Naša prva nedelja u Jagodini

Da, već je prošlo nedelju dana od kako smo ovde došli. Dani brzo prolaze kada su ispunjeni i kada svakodnevno otkrivate nešto novo. A tek smo na početku.

Kao prvo i osnovno - shvatila sam da moja deca uopšte ne umeju da se ponašaju u gradu. Previše su opuštena. Nisu navikli na gust saobraćaj, na trotoare, semafore, gomilu nepoznatih ljudi. Odrastali su u mestu gde svako svakog zna, u mestu bez velikog saobraćaja, ulica i semafora. Gde znate koji je čiji auto, ko je prodavac na pijaci, ko u prodavnici, a ko šalterski službenik u pošti. U mestu gde svako zna svačije roditelje i pretke, bar dve-tri generacije unazad i tako idući unazad otkrijete svakakve neke rodove. Mesto gde ste sa svima na "ti".

Ovde stvari stoje drugačije. Mnogo drugačije. I opet se vraćam na tu činjenicu koje sam ovih dana i tek kako postala svesna: moja deca ne umeju da se ponašaju u gradu. D za svaki auto pita ko vozi. Trebalo mu je objasniti da ne znamo koji auto je ovde čiji. N apsolutno nema predstavu o saobraćaju. D zna kako bi po pravilu trebalo da prelazi ulicu. Ali on je prelazio ulicu kojom u toku dana pređe desetak vozila. Nekad ni toliko. I baš danas zakoračio je na pešački i jedan auto je stao da ga propusti. I D je stao. Zbunio se i ukopao u mestu. Navikao je da prelazi praznu ulicu. Ovo je nešto na čenu ozbiljno moramo da poradimo jer na putu do nove škole ima da prelazi ulice i to sa prilično velikim intenzitetom saobraćaja.

Ali, da se vratimo na početak. Prošlog ponedeljka preselili smo se u Jagodinu. Tri dana ranije kontaktirali smo jednu agenciju koja izdaje apartmane i pitali ih za ponudu izdavanja apartmana na mesečnom nivou. Dobili smo prihvatljivu ponudu, spakovali ono najneophodnije i seli u auto. Apartmane smo pronašli brzo. Iako ne znamo Jagodinu uopšte. Sačekala nas je agentkinja, pokazala stan i to je bilo to - imamo naš prvi dom u Jagodini.

Muž je odmah otišao da pronađe neki restoran u kom bismo mogli da ručamo. Kada me je pozvao mislila sam ili da se izgubio ili da nije pronašao ništa. A on mi je rekao da nam je akva park na pet minuta od kuće. Da, znali smo da je akva park blizu, ali ne baš toliko. Odmah pored je i tržni centar i Muzej voštanih figura i Zoo vrt i parkić za decu... Sve je tu. Mojoj sreći nije bilo kraja.

Drugi dan smo otišli do Muzeja voštanih figura i tržnog centra. Muzej voštanih figura je interesantan. Deci se svideo. D je bilo interesantno da vidi likove onih o kojima je slušao ili od nas ili u školi (Tesla, Sveti Sava, Vuk Karadžić, Đoković, Putin...). N je bila oduševljena tim, kako ih je ona nazvala, "pravim lutkama", iako im njihova imena još uvek ništa ne znače.

Obišli smo i tržni centar. I muž mi je odmah rekao da kada ne bude znao gde sam, znaće gde treba da me traži. Svakim danom postaje izvesnije da će tako i biti.

Trećeg dana muž je otišao ponovo za Crnu Travu, a ja sam ostala sama sa decom u nepoznatom gradu. Ali sedenje u kući nije dolazilo u obzir. Za tih nekoliko dana obišli smo okolnje parkiće i otkrili "Potok".

"Potok" je park i izletište. U svom sklopu ima i parkić za decu sa toboganima i ljuljaškama, ali i predivnu stazu za šetanje isprepletanu sa potokom i fontanama. Mogu da zamislim koliko će tek biti predivno kada puste fontane da rade i kada sve ozeleni i procveta! Tu se nalazi i letnja pozorišna scena i tribine. Tu je i ski staza koja radi kada ima snega. Tu su i stolovi i klupe za izlet. Odmah pored je i zoo vrt. Još uvek ga nismo posetili, ali ima vremena.

Neko mesto lepo upoznam tek kada prođem peške. Zato, od kada nam se tata vratio, na kolasmo zaboravili i krenuli smo u otkrivanje grada. I shvatili da nam je sve baš blizu.

Danas smo šetali do centra. Tu je lepo uređeni park. Deca su se baš lepo izigrala.

