Počela sam sa čitanjem knjige "Život u porodici" Jespera Jula. Bukvalno počela, pošto pored četvoro dece ovih dana, na moju veliku žalost, vremena za čitanje imam vrlo malo. Ali već na samom početku, knjiga me je navela da se zapitam i ponovo preispitam kojim to vrednostima želimo da naučimo našu decu i na koji način ih vaspitavamo.
Način na koji današnja porodica živi i gaji odnose u porodici veoma se razlikuju od načina na koji su to radili naši roditelji ili bake i deke. Vremena se menjaju, društveni odnosi se menjaju, a sa svim tim i roditelji. Mi smo generacija koja nije upoznala Tita, taj drugarski poredak u zemlji, o kom svi toliki lepo pričaju. Mi smo generacija koju su obeležili ratovi, nestabilnost u državi, u društvu, vreme inflacije, nesigurne budućnosti, želja za boljim sutra i nada da će to sutra doći. Da li je sve to uticalo na način na koji danas vaspitavamo svoju decu? Mislim da na neki način jeste.
Svakako da u knjizi, kada je pisao o tome kako je danas porodica drugačija nego pre nekoliko decenija, Jul nije mislio na dešavanja na našim prostorima. Ali mi smo svedoci toga. Znam veliki broj ljudi koji su tada izgubili mnogo. I nikoga ko je nešto dobio. I neću se ovde doticati politike, jer me to zaista ne interesuje. Ali tu je uplašena devojčica od sedam godina koja danju i noću čuje sirene, sa terase vidi bombu koja pogađa toplanu, pita se gde joj je tata, jer je mobilisan i da, on je baš kod te toplane. Njeno nebo prekrili su avioni i ona ne zna da li su "naši" ili je "neprijatelj". A zar je i važno? Do juče je išla u školu. Prvi razred. Tek što se navikla na novo okruženje, nove drugare, shvatila kako funkcioniše škola i ponosno donosila kući prve petice. A onda jednog dana učiteljica je prekinula čas i rekla im da brzo krenu kući i da se ne zadržavaju nigde usput. Sve to gledano očima sedmogodišnjakinje izgleda strašno.
Te devedesete tokom kojim smo odrastali bile su strašne u svakom smislu. Iako tada nisam bila svesna ni delića onoga što se svakodnevno dešavalo i što sam tek mnogo godina kasnije shvatila značaj svega toga, da, bilo je strašno. I koliko god da sam kasnije shvatila sve to, još uvek ne vidim smisao u svemu tome. Samo tuga, plač, strah za bližnje, za sebe, borba da se preživi. I preživela sam. I sada sam tu. Gledam svog uskoro sedmogodišnjaka. I nadam se da u njegovim očima neću videti taj strah koji sam ja imala. I shvatam da jeste drugačije. Jesmo mi kao roditelji drugačiji nego što su naši bili. I znam samo jedno: želim da moja deca ne osete pravu tugu, makar dok ne budu dovoljno zreli da je shvate i želim da ih zaštitim od toga što je moguće više.
Oduvek sam želela da moja deca rastu na selu, da živimo u kući i imamo dvorište. Da imamo mnogo životinja. Igrom slučaja ostvarila mi se većina toga. Fale nam životinje. Ali ima vremena. Deca mi odrastaju u zdravoj sredini i ovde imaju mirno i bezbrižno detinjstvo. A to je po mom mišljenu osnova za sve.
Za svoju decu, kao i svaki roditelj, želim sve najbolje. Ali to "sve najbolje" čini mi se da se danas opet mnogo razlikuje od onog što su pod tim podrazumevale ranije generacije. Ne kažem da naši roditelji nisu to želeli za nas. Samo je drugačije.
Ta razlika čak postoji i u mom shvatanju tog pojma i načina na koji ga shvata moj muž. Razlika između nas je 15 godina. Dok sam ja kao uplašena sedmogodišnjakinja gledala sa terase kako "čika baca bombe", on je već bio u godinama kada je mogao u potpunosti da razume sve što se dešava. On je imao mirno detinjstvo na selu, okružen prirodom i domaćim životinjama. Sve ono što doživino utiče na foemiranje naše ličnosti, na formiranje naših stavova prema raznim stvarima. Zato mislim da naš način odrastanja utiče na to šta želimo za svoju decu.
