Svi znamo da je posao majke najlepši, a istovremeno i najteži posao na svetu. Kada se dete rodi, rodi se i majka. Međutim, ispod te majke i dalje postoji i ona žena, koju vrlo često zapostavimo. To onda dovede i do mnogih drugih problema.
Problem pre svih problema je što je majkama teško da priznaju da su umorne, da su neraspoložene, da žele da urade nešto za sebe, da žele da se osete ponovo kao žena, a ne samo kao majka, da trebaju i njoj znaci pažnje, da im je potrebno nešto drugačije, da izađu iz svakodnevne rutine, da im je preko glave i prostiranja veša i usisavanja i pranja sudova, da je njen sav trud uzaludan, jer sve što uradi preko dana uveče se ne vidi: obroci su pojedeni, korpa sa vešom je ponovo puna, sudopera takođe, a deca su ponovo i namrvila i razbacala igračke. Žena u majci vrišti: "Hoću napolje!"
Teško nam je da priznamo sve to jer mislimo da ako to izgovorimo naglas bićemo osuđene, osećaćemo se manje vrednim kao majke, čak i nesposobne. Jer će se uvek naći neko ko će reći: "Kako ja mogu, a ti ne možeš???". E pa ne mogu! I u redu je to priznati.
Rođenjem deteta ženin život i smisao njenog bića dobija novu dimenziju. Problem je što ta nova dimenzija ne poništava onu staru, mada se mi često osećamo tako.
Umor je prva tamna strana roditeljstva koju otkrijemo. Noćni podoji bebe uzmu svog maha. Zato uvek kažem mamama koje treba da dobiju prvu bebu da spavaju kad god beba spava - danju, noću - bilo kad. Sve drugo je manje važno. Tada je glavni cilj biti odmoran i dobro raspoložen za tu bebu, jer beba zavisi od nas i beba oseća sve što oseća mama.
Situacija je teža kada nije prvo dete. Evo uporediću kako je to izgledalo kod mene. Kada sam se porodila sa D, živeli smo kod mojih. Došla sam iz porodilišta i jedina moja obaveza bio je D. Njegov ritam bio je i moj ritam. I funkcionisali smo sjajno. A onda, kada se rodila N, nastala je potpuna promena: živimo sami i jedno dete me več čeka kod kuće. Što znači da odmah treba spremiti ručak, oprati sudove, veš, dok beba spava poigrati se sa starijim detetom. Dakle, vremena za spavanje nema. Zapravo, bilo ga je kada je starije dete u vrtiću. I zaista, vrtić mi je mnogo pomogao svaki put. Kada se rodila V, bila je slična situacija. A onda kada je došla K, ponovo je bio haos. Jer za ovih 6 nedelja, koliko je i K sa nama, N i V su išle u vrtić nepune dve nedelje. Što znači da spavanja preko dana nema, a noću se bude i K i V, a ponekad V probudi i N. Sa svim tim ispresecanim spavanjem samo se gomilao umor, preko dana sam imala sve manje snage, a ono što je najgore jeste što sam u par naleta gubila i volju. Dobra strana je što znam da prepoznam kad nešto nije u redu i što sam takva osoba da se odmah ispraznim. Loša strana je što muž obično izvuče deblji kraj, ali na kraju dana ipak nađe razumevanja za moje ispade i na tome mu veliko hvala.
Nespavanje, koje uzrokuje umor plus osuđenost na kuću dovode do tačke pucanja. Treba mi odmor. A onda ponovo problem: želim da odmorim, ali ne želim da ostavim decu nikome na čuvanje. Grize me savest jer bi razlog bio moj hir. Tako ja mislim i tako većina majki misli. A to zapravo uopšte nije hir, već potreba one žene koja je i dalje u nama. Da se bar na trenutak oseća i kao žena, a ne samo majka. I za psihičku stabilnost celog našeg bića (majka + žena) je važno da nađemo taj balans između te dve strane, koje kao da su suprotstavljene u nama, a ne bi trebale da budu.
Uglavnom, shvatili ste poentu: ne treba da nas grize savest i ne treba da se osećamo loše i da smo podbacile kao majke ako jednostavno želimo da se osećamo kao žene.
Često imam sukob sama sa sobom: želim vreme za sebe, ali ne želim ništa bez dece. Muž mi tada kaže: "Dogovori se sama sa sobom, pa ćemo se ti i ja lako dogovoriti." Uglavnom kompromisno rešenje (kompromisno za "ja mamu" i "ja ženu") bude da odemo negde zajedno sa decom. Što je opet nešto što odgovara meni lično, a ne mora da znači da će odgovarati nekom drugom. Bitno je da nađete ono što odgovara Vama i što funkcioniše u Vašoj porodici.
