Šetate ulicom, razgledate izloge, razmišljate da li da svratite odmah u prodavnicu i kupite šta vam još nedostaje za današnji ručak. Odjednom, iz čista mira, dete počinje da vrišti, histeriše, baca se po podu... Prolaznici gledaju u vas, neki i upiru pratom. Čini vam se da čujete i kako vam dobacuju da treba da uradite nešto. Možda čak i da ste loš roditelj. Jedan roditelj kaže svom detetu: "Jel vidiš kako je ružno kad dete plače?" Vas obuzima osećanje stida, zatim besa, i počinjete da smišljate samo kako da što pre pobegnete odatle. Možda čak i počinjete da vičete na dete, naređujete mu da prestane da plače, pretite mu kažnjavanjem ili čak batinama. Na skali neprijatnosti od 1 do 10, većina roditelja bi ovu situaciju ocenili sa 11. Najgore je što usled stresa koji detetov bes na javnom mestu izazove većina roditelja ima potpuno pogrešnu reakciju.
Pre svega treba da shvatimo da detetovi izlivi besa nisu namerni. Bes nije detetovo sredstvo za manipulaciju roditelja. Isto tako, nikada nije bez razloga, iako se može desiti da nama taj razlog nije mnogo vidljiv. I glavna caka je otkriti to što je uzrokovalo da dete tako odreaguje.
Mala deca imaju burne reakcije jer u trenutku ne mogu zdravorazumski da odreaguju na novonastalu situaciju. To može biti usled premorenosti, gladi, žeđi, mokre pelene, prestimulisanosti... Možda se udarilo ili palo ili ga nešto steže ili žulja. Možda je izgubilo omiljenu igračku. Možda ne može da dohvati nešto. U tim situacijama dete se oseća nemoćno ili usamljeno ili uplašeno... A deca emocije doživljavaju vrlo intenzivno celim telom. Zato ne čudi što se deca kada plaču često i bacaju, udaraju od pod, vrište, jecaju, guraju vas od sebe, bacaju sve što im date... Dete u tim trenucima nije u stanju da kontroliše ni sebe ni svoje emocije, jer je njihov intenzitet prevelik za njega.
Kako nije u stanju da iskaže zbog čega ga obuzima bes, na nama je zadatak da to otkrijemo. Nekada će to biti očigledno, ali nekada će zahtevati i dodatni napor. Kada otkrijemo razlog besa, biće nam mnogo lakše da smirimo dete.
Najteže je u tom trenutku održati kpntrolu nad sobom. Jer i nas preplave emocije (mahom negativne), a dodatni stres nam stvaraju i pogledi i komentari prolaznika. Pre svega, treba da zaboravite na njih. Vaše dete je u problemu i potrebna mu je vaša pomoć, a to je daleko važnije od toga šta će reći tamo neko o vama.
Dakle, zaboravite na okolinu, uspostavite kontrolu nad sobom, fokusirajte se na dete, otkrijte šta je uzrok njegovog besa i potom ga umirite.
A kako da ga umirite? Da li je bolje ostati tu gde ste ili se negde skloniti? Da li će se dete smiriti ako mu odvučete pažnju?
Već sam rekla da napadi besa kod beba i male dece nikada nisu znaci bezobrazluka, već bespomoćnosti. I to je ono oko čega smo se muž i ja prepirali. On je na to gledao kao na znakove čistog besa i bezobrazluka, a ja kao na to da imaju problem.
Kada bi mapolju neko od dece počeo da vrišti, muž bi povikao na dete, na šta bi dete počelo još glasnije da plače. Onda bi mu rekao da će dobiti batine, što je još više pojačavalo detetovo nezadovoljstvo. A osim deteta, bes bi počeo da obuzima i muža. Tako da dobijemo dve osobe koje u tom trenutku ne mogu da se kontrolišu. A dokle god ne stavimo situaciju pod kontrolu, ne možemo ni da rešimo problem. Dakle, besnim ili agresivnim pristupom ne rešavamo problem. Samo celu situaciju činimo još gorom.
Ja sam isprobavala druge metode jer sam odavno shvatila da od vikanja nema ništa (iako i sada viknem na decu s vremena na vreme, čisto za ona dobra stara vremena). Pre svega pomaže predviđanje onoga što može da izazove bes deteta. Ne možemo baš uvek predvideti, ali ipak postoje situacije koje se na neki način ponavljaju. Na primer, ako naše dete ima burnu reakciju na veliku buku ili gužvu, a mi krenemo sa njim na svadbu ili neku drugu proslavu, sasvim sigurno ćemo imati problem vrištećeg deteta. Zato je sa osetljivom decom bolje izbegavati takve manifestacije. Mi sa tim konkretno nikad nismo imali problema, ali zato u nekim drugim situacijama ih imamo redovno.
