malo i već su siti. Meni je uživanje što za promenu neko sprema ručak za mene.
Deca brzo završavaju sa ručkom, tako da se brzo ponovo i rastrče na sve strane. Užurbano pokušavam da dovršim ručak i nadam se da do tad neće demolirati restoran. D pazi devojčice. Nadgledamo ih i za sada su dobri. Jedan konibar im je dao po jedan ukras sa jelke svakom i to je dovoljno da se smire i zaigraju. Bar neko vreme.
Čim smo muž i ja stavili poslednje zalogaje u usta, tražimo račun i pripremamo se za hvatanje dece. Mi smo se več obukli i umotali lepo K. D dolazi i oblači jaknu. V dotrčava za njim, a N već beži ka vratima restorana bez jakne.
Posle ručka još malo šetamo pored jezera. Decu već hvata umor. Polako i sunce zalazi i vreme je da krenemo kući.
I znate šta? Ovo jeste bio romantičan dan. Romantika za mene nije mirišljave sveće, latice ruže, prigušeno svetlo... Romantika je stanje uma. Romantika je pokazivanje ljubavi. I ne ubijaju deca romantiku. Jer ljubav treba pokazivati i pred njima. Dati im primer ljubavi koji će sutra i oni slediti. Pokazati i toj deci da su voljena. Jer ljubav se ne podrazumeva. Ljubav se pokazuje i dokazuje uvek iznova: prema porodici, prema partneru, prema deci. To jeste romantika. I naš današnji dan jeste bio romantičan.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?