Svakako da je najvažniji razgovor sa partnerom. Obostrano poštovanje i razumevanje. Priča, priča i priča. O svakom Vašem danu, koliko god ličili jedan na drugi, ali i o vašim željama i osećanjima. I opet kažem, nije sramota reći da ste umorne i da vam je svega dosta. Jer sve se ponekad osećamo tako. Ko kaže drugačije, verovatno laže.
Vreme za sebe odvajam često, gotovo svakodnevno. To moje vreme za sebe se ovih dana svodi na odlazak do komšinice na kafu. Jer zbog vremenskih uslova ne mogu nigde dalje. Ali i tih pola sata - sat ispijanja kafe na miru i tek kako prija. Jer svi znaju da je ispijanje kafu na miru sa malom decom nemoguća misija. I već smo se ustalili: muž dođe s posla, ruča (ja sa decom ručam ranije), potom ja odlazim na kafu, a oni se čuvaju.
Što se tiče tipičnih ženskih stvari, frizera, noktiju i sličnog, otišla bih kod frizera vrlo rado, ali ovde ga nemamo. Tako da kad idemo do grada i kad odem kod frizera, ostali su prinuđeni da sede u salonu ili šetaju za to vreme po gradu. Kad je lepo vreme, to nije problem - odu u park i svi su super. Kada je loše vreme, neizvodljivo je.
Kao što sam već rekla, da bih se ja osećala bolje, zadovoljnije, potrebno mi je da izađemo iz kuće, da odemo negde svi zajedno, samo da je što dalje od kuće. Da se malo odvojim od veša, sudova i usisivača.
Što se tiče nespavanja, koliko god paradoksalno bilo, primetila sam da što manje spavam, lakše mi je. Odnosno, da probam to lepše da objasnim... Sva deca legnu da spavaju oko 9. K najkasnije do 10. A onda se oko 11 budi V. Oko 12 se budi K. Pa ponovo oko 2. Pa oko 4. U međuvremenu se još neki put probudi i V. A onda od 4 do 8-9 njih tri spavaju i u tom periodu se uglavnom nijedna ne budi. Ja se budim u pola 7 da spremim doručak za D i da ga budim za školu. Kada ispratim D u školu i muža na posao, popijem kafu i ratlzbudim se dok devojčice ne ustanu. A onda kreće haotičan dan.
Uprkos svemu tome, što kasnije legnem, meni je lakše. Jer kada mi se san prekida svaki čas, osećam se još umornije. Tako da, koliko god neverovatno zvučalo, često se mnogo odmornije osećam kada legnem u 2 noću, nego u 9 uveče. I to je nešto što meni odgovara i što opet ne znači da će odgovarati i drugima. Ponavljam, vaźno je da pronađete ono što odgovara Vama.
Uloga majke iziskuje mnogo snage, i psihičke i fizičke, strpljenja, volje. I možda najviše od svega - potrebna je podrška. Zato sa partnerom razgovarajte o svemu. Dozvolite mu da učestvuje u svemu. Jer deca su zajednička i roditelji treba da budu tim. A i, kao što je nekad neko rekao: posao mame je da brine o deci i učini da ona budu srećna i zadovoljna, a posao tate je da učini mamu da se ona oseća najsrećnijom ženom na svetu!
Problem pre svih problema je što je majkama teško da priznaju da su umorne, da su neraspoložene, da žele da urade nešto za sebe, da žele da se osete ponovo kao žena, a ne samo kao majka, da trebaju i njoj znaci pažnje, da im je potrebno nešto drugačije, da izađu iz svakodnevne rutine, da im je preko glave i prostiranja veša i usisavanja i pranja sudova, da je njen sav trud uzaludan, jer sve što uradi preko dana uveče se ne vidi: obroci su pojedeni, korpa sa vešom je ponovo puna, sudopera takođe, a deca su ponovo i namrvila i razbacala igračke. Žena u majci vrišti: "Hoću napolje!"
Teško nam je da priznamo sve to jer mislimo da ako to izgovorimo naglas bićemo osuđene, osećaćemo se manje vrednim kao majke, čak i nesposobne. Jer će se uvek naći neko ko će reći: "Kako ja mogu, a ti ne možeš???". E pa ne mogu! I u redu je to priznati.
