Prvi rođendan Tamama bloga

Pre tačno godinu dana osvanuo je prvi post na mom blogu. I to je za mene bila veoma važna stvar, jer sam ideju o blogu imala dugo, ali tada su se sve kockice konačno poklopile i počelo je. Sada, godinu dana kasnije, mogu da kažem da je to jedna od najboljih stvari koju sam uradila za sebe ikada.

Kako sam uopšte došla na ideju za blog? Pre svega volim da pišem. Posao novinara sam spletom okolnosti morala da napustim ali ljubav prema novinarstvu nikada nije nestala. Pisanje bloga nije pravi novinarski posao i ne morate biti novinar da biste vodili blog, ali svakako da ima nekih sličnosti.

Jedno od pitanja koje često dobijam jeste kako sam odlučila da javno delim sve naše avanture, ali i probleme sa decom. Ono što je prvenstveno cilj postojanja mog bloga je da svojim iskustvom sa decom pomognem drugima. A svakako da roditeljstvo ima i svoju težu stranu, da se deca razbole, da naiđete na problem u komunikaciji sa decom, da ne znate kako da rešite neku situaciju ili problem. Opet moram da se ogradim, jer ja ovde prenosim sve što radim i način na koji radim sa svojom decom. Možda će neko reći da to nije najispravnije. Možda se nekome nešto što mi radimo neće svideti. Možda vaša deca neće na nešto isto reagovati kao moja. Tako da naše priče su tu da vam daju inspiraciju, podršku, a ponekad da vas jednostavno zabave i nasmeju.

Kako sam počela i kada pišem? Kao što sam već rekla, kada su mi se sve kockice poklopile, kada sam shvatila da je to stvarno nešto što želim i da ja to mogu, presekla sam i napisala prvi post. Pišem uglavnom uveče kada deca zaspe. Nekad i preko dana dok su deca u školi/vrtiću, ali prva varijanta je češća, jer mi je prepodne rezervisano za kućne poslove. Pišem kada imam inspiraciju i kad imam šta da kažem ili ispričam. Ne forsiram ništa. Dešavalo se da i po skoro nedelju dana ne bude posta jer nemam dovoljno dobru temu ili inspiraciju. Iako se trudim da što češće izbacujem postoje, mislim da je mnogo važnije da svaki taj tekst ima smisla i poruku, nego da pišem bilo kakve tekstove samo da bi svaki dan bilo novog posta. I čini mi se da su to prepoznali, kako čitaoci, tako i saradnici, zbog čega mi je veoma drago. Dakle, bitniji je kvalitet, nego kvantitet.

I ono što uglavnom svi pitaju, a o čemu opet uglavnom svi izbegavaju da pričaju jeste da li se i kako od bloga može zaraditi. Može. Ali ne odmah. Činjenica je da, kao i u svim medijima, i ovde brojevi igraju vrlo važnu ulogu. Blog, društvene mreže, internet uopšteno, sve su to vrste medija. Dakle, važno je da imate rejting, odnosno, u slučaju bloga, što veći broj jedinstvenih pregleda mesečno i po jednom postu. U početku to će biti veoma mali broj. Ali nemojte da vas to obeshrabri. Potrebno je vreme da biste dobili publiku, odnosno stalne čitaoce. A kada imate to, imate i saradnje. Kada pravite saradnje, onda vremenom dođe i zarada. Kako započeti saradnje? U početku ćete vi biti ti koji šaljete drugima predloge za saradnju. I nemojte da se ustručavate. Od stotinu vrata bar jedna će se otvoriti. A ta jedna će vam biti ohrabrenje za dalje. Neke od najvećih saradnji koje sam ostvarila, pogotovu u prvih šest meseci bile su saradnje koje nisam očekivala i za koje sam mislila da je moj blog još uvek mali. Tako da - nikad se ne zna. Neke saradnje će biti u vidu kompenzacije, za neke ćete biti plaćeni kroz proizvode, od nekih ćete zaraditi novac. Sve je vrlo individualno. Jer saradnici se reklamiraju preko Vašeg bloga, zato je važno da pored onih brojki na blogu imate i dobar plan za realizaciju saradnje koji će saradnicima biti primamljiv. Uvek plan napravite tako da bude dobitan i za saradnika, ali i za vas. Najbolje saradnje su svakako one u kojima obe strane imaju dobit. I takve saradnje su dugotrajne.

Meni je blog za ovih godinu dana doneo mnogo više nego što sam očekivala. Pre svega poznanstvo sa mnogo ljudi koji su mi u međuvremenu postali dragi i bliski, razmenu iskustava sa drugim mamama, jer i pored četvoro dece uvek volim da dobijem i savet i preporuku i od drugih mama, jer nikad ne možeš znati baš sve. Ostvarila sam brojne saradnje na koje sam zaista ponosna, a koje sam pravila tako da prvenstveno moja deca budu na dobitku. Organizovala sam sa divnim ljudima druženja, radionice i seminare u Leskovcu i Nišu. A to je onda dovelo do pokretanja Škole roditeljstva u Nišu.

Ono što je meni najznačajnije je odrastanje moje dece koje je propraćeno na blogu. V je imala svega dva meseca kada sam pokrenula blog. U međuvremenu je počela da ručka kašice, odvikla se od dojenja, počela da sedi, puzi, hoda, išla na prvo putovanje, krenula u vrtić... Sada je već velika devojčica od 14 meseci, koja je svakim danom sve samostalnija. N se za ovih godinu dana odvikla od flašice i od pelena. Počela je konačno i da priča. D je krenuo u školu. Cela moja trudnoća sa K je ispraćena i ovde. Nedelju dana smo je svi zajedno iščekivali. U tim bolničkim danima, pored mojih najbližih, upravo vi ste mi bili najveća podrška. I beskrajno vam hvala na tome. Konačno, rodila se i K. I blog će pratiti i njeno odrastanje.

Svakodnevno mi stižu vaše poruke u kojima mi pišete da vam je nešto što sam napisala pomoglo ili ohrabrilo. Inbox mi je pun vaših divnih komentara i puno mi je srce, jer mi to pokazuje da radim ono što treba i daje mi motivaciju da nastavim.

Zato želim da se zahvalim svima na ovih divnih 365 dana. Hvala vam što me pratite i čitate blog, jer zahvaljujući vama je on postao ovo što je danas. Nadam se da će nam narednih 365 dana svima doneri još mnogo lepih tekstova i druženja. A vama koji razmišljate da pokrenete svoj blog želim da kažem - samo napred! Jer dok ne probate ne znate šta možete da dobijete. A svakako nemate šta da izgubite, zar ne?