Zašto moj tata nije tu?

Kada sam ostala trudna sa D, znala sam da želim to dete i ni sekunde nisam pomislila išta drugo. Iako me je velika većina ljudi oko mene odgovarala od te ideje, jer bili smo mladi, bili smo neozbiljni, poprilično nezreli, još uvek sam se školovala, živela kod roditelja, moj život u svetu odraslih je tek počinjao i još milion i jedna stavka pride. Ah, da! I negde na polovini trudnoće sam na tom putu ostala sama. Ništa me nije moglo odgovoriti ili naterati da bar posumnjam u svoju odluku. Jer jedan mali život je rastao u meni i ništa drugo nije bilo važnije od toga.

Na današnji dan 2012. godine u 23:40h ugledala sam to svoje biće. Mali plavi naduveni štumpf šćućurio se u mojim rukama i to je bio najlepši trenitak ikada. Sećam se da sam pomislila: "Ovo je stvarno moje!? Ja sad mogu da ga nosim kući!?" Ustvari, mislim da sam izgovorila to maglas. Bilo je to ono retoričko razmišljanje naglas koje je nateralo babice na smeh. Nije ni važno. Sve u meni je bilo toliko pomešano da sam se istovremeno i smejala i plakala i vrištala od smeha o jecala kroz suze i nepovezano pričala i izgovarala milion reči u minuti. U tom jednom jedinom trenitku stalo ke sve što je stvarno važno. Osećaj istovremenog otkrovljenja i ekstaze, haosa i nirvane. Smisao svega u jednom jedinom trenutku. "Ja sam sad nečija mama!"

Da sam se susrela sa raznim komentarima - jesam. Da me je bilo sramota svaki put kad bi me neko i pitao za oca deteta - jeste. I sad je. Ali sam u međuvremenu shvatila da ne treba da bude. Da cela situacija nije sramotna za mene, već za drugu stranu. Donela sam novo biće na svet. Zašto bi to bila sramota!?

To moje biće i ja smo bili nerazdvojni bukvalno 24 sata dnevno. Kao luda sam ga držala neprestano u rukama jer svaki put kada bih ga dala nekom drugom da ga drži ili stavila u krevetac, osetila bih potpuni besmisao. Jer to biće je meni dalo snagu da, pre svega sačuvam zdrav razum, a potom i nađem način i ponovo i snagu da se izborim za nas. I tako smo moje biće i ja raslo zajedno i evo danas ćemo oduvati čak sedam svećica. Zar je moguće da je toliko prošlo???

Pretpostavljam da zbog cele situacije i dan danas imam poseban odnos sa D. Mnogo drugačiji i nekako privrženiji nego sa devojčicama. Što ne umanjuje moj odnos sa devojčicama, samo je drugačije. Šta god da se dešava sa D postavljam se možda čak i preterano zaštitnički. Kao da i dalje ceo njegov život zavisi samo od mene, iako moj muž potpuno ravnopravno gleda i njega i devojčice. Ali ja i dalje ispod kože dobro osećam i sećam se kako nam je bilo tih prvih godina. I tako nešto ne prolazi i ne zaboravlja se. I ostavlja teške duboke rane koje nikad ne zarastu i koje vam kompletno promene pogled na svet.

D sada ima očinsku figuru. Čoveka kog je vremenom on sam spontano počeo da oslovljava sa "tata". I da, mi u ovakvom sastavu smo prava porodica. Jer moj muž je taj kog mog dete crta na crtežu porodice. Moj muž je taj koji mu briše nos kada je bolestan. Onaj koji ga sačeka ispred škole, bira sa njim koji crtani će da gledaju, ima sa njim one muške priče o automobilima i ostalim vozilima.

Ali i dalje postoje oni trenuci neprijatnosti, kada, na primer, moram novoj učiteljici da objasnim zašto u krštenici deteta pod imenom oca piše jedno ime, a dete u zadatku iz radne sveske piše potpuno drugo, ili zašto svi imamo različita prezimena. Znam, ne bi trebalo, ali i dalje mi se svaki put zbog toga okrene želudac i pripadne muka.

Da me ne shvatite pogrešno, srećna sam što je sada ovako. Zadovoljna sam svojim životom ovakvim kakav je sad. Ali bilo je trenutaka kada nije bilo tako.