Rođenjem deteta ženin život i smisao njenog bića dobija novu dimenziju. Problem je što ta nova dimenzija ne poništava onu staru, mada se mi često osećamo tako.
Umor je prva tamna strana roditeljstva koju otkrijemo. Noćni podoji bebe uzmu svog maha. Zato uvek kažem mamama koje treba da dobiju prvu bebu da spavaju kad god beba spava - danju, noću - bilo kad. Sve drugo je manje važno. Tada je glavni cilj biti odmoran i dobro raspoložen za tu bebu, jer beba zavisi od nas i beba oseća sve što oseća mama.
Nespavanje, koje uzrokuje umor plus osuđenost na kuću dovode do tačke pucanja. Treba mi odmor. A onda ponovo problem: želim da odmorim, ali ne želim da ostavim decu nikome na čuvanje. Grize me savest jer bi razlog bio moj hir. Tako ja mislim i tako većina majki misli. A to zapravo uopšte nije hir, već potreba one žene koja je i dalje u nama. Da se bar na trenutak oseća i kao žena, a ne samo majka. I za psihičku stabilnost celog našeg bića (majka + žena) je važno da nađemo taj balans između te dve strane, koje kao da su suprotstavljene u nama, a ne bi trebale da budu.
Uglavnom, shvatili ste poentu: ne treba da nas grize savest i ne treba da se osećamo loše i da smo podbacile kao majke ako jednostavno želimo da se osećamo kao žene.
Često imam sukob sama sa sobom: želim vreme za sebe, ali ne želim ništa bez dece. Muž mi tada kaže: "Dogovori se sama sa sobom, pa ćemo se ti i ja lako dogovoriti." Uglavnom kompromisno rešenje (kompromisno za "ja mamu" i "ja ženu") bude da odemo negde zajedno sa decom. Što je opet nešto što odgovara meni lično, a ne mora da znači da će odgovarati nekom drugom. Bitno je da nađete ono što odgovara Vama i što funkcioniše u Vašoj porodici.
Svakako da je najvažniji razgovor sa partnerom. Obostrano poštovanje i razumevanje. Priča, priča i priča. O svakom Vašem danu, koliko god ličili jedan na drugi, ali i o vašim željama i osećanjima. I opet kažem, nije sramota reći da ste umorne i da vam je svega dosta. Jer sve se ponekad osećamo tako. Ko kaže drugačije, verovatno laže.
Vreme za sebe odvajam često, gotovo svakodnevno. To moje vreme za sebe se ovih dana svodi na odlazak do komšinice na kafu. Jer zbog vremenskih uslova ne mogu nigde dalje. Ali i tih pola sata - sat ispijanja kafe na miru i tek kako prija. Jer svi znaju da je ispijanje kafu na miru sa malom decom nemoguća misija. I već smo se ustalili: muž dođe s posla, ruča (ja sa decom ručam ranije), potom ja odlazim na kafu, a oni se čuvaju.
Što se tiče tipičnih ženskih stvari, frizera, noktiju i sličnog, otišla bih kod frizera vrlo rado, ali ovde ga nemamo. Tako da kad idemo do grada i kad odem kod frizera, ostali su prinuđeni da sede u salonu ili šetaju za to vreme po gradu. Kad je lepo vreme, to nije problem - odu u park i svi su super. Kada je loše vreme, neizvodljivo je.
Kao što sam već rekla, da bih se ja osećala bolje, zadovoljnije, potrebno mi je da izađemo iz kuće, da odemo negde svi zajedno, samo da je što dalje od kuće. Da se malo odvojim od veša, sudova i usisivača.
Uprkos svemu tome, što kasnije legnem, meni je lakše. Jer kada mi se san prekida svaki čas, osećam se još umornije. Tako da, koliko god neverovatno zvučalo, često se mnogo odmornije osećam kada legnem u 2 noću, nego u 9 uveče. I to je nešto što meni odgovara i što opet ne znači da će odgovarati i drugima. Ponavljam, vaźno je da pronađete ono što odgovara Vama.
Uloga majke iziskuje mnogo snage, i psihičke i fizičke, strpljenja, volje. I možda najviše od svega - potrebna je podrška. Zato sa partnerom razgovarajte o svemu. Dozvolite mu da učestvuje u svemu. Jer deca su zajednička i roditelji treba da budu tim. A i, kao što je nekad neko rekao: posao mame je da brine o deci i učini da ona budu srećna i zadovoljna, a posao tate je da učini mamu da se ona oseća najsrećnijom ženom na svetu!
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?