Osim tih teških perioda, moje detinjstvo je bilo prilično ispunjeno. Provodili smo mnogo vremena napolju. Igrali žmurke, jurke, lozinke, između dve vatre, 10-9, ivičnjaka, lastiš... Lopta nam je bila omiljeni rekvizit i uvek smo se igrali s onom koja je "bolja". U pauzama između igara jeli smo sladoled, pričali i smejali se. Imala sam drugarice iz odeljenja koje su živele u susednim zgradama i stalno smo išle jedna kod druge. Igrale se sa Barbikama i to do petog razreda, ako ne i kasnije (teško da se sada devojčice u petom razredu igraju sa lutkama, mada se potajno nadam da grešim) i stalno se raspravljale koja će koju da glumi, jer je najnovija uvek svima bila najzanimljivija.
Rođendane sam uglavnom proslavljala kod kuće (mada su bila i dva rođendana u Mc Donalds-u i dva u tadašnjoj verziji igraonica koje su daleko od ovih današnjih - samo prostor i animator koji nam je smišao igre sa rekvizitima). Od posluženja bilo je gaziranih i negaziranih sokova, grickalica i sendviča koje naprave mama ili baka.
Od materijalnih stvari uvek sam imala sve. Najmoderniju obuću i odeću. Gomile igračaka. U trećem razredu mi je tata kupio prvi kompijuter. Negde u šestom sam dobila čak i mobilni telefon. Svake godine smo išli na more. Uvek sam imala bar dve vanškolske aktivnosti - strani jezik i sport. Donela sam u kuću gomile kućnih ljubimaca. Za neke sam nagovorila mamu (na primer hrčka), a za neke sam sama odvajala od džeparca za užinu i kupila ih sama (papagaja, zapravo, više njih različitih vrsta). Kasnije sam usvojila i psa (na moju opštu radost i ne baš toliku radost roditelja, ali pas je već bio u kući i nisu imali izbora). Da, imala sam sve. S druge strane, od kad pamtim moji roditelji su radili po dva posla, kako bi meni i mojoj sestri pružili sve to. Oni su večinu vremena bili na poslu, a nas je čuvala baka. I to vreme sa njima mi je uvek falilo. Ne mogu da kažem da su bili preterano strogi. Ali po neki put su padale i pljuske. Ipak, nisam nikada bila preterano bliska sa njima i retko kad sam im pričala o bilo čemu. Prave razgovore sa roditeljima počela sam da vodim tek kada sam i sama postala roditelj.
Moj muž je odrastao na selu. I njega je većinu vremena čuvala baka. A ta baka je bila prava seoska domaćica - gajila je i čuvala sve - bašta puna, štala puna. I samim tim bilo je svega od domaće hrane. Ovde je išao u školu. Nije bilo ni mobilnih telefona ni kompijutera. Deca su po celi dan bila napolju, družila se i igrala. Kada su ga roditelji odveli na more, rekao je da mu je kod bake lepše i želeo što pre da se vrati. Njegovi roditelji su imali autoritet, a deca su se prema njima odnosila s poštovanjem. Takođe, deca su imala i strah. Jer bilo je i kazni, a po neki put i batina.
Naša deca svoje dane provode svoje dane na sličan način kao što smo mi. Svakako veliki udeo u tome ima to što živimo na selu. Mnogo vremena provode napolju, u istraživanju prirode. Igraju žmurke i jurke, igraju se sa loptom. Sva deca u selu se druže, bez obzira na uzrast. Igraonice ovde nemamo, ali nema ni potrebe. Sa tabletom i telefonom su upoznati, ali im vrlo ograničeno dajem da igraju igrice jer mislim da ima toliko boljih načina za igru. Mnogo vremena provodimo svi zajedno i idemo zajedno svuda. Deca su ovde potpuno bezbedna. Nema žurbe ni stresa kao u gradu, ni za nas ni za njih. Sredina je vrlo lepa i zdrava. S te strane gledano, mislim da moja deca imaju sreće što odrastaju baš ovde i da će jednoga dana znati to da cene.
Kada sam postala mama, želela sam da budem sve suprotno od onoga što su bili moji roditelji. I u većini slučajeva to tako ide. I u većini slučajeva to tako ne bude. A onda me iznervira svaki put kad u svojim postupcima prepoznam svoje roditelje. A onda pomislim da su možda nešto ipak radili kako treba, jer nisam ispala baš toliko loše. Ako ništa drugo, znam šta želim sa svojom decom, a šta ne. Prva je da želim da imaju sve kao što sam ja imala. Ne mislim da su materijalne stvari najvažnije, ali u manjoj ili većoj meri jesu važne. Druga je da želim da provodim mnogo vremena sa svojom decom. Ne želim da budem odsutna. I to je na neki način i moja opsesija. Mislim da je to razlog zašto ne volim da ostavljam nikome decu na čuvanje, osim u slučajevima kada nemam izbora. Grize me savest kad god nisam sa njima i uvek imam osećaj da nešto propuštam. Ne želim da propustim ništa. Ne želim da odrastu pored mene. Želim da budem deo svakog segmenta njihovog života. Želim da odrastu SA MNOM.
