Kada treba da dobijemo bebu, očekujemo da će sve biti lepo, da ćemo se snaći lako. Pa zar se nisu milioni žena do sad našli u ulozi majke? Kad su mogle one, zašto ne bih mogla i ja? Porodite se, mislite gotovo je sa bolovima. Stavljate bebu na dojku. Sa svih strana slušali ste najlepše stvari i dojenju i jedva ste čekali ovaj momenat. I tada vam se sve kule koje ste izgradili na tim lepim pričama sruše. Beba vas grize, bradavice vas bole, grudi su vam tvrde ko kamen i užasno bole. Niko vam nije ni spomenuo da boli. Pomišljate da možda vi ne znate da dojite. Jer niko nije pričao o ovome. Trebalo bi da bude lepo, da uživate. A sve što vu isećate su užasni bolovi. Nešto nije kako treba.
Mnoge mame ostanu zatečene kada shvate da dojenje nije lako iako je najprirodnija stvar na svetu. Baš i nema neke logike, zar ne? Ali svaki početak je težak, pa tako i početak dojenja. Uspostavljanje laktacije je proces koji može i da potraje. Problem je što niko ne upoziri mame da će biti bolno i da je to normalno. Kada mama oseti bol dok pokušava da podoji bebu, oseća da nešto ne radi kako treba i pita se kako svi mogu da pričaju da je to nešto najlepše na svetu kad ovoliko boli?
Da, boli. Boli kada beba uhvati bradavicu. Boli kada ispucaju bradavice. Boli kada nadolazi mleko. Boli jada se grudu skamene od prevelike količine mleka. Boli kada se izmuzavate. Boli kada masirate grudu da biste razbili grudvice i otvorili kanale. Sve to boli. I normalno je da boli. Ali nije dugotrajno. Vrlo brzo kada uspostavite laktaciju, bola više neće biti. I onda ćete zaista početi da uživate u dojenju.
Sa K mi je trebalo 10 dana da uspostavimo laktaciju. Odmah po porođaju imala sam kolostrum. Kada sam je stavila po prvi put na dojku užasno je bolelo. Drugog dana posle porođaja nadošlo mi je mleko. Grudi su bolele, bradavice su tokom svakog podoja sve više pucale. Grudi su postajale sve tvrđe i morala sam da ih masiram i ručno izmuzavam. I da, oči su mi izletale od bolova. Ali imala sam izbor - da pretrpim bol, sredim grudi i počnem da uživam u dojenju ili da ostavim sve tako kako jeste, dobijem upalu dojki i izgubim mleko.
Trećeg dana posle porođaja smo došle kući. To veče sam sela da se izmasiram. Stanje je već bilo kritično. Plakala sam i masirala grudi. Kada sam razbila sve čvoriće izmuzla sam se sa pumpicom. U toku noći sam se izmuzavala još nekoliko puta. Sledećeg dana sam nastavila isto - izmuzavanje posle svakog podoja i jiš jednom između podoja. Osećala sam se malo lakše. Ali to veče sam na desnoj strani primetila da mi je od pazuha do dojke iskočila ogromna vena i sada je to bolelo užasno. Ponovo sam se iznasirala i izmuzla. Malo posle toga uhvatila me je strašna drhtavica. Počela sam da plačem od očaja. Radila sam sve što sam mogla i znala, ali stanje se samo pogoršavalo. I sledeće dve noći me je hvatala drhtavica. Bilo je zaista strašno. Od svakog podoja bradavice su užasno bolele, skroz su ispucale i napravile su se i ranice na samoj bradavici. Vena se još nije povukla i bolela me je cela desna strana. Osećala sam bol svaki put kada bih krenula da legnem ili da ustanem. Zapravo, svaki put kada bih promenila položaj.
Osmi dan posle porođaja setila sam se još jedinog preistalog - kupusa. Kada sam se porodila sa V i dobila mastitis, moj doktor koji mi je vodio sve trudnoće mi je rekao da stavljam obloge od kupusa. Problem je bio što u celoj Crnoj Travi nigde nije bilo svežeg kupusa. Svi imaju samo kiseli. Na kraju je muž zvao nekoga da nam kupi u Leskovcu i pošalje kupus. Čim je kupus stigao, cele listove sam stavila na grudi kao obloge. I to je bilo pravo olakšanje. Na svakih par sati sam stavljala nove listove i tek tad sam postala svesna koliko su meni grudi gorele - kupus je izvukao svu vrelinu iz njih. I dalje sam nastavila i sa masiranjem i izmuzavanjem. Posle dva dana kombinovanja obloga od kupusa, masiranja, izmuzavanja i mazanja bradavica lanolinom, nastala je skroz druga priča.
Tog desetog dana od porođaja, osećala sam kao da se sve to dešavalo nekom drugom. Uzela sam da podojim K. Odjednom je sve išlo glatko. Grudi više nisu bile teške i bolne. Dojenje više nije bilo bolno. Izmuzavanje mi nije potrebno milion puta na dan. Odjednom je sve prošlo. I konačno, poslednja tri dana počela sam da uživam u dojenju moje bebe.
