Često dobijam pitanje kako održavam mir u kući, kako izlazim na kraj sa decom kada neće da slušaju i kada me dovedu do ivice nerava. Jer da, dešava se i to i to je sasvim normalno.
S vremena na vreme dođe period kada D tera inat za sve i u svakoj situaciji. Tada bi se samo raspravljao od jutra do sutra i to je zaista isrpljujuće. Pritom sada imamo i N, koja je u fazi tipičnoj za dvogodišnjake, kada su joj "Ne" i "Neću" odgovori na uglavnom sve. To dvoje u kombinaciji znaju da stvore pravi pakao.
Samokontrola je nešto na čemu se trudim da radim iz dana i dan, a čemu isto tako pokušavam da naučim i decu. Međutim, mala deca imaju veoma burne reakcije i dešava se da nekad pre nego što stignem da razmislim, uhvatim sebe kako urlam. I već sledećeg trenutka zažalim zbog toga. Vikanje na decu nije način da izrazimo svoj autoritet. Naprotiv. Vikanjem samo pokazujemo našu nemoć. Ali svi grešimo, pa tako i ja. Najvažnije je da radimo na sebi, da ispravljamo svoje greške i trudimo se da ih ne ponavljamo.
D je u fazi kada počne da se krevelji kad god nešto nije po njegovom. I da, to je histerisanje i kreveljenje na silu. I takvo ponašanje ignorišem. Ranije sam ga uvek slala u njegovu sobu kada počne sa tim. A onda sam počela da radim nešto potpuno suprotno i shvatila sam da ima mnogo više efekta. Kada dete pošaljete u sobu, to za njega predstavlja vrstu kazne. Deca ne reaguju dobro na kazne. One zapravo često izazivaju kontraefekat - dete se oseća loše, stalno kažnjavanje poljulja odnos deteta i roditelja, roditelj gubi detetovo poverenje i dete može postati zavisno od negativne pažnje. Što znači, nedozvoljeno ponašanje će se nastaviti, a time što ga kažnjavamo mi odgovaramo na njegovo ponašanje. Dakle, dobilo je pažnju. Dok kada je mirno i poslušno, često ne obraćamo mnogo pažnje i takvo ponašanje ne izazove našu povratnu reakciju. Jer, dete je dobro, zašto da ga diramo? I tu pravimo najveću grešku!
Kada D počne da besni, prekidam svaku komunikaciju sa njim i JA odlazim u drugu prostoriju. On ostaje bez moje pažnje i vrlo brzo shvati da takvim ponašanjem ništa ne postiže i smiri se. Čim primetim da se smirio, dođem ponovo, sednem pored njega, zagrlim ga i pitak šta nije u redu. Ako ponovo počne da se krevelji dok pričamo (a dešava se i to), ponovo napustim prostoriju i dam mu još malo vremena da se smiri. I tako sve dok ne dođemo do toga da rešimo problem mirnim razgovorom i pronalaženjem rešenja. Da, možda zvuči komplikovano, ali kada duže vreme radite na ovaj način, verovatno ćete brzo doći do faze kada ćete posle burne reakcije odmah preći na miran razgovor, bez "međufaza" ponovnih izliva besa.
Kada pričamo o problemu, taj razgovor vodim na ovaj način:
- Šta je problem?
- Kako se ti osećaš zbog toga?
- Šta misliš, zašto se to desilo?
- Šta možeš da uradiš ako se ponovo to desi, a da nije vikanje i plakanje?
- Šta možeš da uradiš da se to ne bi ponovo desilo?
- Šta želiš sada da uradimo?
Vrlo je važno da dete uključimo aktivno u rešavanju problema, a ne da mi rešavamo problem umesto njega. Time ne postižemo ništa.
Vremenom, dete će se naučiti da razmišlja kreativno, da pronalazi rešenja za probleme i burnih reakcija. Da se razumemo, potrebno je vreme i određena zrelost deteta da bi burne reakcije nestale. Ali na ovaj način će ih sigurno biti manje. Takođe, važno je da ispitujemo dete kako se ono oseća u određenim situacijama, da ga podstičemo da izražava svoje emocije, da nauči da ih prepozna i da ih kanališe.
Sa N je malo drugačija situacija. Pre svega, zato što je joši mala za vođenje razgovora kakve imam sa D. Zato su i moje reakcije na njene burne reakcije drugačije.
Kada počne da plače zbog nečega što joj ne dam, uzmem je u krilo i zagrlim je. Pokušam da joj objasnim zašto ne sme to da radi na način na koji može da razume. A onda joj usmerim pažnju na nešto drugo, što je dozvoljeno. Slično primenjujem i na V. Mada sa njom je za sad ključno preusmeravanje pažnje, bez mnogo priče, mala je da bi razumela.
Samokontrola je nešto što pokušavam da održim svakoga dana, a svaki novi dan je novi test. Ali vremenom nam ide sve bolje. Naravno, greške se potkradaju. Ali ljudi smo. A ljudi greše. Dokle god se trudimo da istrajemo u ostvarenju cilja, ićićemo napred. Moj cilj je što manje bespotrebne buke u kući i što bolji odnos sa decom, bez izliva besa, vikanja i agresije.
