Za četvrtu bebu termin porođaja bio je 25. novembra. Međutim, prešla je termin. Doktor nije hteo da mu forsira pa me je puštao danima da se desi nešto samo od sebe. Na kraju smo se dogovorili da mi 2. decembra uključi indukciju i na taj način porodi, sedam dana nakon termina. Rodila bi se na tatin rođendan. Međutim, bebica je rešila da hoće da ima svoj dan i da dan kada se upozna sa svetom bude 1. decembar.
Dva dana pre termina doktor mi je rekao da dođem na prijem u bolnicu. Četvrta beba, prethodne tri svaka pre termina, plus što smo daleko od porodilišta - to je sve uticalo da doktor donese odluku da me ostavi da ležim na patologiji do porođaja. I svi smo mislili da će beba doći brzo. Međutim, ona je imala drugačije planove.
Iz dana u dan razni pregledi i posle svakog bih dobila isti odgovor: "Sve je odlično, ali nema uslova za porođaj". Mada sam to znala i sama, jer osim povremenih kontrakcija (pripremnih/lažnih), nisam imala ništa.
Doktori uglavnom čekaju 7 do 10 dana kada se pređe termin. Ako se za to vreme ne desi ništa, a sa bebom je sve u redu za to vreme, tek kada taj period prođe odlučuju da izazovu porođaj, uglavnom indikcijom. Tako sam se i ja sa kojim doktorom dogovorila da me 7 dana nakon termina vodi u indukovani porođaj.
Međutim, dan ranije je sve završeno. Te noći sam dobila jače kontrakcije. Odmah sam znala da je to to, ali sam se ipak nadala da će izdržati do sutradan. Želela sam da se porodim baš na suprugov rođendan, a i tog dana moj doktor nije bio ti. Zapravo, nije bio skoro niko. Vikendom doktori imaju samo dežurstva, tako da je tu bio jedan stariji doktor i jedan specijalizant i to je sve.
Jutarnji ctg je pokazao te kontrakcije, ali kada je doktor došao u vizitu rekla sam da nije još uvek strašno. Međutim, kontrakcije su se pojačale i ubrzo sam dobila i bolove. Znala sam da je to to, da sam, kako to doktori kažu već "u porođaju", ali nisam htela odmah da to prijavim dežurnoj babici, jer bi me odmah odveli u porodilište i verovatno bih bila nekoliko sati na stolu. Bilo mi je lakše da šetam po sobi, čučnem kada naiđe kontrakcija, pričam sa cimerkom i na taj način odvlačim sama sebi pažnju. Tek kada su počeli baš jaki bolovi, otišla sam kod babice. Pozvala je doktora i došla je ubrzo doktorka - specijalizant (još jedan od strahova koje sam oduvek imala je da me porađa specijalizant). Čim me je pregledala, samo je rekla: "Idemo u porodilište". Dali su mi da obučem spavaćicu i krenuli smo.
U porodilištu nas je dočekala babica. Pregledala me je i ona i rekla da sam skoro gotova, vodenjak samo što nije pukao i bebica je potpuno spremna. Doktorka je odlučila da me ne klisriraju, nego da me odmah vode u salu, jer nema mnogo vremena. Kada sam je pitala da li će mi priključiti indukciju, rekla mi je: "Ma kakva indukcija kad samo što se nisi porodila. Uopšte ti ne treba ništa!" Moram da priznam da nisam bila sigurna kako će izgledati to "bez ništa". Uvek sam imala "nešto" - dva puta indukciju i jednom vaginaletu. A sad sam dobila - ništa.
U pola 2 su me stavili na sto i doktorka mi probušila vodenjak. Bila je tu oko mene, kao i dve babice i sve tri su bile vrlo ljubazne i strpljive i pričale sa mnom, jer sam ih ja zapričavala - tako mi je bilo lakše da podnesem bolove. Konačno, u 2 i 10 stigla je naša dugo očekivana devojčica. Posle 40 minuta aktivnog porođaja. Porodila me je babica. Prošla sam bez cepanja, sečenja, ušivanja. Što je sjajno!