Na primer kada počnu da vrište jer žele da im nešto kupimo. Ili kada su umorni od šetanja. Ili kada neće da krenu kući iz parka.
Koliko god bilo teško, najbolje je pustiti dete "da se ispuca". Da prođe onaj najveći nalet. Kada vidite da se sitiacija stišava, čučnite pored deteta i ponudite mu zagrljaj. Najverovatnije ćete biti prihvaćeni. A onda stisak majčinih ruku, osećanje zaštićenosti i voljenosti i mamina blizina će učiniti svoje. U najvećem broju situacija meni ovakav pristup pomaže.
Druge stvari koje sam probala je pre svega razgovor. I mnogo razgovora i objašnjavanja dok traje izliv emocija ne pomaže mnogo. Naprotiv. Može samo dete iznova da podseća na bes koji oseća.
Probala sam i skretanje pažnje detetu. Može da pomogne. Ali isto tako može da se desi da se posle nekog vremena dete ponovo seti i nastavi sa izlivom besa. Jer uzrok nije otkriven i problem nije rešen, već samo zamaskiran.
Muž je pokušao i da brzo pobegne "sa mesta zločina" sa detetom i brzo uđu u kola. I ovo je učinilo celu situaciju još gorom jer je dete tada još besnije.
Ono što najviše pomaže je posvećivanje pažnje detetu i rešavanje problema koji ima. Podrška, da vidi da smo tu pored njega kada bude spremno da pronađe utehu u nama.
Meni da održim kojtroli nad sobom pomaže i disanje, kao i koncentrisanje na disanje, čime isključim sve druge ljude oko sebe iz svoje svesti i fokusiram se na dete, da ga zaštitim i da mu pomognem, da rešimo problem koji ima.
Verovatno ćete se susreti sa raznim komentarima ljudi koji se nađu na tom mestu u datom trenutku. Ali zapamtite da sva deca imaju izlive besa, bez obzira na ro koliko ste dobar ili loš roditelj. To ima veze sa nerazvijenošću dečijeg mozga da prepozna emocije koje se dešavaju u detetu i zdravorazumski odreaguje na njih. Dakle, dete nije ni besno ni bezobrazno, ne služi se plačom da bi manipulisalo roditeljima i vi niste loš roditelj. Nerazvijenost mozga u predškolskom uzrastu dece je krivac za ove izlive besa. I u datoj situaciji postavite se i reagujte u
Pre svega treba da shvatimo da detetovi izlivi besa nisu namerni. Bes nije detetovo sredstvo za manipulaciju roditelja. Isto tako, nikada nije bez razloga, iako se može desiti da nama taj razlog nije mnogo vidljiv. I glavna caka je otkriti to što je uzrokovalo da dete tako odreaguje.
Mala deca imaju burne reakcije jer u trenutku ne mogu zdravorazumski da odreaguju na novonastalu situaciju. To može biti usled premorenosti, gladi, žeđi, mokre pelene, prestimulisanosti... Možda se udarilo ili palo ili ga nešto steže ili žulja. Možda je izgubilo omiljenu igračku. Možda ne može da dohvati nešto. U tim situacijama dete se oseća nemoćno ili usamljeno ili uplašeno... A deca emocije doživljavaju vrlo intenzivno celim telom. Zato ne čudi što se deca kada plaču često i bacaju, udaraju od pod, vrište, jecaju, guraju vas od sebe, bacaju sve što im date... Dete u tim trenucima nije u stanju da kontroliše ni sebe ni svoje emocije, jer je njihov intenzitet prevelik za njega.
Kako nije u stanju da iskaže zbog čega ga obuzima bes, na nama je zadatak da to otkrijemo. Nekada će to biti očigledno, ali nekada će zahtevati i dodatni napor. Kada otkrijemo razlog besa, biće nam mnogo lakše da smirimo dete.
Najteže je u tom trenutku održati kpntrolu nad sobom. Jer i nas preplave emocije (mahom negativne), a dodatni stres nam stvaraju i pogledi i komentari prolaznika. Pre svega, treba da zaboravite na njih. Vaše dete je u problemu i potrebna mu je vaša pomoć, a to je daleko važnije od toga šta će reći tamo neko o vama.
