Zašto smo napustili Crnu Travu?

Ako neko voli Crnu Travu, to sam ja. Ako je neko dovoljno lud da napusti Beograd i zameni ga Crnom Travom, to sam ja. Ako se neko zalagao za to da prikaže Crnu Travu kao lepo mesto za porodični život, to smo bili mi. Ali smo izgleda svima smetali, pa smo tu bitku izgubili.

Kada sam pre pet godina donela odluku da se preselim u Crnu Travu, nisam mogla ni da zamislin kuda će ne to odvesti. Da ću tu upoznati svog sadašnjeg muža, da ćemo stvoriti veliku porodicu. Svi su mislili da imam neki problem čim sam iz glavnog grada došla u zapušteno selo. Da sam narkomanka ili alkoholičarka na lečenju, da bežim od bivšeg muža, da imam psihičke probleme. Nekoliko godina ranije i moj muž se vratio u Crnu Travu. I on je desetak godina živeo u Beogradu. Za njega su pričali da je alkoholičar, propali automehaničar, kriminalac, sa propalim brakom iza sebe. Crna Trava ima mnogo bujnu maštu.

A onda, kada smo zajedno krenuli da stvaramo nešto i kada se ispostavilo da zajedno možemo mnogo, izgleda da je mnogima to počelo da smeta. Jer, kako, zaboga, nekome može da bude lepo u Crnoj Travi? Kako nekome ovde može da uspe? Ovde se svi žale na nemaštinu, a niko ne radi ništa da to i promeni.

A Crna Trava je divna. Divlja i čarobna. Za zaljubljenike u prirodu poput mene, pravi raj. Želela sam da to prenesem svima. I još uvek stojim iza svega toga. Jer Crna Trava je dobra. Loši su ljudi koji na loš način pokušavaju da upravljaju njom.

Kao i u svakom malom mestu, i u Crnoj Travi se malo radi, a mnogo priča. Pa tako svako zna šta jedete, šta ste kupili u prodavnici, šta ste kome rekli, kolika vam je plata, gde ste bili, šta ste radili. I vremenom od toga mi je stvarno pripala muka. Ljudi vode računa o tuđim životima umesto da sređuju svoje.

Kada smo započeli zajednički život, iznajmili smo kuću kojoj je prava namena da bude vikendica. I tako je i pravljena. Ali tih 30ak kvadrata za nas su značili dom. To je bilo jedino što smo našli. Jer niko neće da izda ili proda ništa, a stanovi i kuće propadaju prazni, jer u njima niko ne živi.

Baš u to vreme kada sam se doselila u Crnu Travu, po novinama se pisalo kako Predsednik Opštine Crna Trava poziva samohrane majke da dođu i obećava im stan i posao, jer ovde ima veliki broj neženja. Kada sam za jednu televiziju izjavila da je to laž, da sam ja došla kao samohrana majka sa detetom od dve godine i da nisam dobila ništa, pokušali su da me ućutkaju lažnim obećanjima. Posle 6 meseci dobila sam posao kao gerontodomaćica za platu od 17.000 dinara na određeno. U redu, i to je bilo "nešto". Posle 5 meseci sam dobila otkaz jer sam ostala trudna. 

Tako da jedan period oboje smo bili bez posla, ali nas to nije sprečilo da radimo na našim željama i obezbeđivanju svega što nam je neophodno. Tek kada nam se rodila N, muž je dobio posao - vozač gerontoslužbe na određeno.

U početku smo bili srećni što ima bilo kakav posao, ali uskoro smo uvideli i druge strane tog posla. Radi za platu od 23.000 dinara. I svaki dan obilazi određenu mahalu sa gerontodomaćicama da odnesu hranu i lekove, pomognu šta treba po kući. A onda su počeli da ga šalju i van radnog vremena na teren, naravno bez ikakve naknade, da bi na kraju došlo do toga da ja sa decom budem sama od jutra do sutra, a on rizikuje život i radi poslove koji mu i nisu u opisu radnog mesta i sve to za mizernu platu.