Stavili su mi je par minuta na stomak. Nakon toga su babice presekle pupčanu vrpcu, očistile bebi disajne kanale od plodove vode i odnele je na merenje. Mala K je trebalo da bude mamina mrvica. Na ulasku u deveti mesec bila je teška svega 2 kg. Kada je babica doviknula da je beba teška 3150 g i dugačka 53 cm, malo je reći da sam bila potpuno zbunjena. Mamina mrvica je zapravo mamina najveća beba. V je bila iste težine, a je K za 1 cm duža.
Nakon merenja su mi je ponovo dali na kratko. Kada sam pitala da li odmah movu da je podojim, doktorka je rekla da oni to ne praktikuju i da nećemo to sad da radimo. Stavili su bebu u krevetić i privukli da mogu da je vidim. Oko pola 3 su je odveli.
Ja sam posle porođaja još dva sata morala da ležim na stolu, tako da sam u sobu stigla tek nešto posle 4. Odmah sam uzela da jedem i pijem i polako da ustajem i šetam. Samo sam želela da vide da sam stabilno i da mi što pre donesu bebu. I babice su se začudile kada su videle da sam ustala desetak minuta nakon dolaska u sobu i prvo su me nagovarale da legnem da odspavam, ali kada su videle da ja sređujem stvari, šetam stabilno, idem u toalet, odlučile su da mi donesu bebu. To je bilo oko pola 6.
Kada su mi doneli K, bila je nahranjena, to mi je bilo jasno. I spavala je sve do 8, kada su došle babice da kupaju bebe. Tek posle kupanja sam uspela da je podojim. Malo je i lenja, pa joj je trebalo vremena da počne da vuče. Do drugog podoja je opet prošlo, po mojoj proceni, više vremena nego što bi trebalo. Ona je tu sve vreme, ali kad god bih pokušala da je stavim na sojku, nije htela. Tek negde u toku noći je ponovo lepo sisala i do jutra još nekoliko puta.
Danas imamo prvu vizitu. Treba i mama i beba da prođu tri vizite, nakon čega, ako je sve u redu idu kući. I moj boravak u bolnici se polako privodi kraju. Jedva čekam prekosutra da konačno dođem kući, da izgrlim i izljubim D, N i V i da ih upoznam sa K. Još malo je ostalo. Ali sada kada smo dočekali K i kada je ona tu pored mene, ovih nekoliko dana će proći brže i lakše.
Dva dana pre termina doktor mi je rekao da dođem na prijem u bolnicu. Četvrta beba, prethodne tri svaka pre termina, plus što smo daleko od porodilišta - to je sve uticalo da doktor donese odluku da me ostavi da ležim na patologiji do porođaja. I svi smo mislili da će beba doći brzo. Međutim, ona je imala drugačije planove.
Iz dana u dan razni pregledi i posle svakog bih dobila isti odgovor: "Sve je odlično, ali nema uslova za porođaj". Mada sam to znala i sama, jer osim povremenih kontrakcija (pripremnih/lažnih), nisam imala ništa.
Doktori uglavnom čekaju 7 do 10 dana kada se pređe termin. Ako se za to vreme ne desi ništa, a sa bebom je sve u redu za to vreme, tek kada taj period prođe odlučuju da izazovu porođaj, uglavnom indikcijom. Tako sam se i ja sa kojim doktorom dogovorila da me 7 dana nakon termina vodi u indukovani porođaj.
Međutim, dan ranije je sve završeno. Te noći sam dobila jače kontrakcije. Odmah sam znala da je to to, ali sam se ipak nadala da će izdržati do sutradan. Želela sam da se porodim baš na suprugov rođendan, a i tog dana moj doktor nije bio ti. Zapravo, nije bio skoro niko. Vikendom doktori imaju samo dežurstva, tako da je tu bio jedan stariji doktor i jedan specijalizant i to je sve.
