Pre nekoliko dana u povratku iz vrtića pitala sam N da li zna kako joj se zovu novi drugari. Rekla je da ne zna. Onda sam pitala muža: "Kako onda mi da znamo koja deca idu sa njom u vrtić? Kako se uopšte V upoznaje sa drugarima? N priča pa opet ne zna ništa da nam kaže. Kako uopšte V komunicira sa drugom decom? Kako oni pričaju međusobno kad zapravo ne pričaju?" I onda sam shvatila: njima sve to nije ni važno.
Deci nisu važna imena druge dece. Nije im važno ko su i šta su roditelji druge dece. Nije im važno gde žive, da li je ta trenerka na njima nova ili su je nasledili od starijeg brata. Sve te stvari ne zanimaju decu, nego nas odrasle.
Kada se dete nađe okruženo drugom decom, ono se ophodi prema osećaju. Ako su i druga deca opuštena, i ono će biti opušteno. Ako se druga deca igraju i radosno usklikuju, i ono će želeti da im se pridruži i podeli tu radost sa njima. Nije bitno kakvo je to drugo dete, da li ima plave ili zelene oči, crnu ili belu kožu, original patike ili kineske. Jer deca nemaju predrasude. Deca su tabula rasa.
Dete kao takvo je biće čiste duše. Dokle god se mi odrasli tu ne umešamo i usadimo nešto u nju. A to što mi usadimo može imati veliki značaj za ceo život deteta.
Zato treba povesti računa na koji način detetu pričamo o drugim ljudima, ne samo u direktom razgovoru sa detetom, već i u razgovoru sa drugima u detetovom prisustvu. Jer njemu smo mi uzor i na osnovu onoga što mi pričamo ono će formirati u svojoj svesti šta je dobro, a šta loše, šta je poželjno, a šta nije.
Pokušaću to da objasnim plastično: Kada opisujete neku osobu (koju poznajete), ako krenete od opisivanja fizičkih karakteristika (što većina nas zapravo nesvesno i radi), dete će shvatiti to kao da je fizički izgled najvažniji. Ukoliko kažete da je to onaj što je pun ko brod i vozi neki besni auto, dete će to smatrati izuzetno važnim. S druge strane ako počnemo sa pričom o tome kako je ta osoba dobar prijatelj ili nam je nekad nešto pomogla ili kako je vredno radio i zahvaljujući tome stekao nešto, kako ima divmu porodicu i decu - na taj način prenećemo detetu važnost pravih vrednosti. Zato dobro razmislite dvaput o svemu što želite da kažete pred detetom, jer oni su naši mali sunđeri.
Ja ne želim da moja deca imaju predrasude. Želim da im prenesem značaj tih pravih vrednosti koje ostsju u srcu i prenose se na novu dušu. Ne želim da moja deca mrze ili osuđuju nekoga samo zato što je na bilo koji način drugačiji od njih. Ne želim čak da osuđuju ni one stvarno loše, jer svako ima pravo da sam izabere svoj put. A ja želim da moja deca znaju čemu treba pridavati značaj da bi sutra umeli da odaberu dobar put.
Tako da, istina, deca imaju mnogo drugačiji način međusobnog komuniciranja od nas odraslih. I ta njihova mala prijateljstva rekla bih da su najveća i najznačajnija od svih. Sigurno se svako od vas seća svoje najbolje drugarice iz najranijeg detinjstva. I čak i ako nismo u kontaktu, te osobe nam uvek ostaju u lepom sećanju. Pretpostavljam da to ima veze sa tim što nam tada ništa drugo nije bilo važno osim tog bića koje je ispred nas i njegovog ophođenja prema nama.
Ja sam se trudila da nemam predrasude, međutim, imam ih. Tako da se sada trudim da ih ne prenesem na decu. Jer čini mi se da nas predrasude samo sputavaju i ograničavaju. Želim da moju decu ništa ne sputava, a da im nebo bude granica.
