Jedna mama me je pitala da opišem kako izgleda naša svakodnevica. Kada sam krenula da odgovaram, shvatila sam da ovo pitanje i ovaj odgovor zahtevaju poseban post, jer je naš dan kao vožnja na rolerkosteru.
Prava reč za našu svakodnevicu je haotično. Poslednjih mesec dana V se budi u šest ujutru i tada počinje i moj dan. Kada je radni dan, u sedam sati budim D i N za vrtić, tata i oni se spremaju i oko pola osam kreću u vrtič. odnosno na posao. V i ja ostajemo sa kućom koja izgleda kao da je upravo pala atomska bomba. I tako je stalno, bez izuzetka i bez obzira na to koliko je prethodni dan uloženo napora da se sve sredi. Jednostavno je nemoguće. A shvatićete i zašto.
V ponovo spava oko 9 sati. Spava između pola sata i sat. Za to vreme ja koristim priliku da konačno popijem kafu, koja je skuvana još u sedam, doručkujem, namestim krevete, krenem sa pranjem sudova i kreće sirena. To V objavljuje da se naspavala i da hoće napolje iz kreveca. Uzimam je, sa njom u rukama spremamo doručak za nju (OVDE možete pročitati nedeljni planer obroka za V), nahranim je, a onda izlazimo u šetnju. Nakon šetnje, mene čekaju oni neoprani sudovi, tako da V ostavljam u krevetac da se igra. To njeno igranje traje jedno pet do deset minuta i onda opet sirena - hoće da kaže da joj je dosadno. Uzimam je u ruke, nameštam prostirku na podu pored sudopere i stavim igrčke oko nje. V se prevrće i pokušava da dohvati igračke, zabavlja se, pritom vidi da sam i ja tu, a ja pevam sve dečije pesmice koje mi padnu na pamet i pokušavam da pranje sudova konačno privedem kraju.
Inače, fora sa prostirkom na podu je vrlo dobra, ako je beba u uzrastu da se prevrće i okreće na sve strane, kao V. Stavite ćebe ili vreću ili bilo kakvu prostirku na pod pored vas i beba će se igrati na njoj dok vi završavate kućne poslove, a pritom je bezbedna - sa poda nema gde da padne.
Nakon toga sklanjamo po neku igračku na koju naletimo, a koju su D i N zaboravili da pokupe i usisavamo. Usisavanje zabavlja V. I dok radi usisivač uopšte joj nije bitno da li je u krevecu ili u rukama ili na podu - dok radi usisivač ona miruje. Što je vrlo olakšavajuća okolnost. Mada većina beba voli te zvukove usisivača, miksera, fena za kosu...
V i ja zajedno spremamo ručak za nju, a zatim pristavljam ručak za nas. V je za to vreme ponovo na podu. Dok se ručak krčka, hranim V. I taman dok to završimo, eto ga dva sata i dolaze D i N sa tatom. I tada nastaje prava ludnica.
D i N se presvlače i svi izlazimo u dvorište. Dok se oni sa tatom igraju u dvoriptu, ja završavam ručak i uspavljujem V, kako bismo mogli na miru da ručamo. Ručamo oko četiri, zato što D i N imaju ručak u vrtiću u pola dva, ali im ja ipak uvek ponudim ručak i kući. samo što on bude malo kasnije, kako bi se napravio dovoljan razmak između obroka da ogladne.
Dok svi završe sa ručkom, V se već budi. D i N se igraju sa igračkama u sobi, a potom svi idemo u šetnju. Vraćamo se taman da spremam večeru, krećemo redom sa kupanjima (ustaljen raspored V, D, pa N) i na spavanje. Kada su svi u krevetima (oko deset sati), ja ostanem okružena gomilom sudova kao da hranim vojsku, gomilom neopranog veša koji treba staviti u mašinu, gomilu opranog veša koji treba poslagati u ormar, mrvama po podu kao da nije usisavano mesecima.
Ujutru kad se probudim, pod dnevnim svetlom sve izgleda još mnogo gore. Opet buđenja i spremanje za vrtić, opet borba sa kućnim poslovima i potrebama V, opet dođu D i N iz vrtića, opet se iz sobe čuje D koji vrišti jer ga je N uštinula i N koja plače jer ju je D počupao... I svaki dan isto.
Vikendom je mnogo teže, pogotovu ako sam sama sa njima kod kuće celi dan. Od završavanja poslova po kući uglavnom nema ništa. Tada su jedini zadaci koje dam sebi da im napravim doručak, ručak i večeru i da ih održim u životu. A to održavanje u životu se uglavnom svodi na igranje u dvorištu.
Posao u kući je jako nezahvalan jer da bi se kuća održala urednom, zahteva svakodnevno sređivanje, a na kraju dana se to sređivanje ni ne vidi. Ali jednu stvar takođe morate da shvatite - kada ima male dece u kući apsolutno je nemoguće da svaka stvar bude na svom mestu i da dok hodate kroz kuću neka igračka ne zapišti pod vašim nogama. I ja sam se sa tim pomirila i prestala sam da se opterećujem. I samim tim sve postaje lakše, jer sam se oslobodila pritiska koji samo stvara dodatnu nervozu, a kada ste nervozni ništa nećete završiti, već će vam celi dan otići u potpuno pogrešnom pravcu.
Ne osećajte krivicu ni kada jednostavno poželite da se odmorite. Svima nam je nekad potreban odmor od te svakodnevice. I kada primetite da ste već na ivici nervnog sloma, spremite decu i provedite celi dan van kuće. Kućni poslovi će sačekati do sutra.