Jutarnji ctg je pokazao te kontrakcije, ali kada je doktor došao u vizitu rekla sam da nije još uvek strašno. Međutim, kontrakcije su se pojačale i ubrzo sam dobila i bolove. Znala sam da je to to, da sam, kako to doktori kažu već "u porođaju", ali nisam htela odmah da to prijavim dežurnoj babici, jer bi me odmah odveli u porodilište i verovatno bih bila nekoliko sati na stolu. Bilo mi je lakše da šetam po sobi, čučnem kada naiđe kontrakcija, pričam sa cimerkom i na taj način odvlačim sama sebi pažnju. Tek kada su počeli baš jaki bolovi, otišla sam kod babice. Pozvala je doktora i došla je ubrzo doktorka - specijalizant (još jedan od strahova koje sam oduvek imala je da me porađa specijalizant). Čim me je pregledala, samo je rekla: "Idemo u porodilište". Dali su mi da obučem spavaćicu i krenuli smo.
U porodilištu nas je dočekala babica. Pregledala me je i ona i rekla da sam skoro gotova, vodenjak samo što nije pukao i bebica je potpuno spremna. Doktorka je odlučila da me ne klisriraju, nego da me odmah vode u salu, jer nema mnogo vremena. Kada sam je pitala da li će mi priključiti indukciju, rekla mi je: "Ma kakva indukcija kad samo što se nisi porodila. Uopšte ti ne treba ništa!" Moram da priznam da nisam bila sigurna kako će izgledati to "bez ništa". Uvek sam imala "nešto" - dva puta indukciju i jednom vaginaletu. A sad sam dobila - ništa.
U pola 2 su me stavili na sto i doktorka mi probušila vodenjak. Bila je tu oko mene, kao i dve babice i sve tri su bile vrlo ljubazne i strpljive i pričale sa mnom, jer sam ih ja zapričavala - tako mi je bilo lakše da podnesem bolove. Konačno, u 2 i 10 stigla je naša dugo očekivana devojčica. Posle 40 minuta aktivnog porođaja. Porodila me je babica. Prošla sam bez cepanja, sečenja, ušivanja. Što je sjajno!
Stavili su mi je par minuta na stomak. Nakon toga su babice presekle pupčanu vrpcu, očistile bebi disajne kanale od plodove vode i odnele je na merenje. Mala K je trebalo da bude mamina mrvica. Na ulasku u deveti mesec bila je teška svega 2 kg. Kada je babica doviknula da je beba teška 3150 g i dugačka 53 cm, malo je reći da sam bila potpuno zbunjena. Mamina mrvica je zapravo mamina najveća beba. V je bila iste težine, a je K za 1 cm duža.
Nakon merenja su mi je ponovo dali na kratko. Kada sam pitala da li odmah movu da je podojim, doktorka je rekla da oni to ne praktikuju i da nećemo to sad da radimo. Stavili su bebu u krevetić i privukli da mogu da je vidim. Oko pola 3 su je odveli.
Ja sam posle porođaja još dva sata morala da ležim na stolu, tako da sam u sobu stigla tek nešto posle 4. Odmah sam uzela da jedem i pijem i polako da ustajem i šetam. Samo sam želela da vide da sam stabilno i da mi što pre donesu bebu. I babice su se začudile kada su videle da sam ustala desetak minuta nakon dolaska u sobu i prvo su me nagovarale da legnem da odspavam, ali kada su videle da ja sređujem stvari, šetam stabilno, idem u toalet, odlučile su da mi donesu bebu. To je bilo oko pola 6.
Kada su mi doneli K, bila je nahranjena, to mi je bilo jasno. I spavala je sve do 8, kada su došle babice da kupaju bebe. Tek posle kupanja sam uspela da je podojim. Malo je i lenja, pa joj je trebalo vremena da počne da vuče. Do drugog podoja je opet prošlo, po mojoj proceni, više vremena nego što bi trebalo. Ona je tu sve vreme, ali kad god bih pokušala da je stavim na sojku, nije htela. Tek negde u toku noći je ponovo lepo sisala i do jutra još nekoliko puta.
Danas imamo prvu vizitu. Treba i mama i beba da prođu tri vizite, nakon čega, ako je sve u redu idu kući. I moj boravak u bolnici se polako privodi kraju. Jedva čekam prekosutra da konačno dođem kući, da izgrlim i izljubim D, N i V i da ih upoznam sa K. Još malo je ostalo. Ali sada kada smo dočekali K i kada je ona tu pored mene, ovih nekoliko dana će proći brže i lakše.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?