Bilo je vremena kada D još uvek nije shvatao da mu fali tata. Bilo je vremena kada je počeo da govori "tata", a da nije znao kome te reči treba da uputi. Bilo je vremena kada je shvatio da tate nema, ali on nije ništa pitao, a ja sam ćutala. Bilo je vremena kada je počeo da pita da li mu je deda tata, jer je moj otac bila jedina muška figura u njegovom životu. A onda je došlo vreme kada je počeo da pita gde mu je tata, na šta sam mu ja odgovarala da živi daleko i da će doći da ga vidi i da se igra s njim čim bude mogao. I tako je prolazilo vreme i D je postao sumnjičav. Zašto ga ne pozove? Kako to da toliko dugo ne može da dođe? Počela su da se gomilaju pitanja, a svako od njih ponovo otvara ranu. Ali on to ne zna i on za to nije kriv.

Onda je jedan dug period ćutao. Ali tada se već vezao za mog muža i to mu je na neki način popunilo to prazno mesto u srcu.

Sa njegovim tatom sam u potpunosti izgubila kontakt. S vremena na vreme bih načula nešto od zajedničkih prijatelja, ali me iskreno nije preterano zanimalo. Predala sam tužbu za starateljstvo. Samim tim što mi je dao svoje prezime po rođenju, automatski imamo zajedničko starateljstvo. Osim gomile muka i problema, to mi nikad ništa nije donelo. Zato sam htela taj papir, jer realno ništa se ne bi promenilo, osim što bih ja sa tim papirom mogla mnogo lakše da završavam sve administrativne stvari. Na sudu se nije pojavljivao. Naravno, tada je našao način da mi se javi. Mislio je da ga tužim zbog alimentacije. A meni samo treba papir. Objasnila sam mu sve i mislila sam da smo se dogovorili. Međutim, sud je doneo presudu u kojoj stoji da mora da plaća alomentaciju od 6.000 donara mesečno. Nazvala sam ga i rekla da mi to ne treba, li da je sudija rekla da ne može da bude oslobođen alimentacije. Uložio je žalbu. Bio je jun. Ročište je zakazano tek za oktobar.

A onda krajem septembra zajednička poznanica mi je javila: "Tamara, ne znam da li si čula da se X ubio." Ogromna navala krvi u mozak, sve je počelo da mi se muti, počela sam da se tresem, da histerično i nekontrolisano plačem. Svi su me gledali (bili smo u komšiluku u tom trenutku), nije im bilo jasno šta se dešava, a ja nisam mogla da progovorim.

D je ušao u sobu, samo sam ga pogledala i osetila kako se njegov svet ruči. Da je upravo ostao zaista bez oca, a da toga nije ni svestan. Kada sam uspela da se malo priberem rekla sam kratko mužu šta se desilo i otišli smo kući. Te večeri sam dugo ležala pored D. Nisam ni pomišljala da mu kažem šta se desilo. Jer to ne bi promenilo ništa, osim što bi on bio dodatno opterećen. Ali knedla u grlu je bila tu.

Dva dana sam plakala ko kiša. Ne zbog njegovog oca, nego zbog D. Zbog toga što sada zaista nikada neće imati priliku ni da ga vidi, ni da popriča s njim, a znam da će doći vreme kada će to želeti i kada će mu to faliti. Jer svako ima iskonsku potrebu da upouna svoje roditelje kakvi god da su. A on je tu priliku izgubio zauvek.

Nikada nismo ništa o tome pominjali pred D. Ali nekih 6 meseci kasnije, iznenada mi je sam postavio to pitanje: "Moj tata je umro, zar ne?". Samo sam klimnula glavom. "Pa znao sam ja to." Znam, trebala sam da nastavim taj razgovor, da ga pitam kako se on oseća u vezi s tim, znam vrlo dobro da nije trebalo na tome da se završi. Ali nisam imala snage. Nisam bila spremna.

I nisam još uvek. A znam da je sve bliži momenat kada ću morati da budem. I to se ne može izbeći, a svako odlaganje samo otežava. Ali čekam. Čekam da on prvi započne tu temu. Jer on je moje biće i on meni daje snagu i smisao.

Zato je ovaj dan za mene izuzetno važan. Zato što sam se na ovaj dan pre sedam godina ponovo rodila i ja. Zato što imamo toliko lepih uspomena za ovih sedam godina. I zato ću danas ponosno gledati kako moje biće duva sedam svećica.

Ponosna na njega, na ono što jeste i na ono što je napravio od mene. Ponosna na porodicu koju smo muž i ja stvorili. Ponosna zato što smo sada tu gde jesmo, svi zajedno i zato što nam je lepo. Ponosna zato što smo srećni. Jer uvek ma gde bili, šta god radili, razmišljajte o tome da li ste srećni. Ako niste, uradite ono što će vas usrećiti. Jer, kad ćete biti srećni ako ne sad?

Srećan rođendan, biće moje malo! Želim ti da uvek budeš srećan!