Odnos koji se trudim da napravim sa decom je mnogo drugačiji od odnosa koji sam ja imala sa svojim roditeljima. Želim da ih pre svega pridobijem. Da se naš odnos zasniva na poverenju. Da sutra kada imaju neki problem znaju da mogu da mi se obrate i da sam tu za njih. Da ako mi kažu da su napravili grešku neću ih kinjiti i ponižavati, već im pomoći da je isprave.
Moj muž je i dalje zagovornik onog tradicionalnog autoritativnog roditeljstva. Poslušnost, kažnjavanje i sve što ide uz to. Tako da i njemu gotovo svakodnevno pokušavam da pokažem da to nije jedini način vaspitavanja dece, da postoji mnogo bolji. Sada već polako ulazi u štos.
Ranije generacije su bile prilično uzdržane kada su bilo kakve emocije u pitanju. Kako u partnerskim odnosima, tako i u odnosima roditelja i dece. Naše generacije to menjaju.
U našoj kući izlivi emocija se dešavaju bezbroj puta dnevno. Grlimo i ljubimo decu, oni grle i ljube nas, govorimo jedni drugima "volim te". I mislim da je to vrlo važno. Uvek se podrazumeva da roditelj voli dete i da dete voli roditelja. Ali zašto mora da se podrazumeva? Zar nije lepše svaki dan izgovoriti "Volim te najviše na svetu!" ili čuti kako vam dete kaže "Volim te do neba i još malo više!" ? Mi imamo te razmene emocija sa decom stalno. Pa čak i međusobno pred decom. Zagrlimo se, poljubimo, kažemo jedno drugom "Volim te". Nekada se to smatralo sramotnim. Ali ja mislim da je to vrlo poželjno i da tako dajemo deci dobar primer stabilnog oslonca i stabilne porodice. Čak i kada se raspravljamo oko nečega (mislim na one zdrave rasprave tipa šta treba da se kupi u prodavnici, kako da rasporedimo obaveze koje imamo, gde ćemo da idemo...), to radimo pred decom. Jer i na taj način deca mogu da nauče da je u redu imati svoje mišljenje, čak i ako nije isto kao onog drugog i da u takvim situacijama treba napraviti kompromis.
Današnja generacija roditelja je zatrpana informacijama sa svih strana, stručnim i nestručnim mišljenjima i savetima. I često i to dovede do toga da su roditelji izgubljeni i da ne znaju šta treba da rade i da li će njihovi postupci biti društveno prihvaćeni. A ja mislim da je zapravo današnje vreme u tom smislu sjajno za odgajanje dece. Jer sve ono što je bilo negativno u prethodnim generacijama, današnje rade na tome da ga izbace (kao na primer batine). Nikada se nije toliko potenciralo poštovanje deteta, kao da ranije generacije nisu shvatale značaj toga. Podršku roditelji mogu pronaći svuda. Čak se i edukovati u tom smeru putem škola roditeljstva, seminara, radionica. Zamislite naše bake na seminaru o dojenju? Nekada je to bilo nezamislivo! Da, zatrpani smo informacijama sa svih strana. Ako pronađemo pravi način da ih upotrebimo, mnogo će nam pomoći. Jer danas je sve u znaku povezanosti roditelja i dece, o odnosu punom ljubavi i poštovanja, o mirnom rešavanju problema i saradnji roditelja i dece.
Ukoliko su vam potrebne informacije, možete ih dobiti za bukvalno sve kada su u pitanju deca. Ali neka vam glavna vodilja bude upravo to vaše dete. Ljubav koju osećate prema njemu i ono u kakvog čoveka želite da izraste.
Svoju decu želim pre svega da naučim da budu ljudi. To je nekako u današnje vreme postalo teško. Da budu pošteni. Da se izbore za sebe, ali da na rom putu ne gaze druge. Da pomognu onom ko je u nevolji. Da poštuju druge da bi bili poštovani. Da grade međuljudske odnose pune iskrenosti, poverenja, ljubavi. Da vole da bi bili voljeni. Da rade ono što ih čini srećnima. I ono moje čuveno - da kada padnu, ustanu, otresu kolena i nastave dalje.
