Vreme prolazi, pa tako za tren oka dođosmo i do puna dva meseca. Drugi mesec je daleko uzbudljiviji od prvog. K sve više komunicira sa nama i polako iz onog zamotuljka nesvesnog i sopstvenog bića i sveta oko sebe, pretvara u pravo socijalno biće sa širokim spektrom emocija i raspoloženja.
Sa otprilike šest nedelja K me je nagradila prvim osmehom. I to mi je bio najveći dokaz da imam srećnu i zadovoljnu bebu. Sva nesigurnost je nestala. Jer bilo je trenutaka kada sam mislila da joj možda nisam posvećena dovoljno, da je možda moja pažnja previše podeljena i da je za nju ne ostane dovoljno. A onda sam dobila taj prvi u nizu osmeha. Sve je u savršenom redu. Svakim danom osmeha je bivalo sve više i uskoro su krenuli i njeni prvi zvukovi.
Nema ničeg lepšeg od tog malog bića koje pokušava da komunicira sa vama. I ne zna se ko se više oduševi svakom zvuku koji K ispusti - da li ona ili ja. Pa onda pokuša da ga ponovi. Pa pravi razne grimase. Pa se zakikoće glasno. Tada je ceo svet nebitan. Postojimo samo K i ja. I njen osmeh od uva do uva.
Još uvek je rano da bismo pričali o nekim emocijama, jer istraživanja su pokazala da bebe prvih šest meseci imaju samo osećaj zadovoljstva i osećaj nezadovoljstva, a da velike emocije dolaze kasnije. Međutim, nije ni svaki taj osećaj zadovoljstva ili nezadovoljstva isti. Sada već uveliko znam da prepoznam svaki uzrok nezadovoljstva K: da li plače zato što je gladna ili zato što joj je samo potrebna moja blizina, da li je nervozna zato što joj se spava ili zato što joj nešto drugo ne odgovara...
Primetila sam da joj sada najviše odgovara kada je nosimo u uspravnom položaju, ležeći je "nervira". Kada je uznemirena smiri se čim je držim "na ramenu", odnosno, u uspravnom položaju okrenutu ka sebi. Kada je raspoložena, voli da bude okrenuta "ka spolja" i posmatra šta se dešava. Često kada je nahranim i stavim u gnezdo da leži, ona miruje i guguće nešto sama za sebe. Tako uapravo posmatra i upounaje sredinu u kojoj je, a posmatranje je prvi način na koji bebe istražuju svet oko sebe.
U toku drugog meseca smo postepeno počeli da idemo u sve duže šetnje napolje i sada već najnormalnije idemo svuda sa K. Svu našu decu smo od malena navikavali i na spoljnu sredinu i na odlaske u goste ili bilo gde drugde, i tako je i sa K.
Bata i seke je obožavaju, donose joj cuclu, pokazuju joj zvečke, maze je i ljube, pevaju joj.
Tek dva meseca je tu, a već nam se toliko svima uvukla pod kožu i toliko postala deo svih nas da mi je teško da se prisetim kako je naša porodica izgledala pre nje. Da li je sada teže? Ne primećujem neku razliku. Najveća razlika je što sada u našoj kući ima još više ljubavi, još više smeha, deca su postala nekako još više međusobno vezana, a sveukupno naša porodica postala je još čvršća i potpunija.
Sa otprilike šest nedelja K me je nagradila prvim osmehom. I to mi je bio najveći dokaz da imam srećnu i zadovoljnu bebu. Sva nesigurnost je nestala. Jer bilo je trenutaka kada sam mislila da joj možda nisam posvećena dovoljno, da je možda moja pažnja previše podeljena i da je za nju ne ostane dovoljno. A onda sam dobila taj prvi u nizu osmeha. Sve je u savršenom redu. Svakim danom osmeha je bivalo sve više i uskoro su krenuli i njeni prvi zvukovi.
Nema ničeg lepšeg od tog malog bića koje pokušava da komunicira sa vama. I ne zna se ko se više oduševi svakom zvuku koji K ispusti - da li ona ili ja. Pa onda pokuša da ga ponovi. Pa pravi razne grimase. Pa se zakikoće glasno. Tada je ceo svet nebitan. Postojimo samo K i ja. I njen osmeh od uva do uva.
Još uvek je rano da bismo pričali o nekim emocijama, jer istraživanja su pokazala da bebe prvih šest meseci imaju samo osećaj zadovoljstva i osećaj nezadovoljstva, a da velike emocije dolaze kasnije. Međutim, nije ni svaki taj osećaj zadovoljstva ili nezadovoljstva isti. Sada već uveliko znam da prepoznam svaki uzrok nezadovoljstva K: da li plače zato što je gladna ili zato što joj je samo potrebna moja blizina, da li je nervozna zato što joj se spava ili zato što joj nešto drugo ne odgovara...
Primetila sam da joj sada najviše odgovara kada je nosimo u uspravnom položaju, ležeći je "nervira". Kada je uznemirena smiri se čim je držim "na ramenu", odnosno, u uspravnom položaju okrenutu ka sebi. Kada je raspoložena, voli da bude okrenuta "ka spolja" i posmatra šta se dešava. Često kada je nahranim i stavim u gnezdo da leži, ona miruje i guguće nešto sama za sebe. Tako uapravo posmatra i upounaje sredinu u kojoj je, a posmatranje je prvi način na koji bebe istražuju svet oko sebe.
U toku drugog meseca smo postepeno počeli da idemo u sve duže šetnje napolje i sada već najnormalnije idemo svuda sa K. Svu našu decu smo od malena navikavali i na spoljnu sredinu i na odlaske u goste ili bilo gde drugde, i tako je i sa K.
Bata i seke je obožavaju, donose joj cuclu, pokazuju joj zvečke, maze je i ljube, pevaju joj.
Tek dva meseca je tu, a već nam se toliko svima uvukla pod kožu i toliko postala deo svih nas da mi je teško da se prisetim kako je naša porodica izgledala pre nje. Da li je sada teže? Ne primećujem neku razliku. Najveća razlika je što sada u našoj kući ima još više ljubavi, još više smeha, deca su postala nekako još više međusobno vezana, a sveukupno naša porodica postala je još čvršća i potpunija.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?