S vremena na vreme dođe period kada D tera inat za sve i u svakoj situaciji. Tada bi se samo raspravljao od jutra do sutra i to je zaista isrpljujuće. Pritom sada imamo i N, koja je u fazi tipičnoj za dvogodišnjake, kada su joj "Ne" i "Neću" odgovori na uglavnom sve. To dvoje u kombinaciji znaju da stvore pravi pakao.
Samokontrola je nešto na čemu se trudim da radim iz dana i dan, a čemu isto tako pokušavam da naučim i decu. Međutim, mala deca imaju veoma burne reakcije i dešava se da nekad pre nego što stignem da razmislim, uhvatim sebe kako urlam. I već sledećeg trenutka zažalim zbog toga. Vikanje na decu nije način da izrazimo svoj autoritet. Naprotiv. Vikanjem samo pokazujemo našu nemoć. Ali svi grešimo, pa tako i ja. Najvažnije je da radimo na sebi, da ispravljamo svoje greške i trudimo se da ih ne ponavljamo.
D je u fazi kada počne da se krevelji kad god nešto nije po njegovom. I da, to je histerisanje i kreveljenje na silu. I takvo ponašanje ignorišem. Ranije sam ga uvek slala u njegovu sobu kada počne sa tim. A onda sam počela da radim nešto potpuno suprotno i shvatila sam da ima mnogo više efekta. Kada dete pošaljete u sobu, to za njega predstavlja vrstu kazne. Deca ne reaguju dobro na kazne. One zapravo često izazivaju kontraefekat - dete se oseća loše, stalno kažnjavanje poljulja odnos deteta i roditelja, roditelj gubi detetovo poverenje i dete može postati zavisno od negativne pažnje. Što znači, nedozvoljeno ponašanje će se nastaviti, a time što ga kažnjavamo mi odgovaramo na njegovo ponašanje. Dakle, dobilo je pažnju. Dok kada je mirno i poslušno, često ne obraćamo mnogo pažnje i takvo ponašanje ne izazove našu povratnu reakciju. Jer, dete je dobro, zašto da ga diramo? I tu pravimo najveću grešku!
Kada D počne da besni, prekidam svaku komunikaciju sa njim i JA odlazim u drugu prostoriju. On ostaje bez moje pažnje i vrlo brzo shvati da takvim ponašanjem ništa ne postiže i smiri se. Čim primetim da se smirio, dođem ponovo, sednem pored njega, zagrlim ga i pitak šta nije u redu. Ako ponovo počne da se krevelji dok pričamo (a dešava se i to), ponovo napustim prostoriju i dam mu još malo vremena da se smiri. I tako sve dok ne dođemo do toga da rešimo problem mirnim razgovorom i pronalaženjem rešenja. Da, možda zvuči komplikovano, ali kada duže vreme radite na ovaj način, verovatno ćete brzo doći do faze kada ćete posle burne reakcije odmah preći na miran razgovor, bez "međufaza" ponovnih izliva besa.
Kada pričamo o problemu, taj razgovor vodim na ovaj način:
- Šta je problem?
- Kako se ti osećaš zbog toga?
- Šta misliš, zašto se to desilo?
- Šta možeš da uradiš ako se ponovo to desi, a da nije vikanje i plakanje?
- Šta možeš da uradiš da se to ne bi ponovo desilo?
- Šta želiš sada da uradimo?
Vrlo je važno da dete uključimo aktivno u rešavanju problema, a ne da mi rešavamo problem umesto njega. Time ne postižemo ništa.
Vremenom, dete će se naučiti da razmišlja kreativno, da pronalazi rešenja za probleme i burnih reakcija. Da se razumemo, potrebno je vreme i određena zrelost deteta da bi burne reakcije nestale. Ali na ovaj način će ih sigurno biti manje. Takođe, važno je da ispitujemo dete kako se ono oseća u određenim situacijama, da ga podstičemo da izražava svoje emocije, da nauči da ih prepozna i da ih kanališe.
Sa N je malo drugačija situacija. Pre svega, zato što je joši mala za vođenje razgovora kakve imam sa D. Zato su i moje reakcije na njene burne reakcije drugačije.
Kada počne da plače zbog nečega što joj ne dam, uzmem je u krilo i zagrlim je. Pokušam da joj objasnim zašto ne sme to da radi na način na koji može da razume. A onda joj usmerim pažnju na nešto drugo, što je dozvoljeno. Slično primenjujem i na V. Mada sa njom je za sad ključno preusmeravanje pažnje, bez mnogo priče, mala je da bi razumela.
Samokontrola je nešto što pokušavam da održim svakoga dana, a svaki novi dan je novi test. Ali vremenom nam ide sve bolje. Naravno, greške se potkradaju. Ali ljudi smo. A ljudi greše. Dokle god se trudimo da istrajemo u ostvarenju cilja, ićićemo napred. Moj cilj je što manje bespotrebne buke u kući i što bolji odnos sa decom, bez izliva besa, vikanja i agresije.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?