Drage mame, početak dojenja je bolan, znajte to. Ali, kao što sam već rekla, to je kratkotrajno. Nemojte da odustanete čim osetite bol, misleći da ne treba tako da bude. Treba. I biće. I proćiće. A onda ćete uživati. Onda će doći onaj deo o kom ste toliki slušale - dojenje kao najlepša stvar na svetu. Taj čarobni osećaj, ta neponovljiva intimnost i povezanost sa vašom bebom. A dok se ne osetite tako - istrajte. Budite uporne. Pretrpite. Zbog bebe. Zbog vas. Verujte mi da vredi.
Mnoge mame ostanu zatečene kada shvate da dojenje nije lako iako je najprirodnija stvar na svetu. Baš i nema neke logike, zar ne? Ali svaki početak je težak, pa tako i početak dojenja. Uspostavljanje laktacije je proces koji može i da potraje. Problem je što niko ne upoziri mame da će biti bolno i da je to normalno. Kada mama oseti bol dok pokušava da podoji bebu, oseća da nešto ne radi kako treba i pita se kako svi mogu da pričaju da je to nešto najlepše na svetu kad ovoliko boli?
Da, boli. Boli kada beba uhvati bradavicu. Boli kada ispucaju bradavice. Boli kada nadolazi mleko. Boli jada se grudu skamene od prevelike količine mleka. Boli kada se izmuzavate. Boli kada masirate grudu da biste razbili grudvice i otvorili kanale. Sve to boli. I normalno je da boli. Ali nije dugotrajno. Vrlo brzo kada uspostavite laktaciju, bola više neće biti. I onda ćete zaista početi da uživate u dojenju.
Sa K mi je trebalo 10 dana da uspostavimo laktaciju. Odmah po porođaju imala sam kolostrum. Kada sam je stavila po prvi put na dojku užasno je bolelo. Drugog dana posle porođaja nadošlo mi je mleko. Grudi su bolele, bradavice su tokom svakog podoja sve više pucale. Grudi su postajale sve tvrđe i morala sam da ih masiram i ručno izmuzavam. I da, oči su mi izletale od bolova. Ali imala sam izbor - da pretrpim bol, sredim grudi i počnem da uživam u dojenju ili da ostavim sve tako kako jeste, dobijem upalu dojki i izgubim mleko.
Trećeg dana posle porođaja smo došle kući. To veče sam sela da se izmasiram. Stanje je već bilo kritično. Plakala sam i masirala grudi. Kada sam razbila sve čvoriće izmuzla sam se sa pumpicom. U toku noći sam se izmuzavala još nekoliko puta. Sledećeg dana sam nastavila isto - izmuzavanje posle svakog podoja i jiš jednom između podoja. Osećala sam se malo lakše. Ali to veče sam na desnoj strani primetila da mi je od pazuha do dojke iskočila ogromna vena i sada je to bolelo užasno. Ponovo sam se iznasirala i izmuzla. Malo posle toga uhvatila me je strašna drhtavica. Počela sam da plačem od očaja. Radila sam sve što sam mogla i znala, ali stanje se samo pogoršavalo. I sledeće dve noći me je hvatala drhtavica. Bilo je zaista strašno. Od svakog podoja bradavice su užasno bolele, skroz su ispucale i napravile su se i ranice na samoj bradavici. Vena se još nije povukla i bolela me je cela desna strana. Osećala sam bol svaki put kada bih krenula da legnem ili da ustanem. Zapravo, svaki put kada bih promenila položaj.
Osmi dan posle porođaja setila sam se još jedinog preistalog - kupusa. Kada sam se porodila sa V i dobila mastitis, moj doktor koji mi je vodio sve trudnoće mi je rekao da stavljam obloge od kupusa. Problem je bio što u celoj Crnoj Travi nigde nije bilo svežeg kupusa. Svi imaju samo kiseli. Na kraju je muž zvao nekoga da nam kupi u Leskovcu i pošalje kupus. Čim je kupus stigao, cele listove sam stavila na grudi kao obloge. I to je bilo pravo olakšanje. Na svakih par sati sam stavljala nove listove i tek tad sam postala svesna koliko su meni grudi gorele - kupus je izvukao svu vrelinu iz njih. I dalje sam nastavila i sa masiranjem i izmuzavanjem. Posle dva dana kombinovanja obloga od kupusa, masiranja, izmuzavanja i mazanja bradavica lanolinom, nastala je skroz druga priča.
Tog desetog dana od porođaja, osećala sam kao da se sve to dešavalo nekom drugom. Uzela sam da podojim K. Odjednom je sve išlo glatko. Grudi više nisu bile teške i bolne. Dojenje više nije bilo bolno. Izmuzavanje mi nije potrebno milion puta na dan. Odjednom je sve prošlo. I konačno, poslednja tri dana počela sam da uživam u dojenju moje bebe.
Drage mame, početak dojenja je bolan, znajte to. Ali, kao što sam već rekla, to je kratkotrajno. Nemojte da odustanete čim osetite bol, misleći da ne treba tako da bude. Treba. I biće. I proćiće. A onda ćete uživati. Onda će doći onaj deo o kom ste toliki slušale - dojenje kao najlepša stvar na svetu. Taj čarobni osećaj, ta neponovljiva intimnost i povezanost sa vašom bebom. A dok se ne osetite tako - istrajte. Budite uporne. Pretrpite. Zbog bebe. Zbog vas. Verujte mi da vredi.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?