Način na koji današnja porodica živi i gaji odnose u porodici veoma se razlikuju od načina na koji su to radili naši roditelji ili bake i deke. Vremena se menjaju, društveni odnosi se menjaju, a sa svim tim i roditelji. Mi smo generacija koja nije upoznala Tita, taj drugarski poredak u zemlji, o kom svi toliki lepo pričaju. Mi smo generacija koju su obeležili ratovi, nestabilnost u državi, u društvu, vreme inflacije, nesigurne budućnosti, želja za boljim sutra i nada da će to sutra doći. Da li je sve to uticalo na način na koji danas vaspitavamo svoju decu? Mislim da na neki način jeste.
Svakako da u knjizi, kada je pisao o tome kako je danas porodica drugačija nego pre nekoliko decenija, Jul nije mislio na dešavanja na našim prostorima. Ali mi smo svedoci toga. Znam veliki broj ljudi koji su tada izgubili mnogo. I nikoga ko je nešto dobio. I neću se ovde doticati politike, jer me to zaista ne interesuje. Ali tu je uplašena devojčica od sedam godina koja danju i noću čuje sirene, sa terase vidi bombu koja pogađa toplanu, pita se gde joj je tata, jer je mobilisan i da, on je baš kod te toplane. Njeno nebo prekrili su avioni i ona ne zna da li su "naši" ili je "neprijatelj". A zar je i važno? Do juče je išla u školu. Prvi razred. Tek što se navikla na novo okruženje, nove drugare, shvatila kako funkcioniše škola i ponosno donosila kući prve petice. A onda jednog dana učiteljica je prekinula čas i rekla im da brzo krenu kući i da se ne zadržavaju nigde usput. Sve to gledano očima sedmogodišnjakinje izgleda strašno.
Te devedesete tokom kojim smo odrastali bile su strašne u svakom smislu. Iako tada nisam bila svesna ni delića onoga što se svakodnevno dešavalo i što sam tek mnogo godina kasnije shvatila značaj svega toga, da, bilo je strašno. I koliko god da sam kasnije shvatila sve to, još uvek ne vidim smisao u svemu tome. Samo tuga, plač, strah za bližnje, za sebe, borba da se preživi. I preživela sam. I sada sam tu. Gledam svog uskoro sedmogodišnjaka. I nadam se da u njegovim očima neću videti taj strah koji sam ja imala. I shvatam da jeste drugačije. Jesmo mi kao roditelji drugačiji nego što su naši bili. I znam samo jedno: želim da moja deca ne osete pravu tugu, makar dok ne budu dovoljno zreli da je shvate i želim da ih zaštitim od toga što je moguće više.
Oduvek sam želela da moja deca rastu na selu, da živimo u kući i imamo dvorište. Da imamo mnogo životinja. Igrom slučaja ostvarila mi se većina toga. Fale nam životinje. Ali ima vremena. Deca mi odrastaju u zdravoj sredini i ovde imaju mirno i bezbrižno detinjstvo. A to je po mom mišljenu osnova za sve.
Za svoju decu, kao i svaki roditelj, želim sve najbolje. Ali to "sve najbolje" čini mi se da se danas opet mnogo razlikuje od onog što su pod tim podrazumevale ranije generacije. Ne kažem da naši roditelji nisu to želeli za nas. Samo je drugačije.
Ta razlika čak postoji i u mom shvatanju tog pojma i načina na koji ga shvata moj muž. Razlika između nas je 15 godina. Dok sam ja kao uplašena sedmogodišnjakinja gledala sa terase kako "čika baca bombe", on je već bio u godinama kada je mogao u potpunosti da razume sve što se dešava. On je imao mirno detinjstvo na selu, okružen prirodom i domaćim životinjama. Sve ono što doživino utiče na foemiranje naše ličnosti, na formiranje naših stavova prema raznim stvarima. Zato mislim da naš način odrastanja utiče na to šta želimo za svoju decu.