A tu je i klizalište. Za školarce besplatno. Za odrasle i klizanje i iznajmljivanje klizaljki ukupno 100 dinara. Ovo je bio prvi put na ledu i za D i za N. Ja znam dobro da klizam. Ja sam od onih što su celu osnovnu školu proveli na rolerima. I kao logičan sled, uvej sam se lepo snalazila i na ledu. Poslednji put sam klizala kada sam bila šesti mesec trudnoće sa D. Bilo je to na klizalištu na Vidikovcu u Beogradu. Sećam se da me je onaj čika gledao popreko i dugo je razmišljao da li da mi da klizaljke. Kada sam ga ubedila da znam dobro da klizam, nevoljno mi je pružio sličuge i rekao da ako mi se nešto desi, on nije odgovoran. Naravno, ništa se nije desilo i provela sam se sjajno. Ali od tada je prošlo dugih sedamgodina i baš sam se uželela leda i klizanja.

D je bio pun entuzijazma i samouveren. A onda kada je stao na led, shvatio je da to baš i nije tako kako je on zamišljao i prilično se razočarao. Trebalo mi je dobrih pola sata da ga opustim i nagovorim da proba. Nebrojeno puta je pao, ali pred kraj je počeo sa klizanjem. Tako da je ipak ovo prvo klizanje za njega bilo uspešno. N je isto jedva čekala klizanje i kada smo tek ušle u klizalište tražila da je pustim. Posle kraćeg prepiranja pustila sam je. Pala je. Pipnula je hladan led i počela da negoduje. Uspravila sam je i počela da klizam sa njom. U jednom trenutku je želela da kliza, u sledećem da izađe, pa kada bismo došle do izlaza, htela bi još malo. Na kraju je ipak presudilo negodovanje i posle 15 minutana ledu N je izašla iz klizališta.

Pronašli smo i dobru pekaru sa sjajnom picom i preukusnim kolačima. Zdravo ili ne, mi smo se počastili fino.

Otkrili smo nekoliko interesantnih prodavnica i mesta, ali to ostavljam za neki drugi put.

Što se tiče dece i njihovog navikavanja, sada već počinju da shvataju da im je ovo nova kuća. Prvo veče je bilo problematično i teško su se uspavali. N je čak tražila da je vodim kući da spava. Međutim, kako im je svaki dan bio ispunjen i interesantan, sve to je doprinelo da prihvate Jagodinu kao svoj novi dom.

Bili smo u školi na razgovoru i sve oko prebacivanja škole je dogovoreno. Nije toliko komplikovano kao što sam očekivala. Kada se završi raspust samo treba da donesemo njegovu đačku knjižicu, a škole međusovno završe sve ostalo. I da, škola koju smo izabrali za D je prelepa, za nastavni kadar su nam svi rekli da je odličan i u odeljenju ima 17 drugara - pun pogodak! Ide se u dve smene u školu - jedne nedelje prepodne, jedne popodne. To je za njega još jedna novotarija. Ne zna se ko je više uzbuđen, da li ja ili on. Jedna od najvažnijih stvari mi je da se on lepo snađe u novoj školi.

Išli smo i na razgovor u vrtić. Mesta u vrtiću ima. Ali V i N će biti u različitim grupama - V u mlađe jasle, N u starije. I to me plaši kako će se navići, jer su do sada išle zajedno. Mada, kako su mi vaspitačice objasnile, ujutru na prijemu su svi zajedno, a kasnije za aktivnosti ih razdvajaju po grupama. Inače, vrtić se plaća, li je cena niža nego u većini gradova. Radno vreme vrrića je od 6h do 16h. Izuzetak je glavni vrtić koji radi do 20h. U Jagodini ukupno ima 5 vrtića i možete da birate koji želite. U ovom vrtiću adaptacija će se raditi ispočetka sa N i V. Jer, iako su već išle u vrtić, ovde je sve potpuno drugačije i novo. Još uvek ih nismo upisali, ali planiramo to da uradimo u martu i nakverovatnije ćemo odabrati glavni vrtić. Imamo jedan koji nam je bliži, ali ovaj glavni mi je mnogo lepši, uređeniji, sređeniji, potpuniji.

Za vrlo kratko vreme smo ispeli da upounamo mnogo mesta u Jagodini i da saznamo kako šta ovde funkcioniše. I da, prezadovoljni smo!

Mnogi me pitaju zašto smo odabrali baš Jagodinu. Jagodina je spoj onoga što želimo. Mirno mesta u kom imamo sve što je potrebno za lagodan život. Mesto u kom će deca imati lepo i ispunjeno detinjstvo. Mesto gde ćemo imati svoj mir. A kako nam se za sad čini, Jagodina je to i još mnogo više!