Još kada se N rodila razmišljali smo o tome da odemo iz Crne Trave. Plan je bio da se preselimo u Niš. Međutim, nagovorili su nas da ostanemo obećanjem da ćemo dobiti stan. Ostali smo. Pred kraj moje trudnoće sa V, raspisan je konkurs za jedan stan. Nismo ga dobili. Dobila ga je druga porodica sa troje već poodrasle dece. Nama nisu računali treće dete, koje se rodilo deset dana nakon završetka konkursa. Opet su nas ućutkali novim obećanjem za stan. U jednoj zgradi postojalo je pet nedovršenih stanova. Jedan od njih bio je malterisan. Opština nam je obećala da će završiti taj stan i dati nam na korišćenje. To je bilo pre godinu i po dana. I onda od proleća do jeseni, od jeseni do proleća.

Letos je Opština iz državnog fonda dobila novac da dovrši svih pet stanova. Na jesen su konačno i dovršeni. Tačnije, pred Novu godinu. A kada su počeli radovi na stanovima, počelo je i još problema. Stanari u zgradi su počeli da se bune, kunući i proklinjajući nas. Jer zbog nas njima bruje majstori nad glavom. Naročito onima sa prvih spratova. A stanovi koji se rade su na četvrtom i petom spratu. Počela je zavist i ljubomora. Počeli su da se javljaju ljudi sa svih strana za stanove, uz obrazloženje: "Kadmogu oni da dobiju stan, što ne možemo i mi?" Nama je ostalo obećanje da ćemo sigurno dobiti jedan od dva veća stana.

Konkurs za stanove je trebao da bude na jesen. Pa sad u februar. Pa je odložen za april. I nama je više bilo svega dosta. Dosta odlaganja, dosta laži i obećanja, dosta da nas ljudi okrivljuju za nešto za šta nismo krivi. Dosta da nam svi pronalaze i najmanju grešku, pokušavaju da naprave svađu, sve kako ne bismo dobili taj famozni stan.

E pa znate šta? Eto vam stan! Nama nije potreban. Ako će nekoga to toliko da usreći da mi ne dobijemo stan, nego oni, neka im ga. U ponedeljak smo došli u Jagodinu. Još nismo ni stigli do Jagodine, nismo ni videli stan koji ćemo iznajmiti ovde, a u Crnoj Travi u Opštini je već nastao haos. Već se pročulo da odlazimo i sada svi traže stan namenjen nama, jer sada svi oni imaju veće šanse. Druga najbrojnija porodica u Crnoj Travi, istu je napustila.

Jedna od mera Crne Trave da zadrže porodice sa bebama jeste da 100.000 dinara koje daju za svaku novorođenu bebu, više ne daju jednokratno, već na rate, po 10.000 mesečno. Za N smo ih dobili jednokratno. Za V na rate. I sada za K su počeli da mi isplaćuju na rate. Neću dobiti ostatak, jer sam se, jelte, odselila. U redu, ni ne moram. Meni 10.000 mesečno nije dovoljan razlog da ostanen i svakodnevno vodim borbu sa vetrenjačama.

Da, živeli smo od gotovo ničega, a uvek imali sve što je potrebno i našoj deci i nama. I sve to bez tog stana. I ne vidim da će nam sada biti teže. I sada ćemo biti podstanari. I sada će samo muž raditi. Ali će imati radno vreme. A ja ću moći da odem sa decom do prodavnice i ako on nije tu. Tamo nam je prodavnica bila 600. od kuće. 

Ovde ću imati gde da prošetam decu, imaće deca šta da vide. D će ići u normalnu školu, u odeljenje sa 17 đaka, a ne sa dva. I imaće redovno engleski, a ne onda kada se nastavnik seti da dođe na posao. N i V će ići u vrtić u grupu sa svojim vršnjacima. A ne u onaj gde kad ne dođe više od troje dece nemaju kuvan ručak. 

Sva dešavanja u Crnoj Travi dovela su do toga da kap prelije čašu. Da u roku od 3 dana sve dogovorimo, spakujemo se i odemo. U potragu za boljim uslovima. Za normalnijim životom. Možda baš to nađemo ovde u Jagodini.

A preko raspusta ćemo ići u Crnu Travu. Da šetamo šumom, beremo pečurke i borovnice, zimi da se sankamo i pravimo Sneška od onog pravog velikog snega. Jer Crna Trava prirasta za srce. I sa divljom Crnom Travom možemo. Ali sa lošim ljudima ne.

Onima koji su ostali i čekaju stanove želim svu sreću i da ih dobiju što pre. Nama to ne treba. Treba nam mir i spokoj. Stan našu decu ne bi usrećio. A mi želimo samo to: da nam deca budu živa, zdrava i srećna!