Dakle, zaboravite na okolinu, uspostavite kontrolu nad sobom, fokusirajte se na dete, otkrijte šta je uzrok njegovog besa i potom ga umirite.
A kako da ga umirite? Da li je bolje ostati tu gde ste ili se negde skloniti? Da li će se dete smiriti ako mu odvučete pažnju?
Već sam rekla da napadi besa kod beba i male dece nikada nisu znaci bezobrazluka, već bespomoćnosti. I to je ono oko čega smo se muž i ja prepirali. On je na to gledao kao na znakove čistog besa i bezobrazluka, a ja kao na to da imaju problem.
Kada bi mapolju neko od dece počeo da vrišti, muž bi povikao na dete, na šta bi dete počelo još glasnije da plače. Onda bi mu rekao da će dobiti batine, što je još više pojačavalo detetovo nezadovoljstvo. A osim deteta, bes bi počeo da obuzima i muža. Tako da dobijemo dve osobe koje u tom trenutku ne mogu da se kontrolišu. A dokle god ne stavimo situaciju pod kontrolu, ne možemo ni da rešimo problem. Dakle, besnim ili agresivnim pristupom ne rešavamo problem. Samo celu situaciju činimo još gorom.
Ja sam isprobavala druge metode jer sam odavno shvatila da od vikanja nema ništa (iako i sada viknem na decu s vremena na vreme, čisto za ona dobra stara vremena). Pre svega pomaže predviđanje onoga što može da izazove bes deteta. Ne možemo baš uvek predvideti, ali ipak postoje situacije koje se na neki način ponavljaju. Na primer, ako naše dete ima burnu reakciju na veliku buku ili gužvu, a mi krenemo sa njim na svadbu ili neku drugu proslavu, sasvim sigurno ćemo imati problem vrištećeg deteta. Zato je sa osetljivom decom bolje izbegavati takve manifestacije. Mi sa tim konkretno nikad nismo imali problema, ali zato u nekim drugim situacijama ih imamo redovno.
Na primer kada počnu da vrište jer žele da im nešto kupimo. Ili kada su umorni od šetanja. Ili kada neće da krenu kući iz parka.
Koliko god bilo teško, najbolje je pustiti dete "da se ispuca". Da prođe onaj najveći nalet. Kada vidite da se sitiacija stišava, čučnite pored deteta i ponudite mu zagrljaj. Najverovatnije ćete biti prihvaćeni. A onda stisak majčinih ruku, osećanje zaštićenosti i voljenosti i mamina blizina će učiniti svoje. U najvećem broju situacija meni ovakav pristup pomaže.
Druge stvari koje sam probala je pre svega razgovor. I mnogo razgovora i objašnjavanja dok traje izliv emocija ne pomaže mnogo. Naprotiv. Može samo dete iznova da podseća na bes koji oseća.
Probala sam i skretanje pažnje detetu. Može da pomogne. Ali isto tako može da se desi da se posle nekog vremena dete ponovo seti i nastavi sa izlivom besa. Jer uzrok nije otkriven i problem nije rešen, već samo zamaskiran.
Muž je pokušao i da brzo pobegne "sa mesta zločina" sa detetom i brzo uđu u kola. I ovo je učinilo celu situaciju još gorom jer je dete tada još besnije.
Ono što najviše pomaže je posvećivanje pažnje detetu i rešavanje problema koji ima. Podrška, da vidi da smo tu pored njega kada bude spremno da pronađe utehu u nama.
Meni da održim kojtroli nad sobom pomaže i disanje, kao i koncentrisanje na disanje, čime isključim sve druge ljude oko sebe iz svoje svesti i fokusiram se na dete, da ga zaštitim i da mu pomognem, da rešimo problem koji ima.
Verovatno ćete se susreti sa raznim komentarima ljudi koji se nađu na tom mestu u datom trenutku. Ali zapamtite da sva deca imaju izlive besa, bez obzira na ro koliko ste dobar ili loš roditelj. To ima veze sa nerazvijenošću dečijeg mozga da prepozna emocije koje se dešavaju u detetu i zdravorazumski odreaguje na njih. Dakle, dete nije ni besno ni bezobrazno, ne služi se plačom da bi manipulisalo roditeljima i vi niste loš roditelj. Nerazvijenost mozga u predškolskom uzrastu dece je krivac za ove izlive besa. I u datoj situaciji postavite se i reagujte u
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?