I da se ponovo vratim na vrtić: N i V obožavaju vrtić. Lepo im je sa novim drugarima. Ne znaju njihova imena, ni ko su im roditelji, niti bilo šta drugo od onoga što zanima nas. Važno je da se oni lepo igraju i da kada dođemo po njih na njihovim licima vidimo osmeh i zadovoljstvo.
*Zahvaljujemo se Fotostudiju Vlada na fotografijama!
Deci nisu važna imena druge dece. Nije im važno ko su i šta su roditelji druge dece. Nije im važno gde žive, da li je ta trenerka na njima nova ili su je nasledili od starijeg brata. Sve te stvari ne zanimaju decu, nego nas odrasle.
Kada se dete nađe okruženo drugom decom, ono se ophodi prema osećaju. Ako su i druga deca opuštena, i ono će biti opušteno. Ako se druga deca igraju i radosno usklikuju, i ono će želeti da im se pridruži i podeli tu radost sa njima. Nije bitno kakvo je to drugo dete, da li ima plave ili zelene oči, crnu ili belu kožu, original patike ili kineske. Jer deca nemaju predrasude. Deca su tabula rasa.
Dete kao takvo je biće čiste duše. Dokle god se mi odrasli tu ne umešamo i usadimo nešto u nju. A to što mi usadimo može imati veliki značaj za ceo život deteta.
Zato treba povesti računa na koji način detetu pričamo o drugim ljudima, ne samo u direktom razgovoru sa detetom, već i u razgovoru sa drugima u detetovom prisustvu. Jer njemu smo mi uzor i na osnovu onoga što mi pričamo ono će formirati u svojoj svesti šta je dobro, a šta loše, šta je poželjno, a šta nije.
Pokušaću to da objasnim plastično: Kada opisujete neku osobu (koju poznajete), ako krenete od opisivanja fizičkih karakteristika (što većina nas zapravo nesvesno i radi), dete će shvatiti to kao da je fizički izgled najvažniji. Ukoliko kažete da je to onaj što je pun ko brod i vozi neki besni auto, dete će to smatrati izuzetno važnim. S druge strane ako počnemo sa pričom o tome kako je ta osoba dobar prijatelj ili nam je nekad nešto pomogla ili kako je vredno radio i zahvaljujući tome stekao nešto, kako ima divmu porodicu i decu - na taj način prenećemo detetu važnost pravih vrednosti. Zato dobro razmislite dvaput o svemu što želite da kažete pred detetom, jer oni su naši mali sunđeri.
Ja ne želim da moja deca imaju predrasude. Želim da im prenesem značaj tih pravih vrednosti koje ostsju u srcu i prenose se na novu dušu. Ne želim da moja deca mrze ili osuđuju nekoga samo zato što je na bilo koji način drugačiji od njih. Ne želim čak da osuđuju ni one stvarno loše, jer svako ima pravo da sam izabere svoj put. A ja želim da moja deca znaju čemu treba pridavati značaj da bi sutra umeli da odaberu dobar put.
Tako da, istina, deca imaju mnogo drugačiji način međusobnog komuniciranja od nas odraslih. I ta njihova mala prijateljstva rekla bih da su najveća i najznačajnija od svih. Sigurno se svako od vas seća svoje najbolje drugarice iz najranijeg detinjstva. I čak i ako nismo u kontaktu, te osobe nam uvek ostaju u lepom sećanju. Pretpostavljam da to ima veze sa tim što nam tada ništa drugo nije bilo važno osim tog bića koje je ispred nas i njegovog ophođenja prema nama.
Ja sam se trudila da nemam predrasude, međutim, imam ih. Tako da se sada trudim da ih ne prenesem na decu. Jer čini mi se da nas predrasude samo sputavaju i ograničavaju. Želim da moju decu ništa ne sputava, a da im nebo bude granica.
I da se ponovo vratim na vrtić: N i V obožavaju vrtić. Lepo im je sa novim drugarima. Ne znaju njihova imena, ni ko su im roditelji, niti bilo šta drugo od onoga što zanima nas. Važno je da se oni lepo igraju i da kada dođemo po njih na njihovim licima vidimo osmeh i zadovoljstvo.
*Zahvaljujemo se Fotostudiju Vlada na fotografijama!
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?