Osim tih teških perioda, moje detinjstvo je bilo prilično ispunjeno. Provodili smo mnogo vremena napolju. Igrali žmurke, jurke, lozinke, između dve vatre, 10-9, ivičnjaka, lastiš... Lopta nam je bila omiljeni rekvizit i uvek smo se igrali s onom koja je "bolja". U pauzama između igara jeli smo sladoled, pričali i smejali se. Imala sam drugarice iz odeljenja koje su živele u susednim zgradama i stalno smo išle jedna kod druge. Igrale se sa Barbikama i to do petog razreda, ako ne i kasnije (teško da se sada devojčice u petom razredu igraju sa lutkama, mada se potajno nadam da grešim) i stalno se raspravljale koja će koju da glumi, jer je najnovija uvek svima bila najzanimljivija.
Rođendane sam uglavnom proslavljala kod kuće (mada su bila i dva rođendana u Mc Donalds-u i dva u tadašnjoj verziji igraonica koje su daleko od ovih današnjih - samo prostor i animator koji nam je smišao igre sa rekvizitima). Od posluženja bilo je gaziranih i negaziranih sokova, grickalica i sendviča koje naprave mama ili baka.
Od materijalnih stvari uvek sam imala sve. Najmoderniju obuću i odeću. Gomile igračaka. U trećem razredu mi je tata kupio prvi kompijuter. Negde u šestom sam dobila čak i mobilni telefon. Svake godine smo išli na more. Uvek sam imala bar dve vanškolske aktivnosti - strani jezik i sport. Donela sam u kuću gomile kućnih ljubimaca. Za neke sam nagovorila mamu (na primer hrčka), a za neke sam sama odvajala od džeparca za užinu i kupila ih sama (papagaja, zapravo, više njih različitih vrsta). Kasnije sam usvojila i psa (na moju opštu radost i ne baš toliku radost roditelja, ali pas je već bio u kući i nisu imali izbora). Da, imala sam sve. S druge strane, od kad pamtim moji roditelji su radili po dva posla, kako bi meni i mojoj sestri pružili sve to. Oni su večinu vremena bili na poslu, a nas je čuvala baka. I to vreme sa njima mi je uvek falilo. Ne mogu da kažem da su bili preterano strogi. Ali po neki put su padale i pljuske. Ipak, nisam nikada bila preterano bliska sa njima i retko kad sam im pričala o bilo čemu. Prave razgovore sa roditeljima počela sam da vodim tek kada sam i sama postala roditelj.
Moj muž je odrastao na selu. I njega je većinu vremena čuvala baka. A ta baka je bila prava seoska domaćica - gajila je i čuvala sve - bašta puna, štala puna. I samim tim bilo je svega od domaće hrane. Ovde je išao u školu. Nije bilo ni mobilnih telefona ni kompijutera. Deca su po celi dan bila napolju, družila se i igrala. Kada su ga roditelji odveli na more, rekao je da mu je kod bake lepše i želeo što pre da se vrati. Njegovi roditelji su imali autoritet, a deca su se prema njima odnosila s poštovanjem. Takođe, deca su imala i strah. Jer bilo je i kazni, a po neki put i batina.
Naša deca svoje dane provode svoje dane na sličan način kao što smo mi. Svakako veliki udeo u tome ima to što živimo na selu. Mnogo vremena provode napolju, u istraživanju prirode. Igraju žmurke i jurke, igraju se sa loptom. Sva deca u selu se druže, bez obzira na uzrast. Igraonice ovde nemamo, ali nema ni potrebe. Sa tabletom i telefonom su upoznati, ali im vrlo ograničeno dajem da igraju igrice jer mislim da ima toliko boljih načina za igru. Mnogo vremena provodimo svi zajedno i idemo zajedno svuda. Deca su ovde potpuno bezbedna. Nema žurbe ni stresa kao u gradu, ni za nas ni za njih. Sredina je vrlo lepa i zdrava. S te strane gledano, mislim da moja deca imaju sreće što odrastaju baš ovde i da će jednoga dana znati to da cene.
Kada sam postala mama, želela sam da budem sve suprotno od onoga što su bili moji roditelji. I u većini slučajeva to tako ide. I u većini slučajeva to tako ne bude. A onda me iznervira svaki put kad u svojim postupcima prepoznam svoje roditelje. A onda pomislim da su možda nešto ipak radili kako treba, jer nisam ispala baš toliko loše. Ako ništa drugo, znam šta želim sa svojom decom, a šta ne. Prva je da želim da imaju sve kao što sam ja imala. Ne mislim da su materijalne stvari najvažnije, ali u manjoj ili većoj meri jesu važne. Druga je da želim da provodim mnogo vremena sa svojom decom. Ne želim da budem odsutna. I to je na neki način i moja opsesija. Mislim da je to razlog zašto ne volim da ostavljam nikome decu na čuvanje, osim u slučajevima kada nemam izbora. Grize me savest kad god nisam sa njima i uvek imam osećaj da nešto propuštam. Ne želim da propustim ništa. Ne želim da odrastu pored mene. Želim da budem deo svakog segmenta njihovog života. Želim da odrastu SA MNOM.
