Kako od stana napraviti dom

U Jagodini smo iznajmili stan koji je zapravo uređen kao apartman. Prilično minimalistički, što se meni lično dopada. Sve je u tonu, lepo, a opet pomalo i monotono. Funkcionalno i lepo. Ali je kao i većina drugih apartmana - bezlično. U redu je kada odete negde i provedete u takvom apartmanu vikend, nedelju dana, 15 dana. Ali mi smo ovde na neodređeno i želela sam da što pre ovaj apartman postane naš dom u pravom smislu te reči, kako bismo se svi mi osećali lepše i komotnije.

Apartman je jednosoban. Ima dnevni boravak sa kuhinjom, jednu spavaću sobu i kupatilo. Spavaća soba pretvorena je u dečiju sobu. Kako? Bela posteljina zamenjema je dečijom. Onom koju oni vole. Umesto apartmanskim jorganima pokrivaju se svojim omiljenim ćebićima. Spabaju na svojim jastucima na koje su navikli. Prvih nedelju dana smo koristili ono što smo zatekli ovde, jer osim nas, dece i kofera sa odećom za sve nije moglo više ništa da stane u auto. Posle nedelju da a tata je doterao i ostatak stvari. I od kad sam im stavila njihovu posteljinu, deca mnogo lakše zaspe i nekako mi se čini da sada već shvataju da je ovo naša kuća i da ovde ostajemo.

Osim posteljine, na krevet sam im stavila Džepka i u njemu stoje njihove omiljene igračke koje su poneli. Još uvek nam je mnogo stvari u Crnoj Travi, između ostalog i gomile igračaka. Za početak nisam htela da pravim bespotreban lom po kući, već da im ponesemo igračke sa kojima se stvarno igraju.

Tih prvih nedelju dana K je spavala u svom gnezdu. Inače i u krevecu stavim gnezdo pa onda nju u gnezdo. Ali kakva je to kuća sa bebom bez kreveca? Kada je tata dovezao krevetac, to je bilo to - dečija soba je bila kompletna.

U dnevnoj sobi nisam mnogo toga menjala. Po neka plišana igračka nađe mesto na polici pored televizora, tek da se zna da u ovoj kući ima dece. Ali ono što po meni zaista kuću čini domom jesu fotografije. Za sada samo izložene u polici, čekaju da dobiju ramove i nadam se da će to ubrzo doći na red. Ali fotografije same kažu: "Mi smo ovde i ovde smo da ostanemo!"

Kao i svakoj ženi, vrlo mi je važna kuhinja. I da, bio je jedan period života kada sam mislila da nikada neću pridavati mnogo pažnje kako izgleda kuhinja, ali vreme me je demantovalo i sada mi je i tek kako važno. Tih prvih nedelju dana nisam imala svoje sudove. Imala sam na raspolaganju samo jednu šerpu i jedan tiganj i parolu "Snađi se" kada želim da napravim kompletan ručak. Kada su mi stigli moji sudovi obradovala sam im se kao moja deca svojim igračkama. Kuhinjske police zauzele su naše šolje za čaj, šoljice za kafe, čaše, tanjiri, šerpe, lonci, poklopci, šerpa za supu, tigan za jaja, dečije kašike, naše kašike... Tek tada su obroci zaista počeli da izgledaju kao kod kuće.

Još mi jedino fale moje teglice za začine, pahuljice i ostale, što bi moj muž rekao "milion i jedna teglica". Kada preselim i njih, kuhinja će biti kompletirana.

Znate kako svaka kuća ima neki poseban miris? E pa ja volim da mi se u kući oseća u sobama blagi omekšivač, a u kuhinji i kupatilu neko blago sredstvo za čišćenje (da se oseća lep miris na čisto, a ne na hemiju). Tek posle nekoliko dana stalnog čišćenja sredstvima kojim inače čistim kuću i prskanja omekšivačem (sipam malo omekšivača i vode u prskalicu i isprskam zavese i tepihe), zamirisalo je na dom.

Od kako sam sve ovo uradila stvarno se osećamo svi mnogo komfornije i opuštenice. Jer kada dođete u nepoznato i nemate vaše stvari, teško je opustiti se. A opet kada iznajmljujete stan, kakav god on bio, vi uglavnom ne možete tu mnogo toga da promenite. A često ni ne morate. Jer pre svega porodica čini dom. A da bi porodica bila srećna i da bi se lepo osećala u svom novom domu, potrebno je samo nekoliko sitnica.