Čemu su me naučila moja deca?

Mi roditelji uglavnom uvek razmišljamo o tome čemu treba da učimo svoju decu. Ali da li ste se nekada zapitali da li mi nešto možemo da naučimo od naše dece? Da, mi odrasli od dece možemo naučiti mnogo toga. 

1. Ljubav je nepresušan izvor svega.

Kada dobijete dete, otkrijete da postoji jedna potpuno nova dimenzija ljubavi. Ljubav koja ispuni svaki atom Vašeg bića. Ljubav zbog koje Vaše biće dobije smisao. Kao da je sve pre toga bilo manje važno. Kao da ste se i Vi tek rodili.

To malo stvorenje Vam ukrade srce i spremni ste da učinite sve samo da njemu pružite sve. Ljubav koja Vas održava u životu i posle bezbroj neprespavanih noći. Jer osmeh i zagrljaj tog malog bića su najveća nagrada koja čini da se Vaše biće ponovo oseća kompletnim.

Kada treba da dođe drugo dete, uvek postoji strah da li ćete i njega voleti isto kao prvo, da li ćete moći ponovo da osetite toliko jake emocije. Hoćete. I sa trećim. I sa četvrtim. I sa svakim sledećim. Rođenjem svakog deteta Vaše srce raste i Vaš kapacitet pružanja ljubavi je sve veći. 

Ta bezuslovna ljubav prema deci je ono što Vas svakog dana tera napred. Da budete bolji, da istrajete, da pregurate teške dane i uživate u onim lepim. Da nikad ne posustanete i ne odustanete. Da se borite. Da budete najbolja verzija sebe, jer ćete tako biti i najbolji uzor njima.

Da, ta ljubav je toliko moćna. A srećno i zadovoljno dete najveća nagrada.

2. Osmeh je lek za sve.

Da li ste znali da se dete u proseku nasmeje 300 do 400 puta dnevno? Odrastao čovek samo 15 do 20 puta. Definitivno treba malo više da se ugledamo na decu. Smejanjem se luči hormon sreće i smejanje je zarazno. Sa njih četvoro, imaću u kući preko 1.000 osmeha dnevno. Zar postoji veća sreća od toga?

3. Sreća je u malim stvarima.

Za sreću nisu potrebne ni skupe cipele, ni brendirane tašne, ni odmori u luksuznim hotelima... Sreća je kada se na kraju dana svi zajedno zavučemo pod ćebe i gledamo crtani film. Sreća je kad D, N i V podele bananu na tri dela, jer je ostala samo jedna. Sreća su priče za laku noć i poljupci pred spavanje. Sreća je kada imate porodicu, kada imate osobe kojima pripadate i koji propadaju Vama. Kada volite i kada ste voljeni.

4. Grlite se i ljubite što više.

Ponekad mi se čini da moja deca po celi dan samo grle i ljube: mene, tatu, jedni druge, komšiju, slučajnog gosta, drugara kog sretnu na ulici... Deca nemaju taj problem sa neposrednim kontaktom i pokazivanjem emocija. Za decu je normalna stvar da se ponašalju onako kako se osećaju. Bez laži, bez pretvaranja. Kada bismo se svi malo više tako ponašali, svet bi bio mnogo kepše mesto, zar ne?

5. Materijalne stvari su potrošne.

Dok smo mi opterećeni novčanom vrednošću, pa, bukvalno svega, deca uopšte nemaju predstavu o tome, niti ih to interesuje. Kada detetu nešto obučete, ono će se ponašati isto kao i uvek, igraće se, skakati, padati, vući na kolenima, prljati, možda i pocepati. To što je ta stvar brendirana i što ste je Vi papreno platili, detetu ne znači apsolutno ništa. Isto tako skloni smo da detetu damo svoj, u većini slučajeva glomazni telefon. Dete pokušava da rukuje s njim, bori se, jer je predimenzioniran za njegove male ruke, ispadne mu i razbije se. A roditelj iskali bes na detetu. Zašto? Dete apsolutno nema predstavu o novčanoj vrednosti tog aparata. Telefon je u dečijim rukama samo još jedna igračka i dete se ponaša u skladu sa tim. A kad malo bolje razmislim, to je jedna od asocijacija na bezbrižno detinjstvo: da nemate apsolutno pojma o finansijama i materijalnom svetu. I tada je sve mnogo lakše i lepše.

6. Budi iskren uvek i prema svima.

Deca ne umeju da se pretvaraju. Rade ono što vole, a što ne vole neće da urade. Sa onim koga vole dele sve, onog koga ne vole izbegavaju. Kada su srećna smeju se, kada su tužna plaču. Uvek se ponašaju onako kako se osećaju, potpuno iskreno i otvoreno. Zato sa decom uvek znate na čemu ste. Dok kod odraslih uvek morate da tumačite šta se krije iza određenog stava ili postupka.

7. Radi ono što voliš i uživaj u tome.

Da li ste nekada obratili pažnju na to sa kolikom posvećenošću deca ulaze u igru? Ili sa koliko ljubavi i pažnje se ophode prema omiljenim igračkama? Deca rade samo ono što vole i stvarno uživaju u tome. Ulaze u to, što bi se reklo, i srcem i dušom. Mi odrasli se često plašimo da uradimo nešto što volimo. Zbog čega? Neće nam doneti profit? Oduzeće nam vreme? Neće se svideti drugima? Koga briga!? Mi ćemo uživati u tome! Zar to ne bi trebalo da nam bude dovoljno?

8. "Ne ljuti se, čoveče" ili "Mir, mir, mir, niko nije kriv"

Deca imaju burne reakcije, pa se često dešava i da se naljute ili posvađaju. Ali te njihove svađe su vrlo kratkog veka i oni vrlo lako pronađu način da reše problem i brzo svađa odlazi u zaborav. Nama za ceo taj proces treba mnogo više vremena, zar ne? I to ponovo zbog "odraslih" stvari: teranja inata, povređene sujete... Dečiji svet je mnogo jednostavniji!

9. Sačuvajte dete u sebi.

Da, ovde moram biti i malo sebična. Jer pored svoje dece pokušavam da sačuvam i dete u sebi. Makar deo. Osećaj te bezbrižnosti, jačinu dečije radosti, zarazni smeh i beskrajnu ljubav koju pružaju svima oko sebe... Makar delić svega toga želim da mi ostane. Da mogu i ja bar deo tih osećanja da pružim drugima i da osećam onu bezbrižnost devojčice koja sam nekad bila.

Spisak bi mogao da se nastavi do sutra. Jer ako obratimo pažnju, deca svakoga dana mogu da nas nauče nečemu. Ili podsete na nešto što smo zaboravili kada smo ušli u ovaj praznjikav i okrutan svet odraslih. Istina, mi smo ti koji pre svega treba da učimo njih. Ali dopustite im da nečemu nauče i oni nas. To će biti nešto najčistije, najbezbrižnije, najiskrenije, najemocionalnije. Jer deca su baš takva.