Odnos koji se trudim da napravim sa decom je mnogo drugačiji od odnosa koji sam ja imala sa svojim roditeljima. Želim da ih pre svega pridobijem. Da se naš odnos zasniva na poverenju. Da sutra kada imaju neki problem znaju da mogu da mi se obrate i da sam tu za njih. Da ako mi kažu da su napravili grešku neću ih kinjiti i ponižavati, već im pomoći da je isprave.
Moj muž je i dalje zagovornik onog tradicionalnog autoritativnog roditeljstva. Poslušnost, kažnjavanje i sve što ide uz to. Tako da i njemu gotovo svakodnevno pokušavam da pokažem da to nije jedini način vaspitavanja dece, da postoji mnogo bolji. Sada već polako ulazi u štos.
Ranije generacije su bile prilično uzdržane kada su bilo kakve emocije u pitanju. Kako u partnerskim odnosima, tako i u odnosima roditelja i dece. Naše generacije to menjaju.
U našoj kući izlivi emocija se dešavaju bezbroj puta dnevno. Grlimo i ljubimo decu, oni grle i ljube nas, govorimo jedni drugima "volim te". I mislim da je to vrlo važno. Uvek se podrazumeva da roditelj voli dete i da dete voli roditelja. Ali zašto mora da se podrazumeva? Zar nije lepše svaki dan izgovoriti "Volim te najviše na svetu!" ili čuti kako vam dete kaže "Volim te do neba i još malo više!" ? Mi imamo te razmene emocija sa decom stalno. Pa čak i međusobno pred decom. Zagrlimo se, poljubimo, kažemo jedno drugom "Volim te". Nekada se to smatralo sramotnim. Ali ja mislim da je to vrlo poželjno i da tako dajemo deci dobar primer stabilnog oslonca i stabilne porodice. Čak i kada se raspravljamo oko nečega (mislim na one zdrave rasprave tipa šta treba da se kupi u prodavnici, kako da rasporedimo obaveze koje imamo, gde ćemo da idemo...), to radimo pred decom. Jer i na taj način deca mogu da nauče da je u redu imati svoje mišljenje, čak i ako nije isto kao onog drugog i da u takvim situacijama treba napraviti kompromis.
Današnja generacija roditelja je zatrpana informacijama sa svih strana, stručnim i nestručnim mišljenjima i savetima. I često i to dovede do toga da su roditelji izgubljeni i da ne znaju šta treba da rade i da li će njihovi postupci biti društveno prihvaćeni. A ja mislim da je zapravo današnje vreme u tom smislu sjajno za odgajanje dece. Jer sve ono što je bilo negativno u prethodnim generacijama, današnje rade na tome da ga izbace (kao na primer batine). Nikada se nije toliko potenciralo poštovanje deteta, kao da ranije generacije nisu shvatale značaj toga. Podršku roditelji mogu pronaći svuda. Čak se i edukovati u tom smeru putem škola roditeljstva, seminara, radionica. Zamislite naše bake na seminaru o dojenju? Nekada je to bilo nezamislivo! Da, zatrpani smo informacijama sa svih strana. Ako pronađemo pravi način da ih upotrebimo, mnogo će nam pomoći. Jer danas je sve u znaku povezanosti roditelja i dece, o odnosu punom ljubavi i poštovanja, o mirnom rešavanju problema i saradnji roditelja i dece.
Ukoliko su vam potrebne informacije, možete ih dobiti za bukvalno sve kada su u pitanju deca. Ali neka vam glavna vodilja bude upravo to vaše dete. Ljubav koju osećate prema njemu i ono u kakvog čoveka želite da izraste.
Svoju decu želim pre svega da naučim da budu ljudi. To je nekako u današnje vreme postalo teško. Da budu pošteni. Da se izbore za sebe, ali da na rom putu ne gaze druge. Da pomognu onom ko je u nevolji. Da poštuju druge da bi bili poštovani. Da grade međuljudske odnose pune iskrenosti, poverenja, ljubavi. Da vole da bi bili voljeni. Da rade ono što ih čini srećnima. I ono moje čuveno - da kada padnu, ustanu, otresu kolena i nastave dalje.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?