Prava reč za našu svakodnevicu je haotično. Poslednjih mesec dana V se budi u šest ujutru i tada počinje i moj dan. Kada je radni dan, u sedam sati budim D i N za vrtić, tata i oni se spremaju i oko pola osam kreću u vrtič. odnosno na posao. V i ja ostajemo sa kućom koja izgleda kao da je upravo pala atomska bomba. I tako je stalno, bez izuzetka i bez obzira na to koliko je prethodni dan uloženo napora da se sve sredi. Jednostavno je nemoguće. A shvatićete i zašto.
V ponovo spava oko 9 sati. Spava između pola sata i sat. Za to vreme ja koristim priliku da konačno popijem kafu, koja je skuvana još u sedam, doručkujem, namestim krevete, krenem sa pranjem sudova i kreće sirena. To V objavljuje da se naspavala i da hoće napolje iz kreveca. Uzimam je, sa njom u rukama spremamo doručak za nju (OVDE možete pročitati nedeljni planer obroka za V), nahranim je, a onda izlazimo u šetnju. Nakon šetnje, mene čekaju oni neoprani sudovi, tako da V ostavljam u krevetac da se igra. To njeno igranje traje jedno pet do deset minuta i onda opet sirena - hoće da kaže da joj je dosadno. Uzimam je u ruke, nameštam prostirku na podu pored sudopere i stavim igrčke oko nje. V se prevrće i pokušava da dohvati igračke, zabavlja se, pritom vidi da sam i ja tu, a ja pevam sve dečije pesmice koje mi padnu na pamet i pokušavam da pranje sudova konačno privedem kraju.
Inače, fora sa prostirkom na podu je vrlo dobra, ako je beba u uzrastu da se prevrće i okreće na sve strane, kao V. Stavite ćebe ili vreću ili bilo kakvu prostirku na pod pored vas i beba će se igrati na njoj dok vi završavate kućne poslove, a pritom je bezbedna - sa poda nema gde da padne.
Nakon toga sklanjamo po neku igračku na koju naletimo, a koju su D i N zaboravili da pokupe i usisavamo. Usisavanje zabavlja V. I dok radi usisivač uopšte joj nije bitno da li je u krevecu ili u rukama ili na podu - dok radi usisivač ona miruje. Što je vrlo olakšavajuća okolnost. Mada većina beba voli te zvukove usisivača, miksera, fena za kosu...
V i ja zajedno spremamo ručak za nju, a zatim pristavljam ručak za nas. V je za to vreme ponovo na podu. Dok se ručak krčka, hranim V. I taman dok to završimo, eto ga dva sata i dolaze D i N sa tatom. I tada nastaje prava ludnica.
D i N se presvlače i svi izlazimo u dvorište. Dok se oni sa tatom igraju u dvoriptu, ja završavam ručak i uspavljujem V, kako bismo mogli na miru da ručamo. Ručamo oko četiri, zato što D i N imaju ručak u vrtiću u pola dva, ali im ja ipak uvek ponudim ručak i kući. samo što on bude malo kasnije, kako bi se napravio dovoljan razmak između obroka da ogladne.
Dok svi završe sa ručkom, V se već budi. D i N se igraju sa igračkama u sobi, a potom svi idemo u šetnju. Vraćamo se taman da spremam večeru, krećemo redom sa kupanjima (ustaljen raspored V, D, pa N) i na spavanje. Kada su svi u krevetima (oko deset sati), ja ostanem okružena gomilom sudova kao da hranim vojsku, gomilom neopranog veša koji treba staviti u mašinu, gomilu opranog veša koji treba poslagati u ormar, mrvama po podu kao da nije usisavano mesecima.
Ujutru kad se probudim, pod dnevnim svetlom sve izgleda još mnogo gore. Opet buđenja i spremanje za vrtić, opet borba sa kućnim poslovima i potrebama V, opet dođu D i N iz vrtića, opet se iz sobe čuje D koji vrišti jer ga je N uštinula i N koja plače jer ju je D počupao... I svaki dan isto.
Vikendom je mnogo teže, pogotovu ako sam sama sa njima kod kuće celi dan. Od završavanja poslova po kući uglavnom nema ništa. Tada su jedini zadaci koje dam sebi da im napravim doručak, ručak i večeru i da ih održim u životu. A to održavanje u životu se uglavnom svodi na igranje u dvorištu.
Posao u kući je jako nezahvalan jer da bi se kuća održala urednom, zahteva svakodnevno sređivanje, a na kraju dana se to sređivanje ni ne vidi. Ali jednu stvar takođe morate da shvatite - kada ima male dece u kući apsolutno je nemoguće da svaka stvar bude na svom mestu i da dok hodate kroz kuću neka igračka ne zapišti pod vašim nogama. I ja sam se sa tim pomirila i prestala sam da se opterećujem. I samim tim sve postaje lakše, jer sam se oslobodila pritiska koji samo stvara dodatnu nervozu, a kada ste nervozni ništa nećete završiti, već će vam celi dan otići u potpuno pogrešnom pravcu.
Ne osećajte krivicu ni kada jednostavno poželite da se odmorite. Svima nam je nekad potreban odmor od te svakodnevice. I kada primetite da ste već na ivici nervnog sloma, spremite decu i provedite celi dan van kuće. Kućni poslovi će sačekati do sutra.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?