Pripremanje za školu

Prvi dan škole za D samo što nije i moram priznati da su mi osećanja veoma pomešana. S jedne strane, tu je uzbuđenje. Kako će se snaći, da li će voleti školu, da li će mu biti teško da uči, kako će sve to izgledati. To uzbuđenje je pomešano sa ponosom. Moja prva beba je stasala za đaka prvaka. Uvek kada sam razmišljala o tom dečijem polasku u školu, delovalo mi je da je taj dan daleko i da ima vremena. E pa vremena više nema, škola je odmah iza ćoška i vreme za polazak u školu je došlo. Sada svi moramo da se prilagodimo ovoj velikoj promeni, ne samo za D, već za celu porodicu. A onda je tu i tuga, upravo zbog toga što je vreme za školu tako brzo došlo i kada god se dešava neka velika i važna promena u životu vašeg deteta, vi kao roditelji se nikada ne osećate dovoljno spremnim.

                     

Celo leto mi smo se lagano pripremali za školu, tako što smo pričali o tome šta sve D može da očekuje i kako izgleda ta škola. Da bar jedan od nas bude spreman kada dođe prvi dan škole. Odbrojavali smo dane i evo, sutra je taj dan i mislim da uzbuđenje ne može biti veće. Delimično i zbog trudničkih hormona, a delom i zbog toga što sam užasna plačljivica u ovakvim situacijama, već poslednja dva dana svaki put kada počnem da pričam o tom prvom danu škole i o tome šta ćemo i kako ćemo od ponedeljka, tj. sutra, ja nekontrolisano počnem da cmizdrim.

Vrlo je važno da mi roditelji ne pravimo veliku pompu oko polaska u školu, da prihvatimo to kao najnormalniju stvar, kako bi i dete tako gledalo na to. I znam ja sve to, ali osećanja ne mogu da obuzdam. D sam objasnila da je to cmizdrenje od sreće, jer je moja prva beba toliko porasla i više definitivno nije beba, već veliki i ozbiljni dečak, đak prvak.

Tokom leta smo zaista mnogo pričali o školi i o tome kako izgleda škola. I mislim da treba pripremiti dete na to. Ali isto tako ne treba dete opterećivati sa školom, jer će to stvoriti kontraefekat. Mi smo te razgovore vodili onda kada je D to želeo, kada je on imao pitanja i kada bi mi on sam prišao i počeo da priča o tome kako on zamišlja školu. Pre dva meseca D zapravo nije imao pojma kako izgledaju časovi, šta se sve radi u školi. Sada već zna i da mora da miruje i sluša učitelja, da će imati 15 minuta vremena na odmoru da pojede užinu koju ću mu svaki dan praviti, a koju će on nositi u školu, da će sa njim biti drugari sa kojima se družio i u vrtiću, da će sada osim igranja imati priliku i da uči i da svaki dan saznaje nešto novo, što on i voli, da će imati domaće zadatke i šta su zapravo domaći zadaci... Želela sam da mu predstavim školu kao mesto na kom će se osećati prijatno i lepo i mislim da sam u tome i uspela. Prave rezultate ćemo videti u narednom periodu.

Osim dobijanja predstave o školi, postoje i druge stvari koje smatram da bi đak prvak trebao da zna, a koje smo mi takođe poslednjih meseci kroz svakodnevicu, potpuno nenametljivo i uvežbavali.

Jedna od stvari koja me je najviše brinula je da D počne da jede brže. On zaista presporo jede i plaši me da neće nikako stići da pojede užinu za vreme odmora. Možda zvuči smešno, ali mene taj strah izjeda. Zato sam mu obroke ograničavala na 15 minuta. Sada mi ostaje da se nadam da će se snaći.

Druga stvar je sticanje radnih navika. Sa sticanjem radnih navika se počinje mnogo ranije i već je veliki deo njih D uveliko radio. Ali sada će ih imati mnogo više i treba da se pripremi za to, inače će se izgubiti. Već dobrih 6 meseci dam mu u potpunosti prepustila uređivanje njegovih stvari – igračaka, knjiga, kreveta, pa čak i garderobe (oko koje mu pomažem prilikom odabira onoga što će da obuče). Mislim da dete u predškolskom periodu mora da nauči da se brine o svojim stvarima, da zna gde šta treba da ostavi i da zna gde da nađe ono što mu treba. Samo na taj način će moći pravilno da barata knjigama i sveskama kada krene u školu. U suprotnom, imaćemo opšti haos.

Kada krene u školu, planiram prvih nedelju dana da mu pomažem  oko pakovanja torbe i domaćeg, dok ne shvati šta kako treba, posle toga će to raditi sam. Da mu objasnim nešto oko domaćeg što mu nije jasno – uvek, ali da radim domaći umesto njega – nikad. Ne zato što neću, već zato što je to loše za njega. A ako ga od početka naviknem da ja radim domaći umesto njega, ne mogu da očekujem da će kasnije hteti da ga radi sam. Kao i za sve ostalo – temelji se prave na samom početku.

U poslednje vreme smo učili i da gledamo na sat. Isto mislim da je važno da nauči to pre škole i da ima uopšte pojam o vremenu. Zato ćemo mu i za polazak u školu pokloniti ručni sat. Tako će uvek znati da li kasni u školu, koliko vremena ima do početka časa, do kad mu traje odmor.

Druge vrlo važne stvari koje po mom mišljenju đak prvak treba da zna: prelaženje ulice – bilo da prelazi ulicu na putu do škole ili ne, poželjno je da zna kako treba da se ponaša u saobraćaju, samostalno odlaženje u toalet – i odlaženje i traženje dozvole da ide u toalet i da se obriše i opere ruke, koliko god bilo smešno, važno je da ovo zna.

Telefon kao sredstvo putem kog ćete kontrolisati dete i u školi, ne odobravam i ne planiram da dam D telefon u skorije vreme. Mislim da je sat sasvim dobro sredstvo da on dobije sopstvenu orijentaciju i predstavu o rasporedu vremena u školi i da preterana umešanost roditelja u to školsko vreme nije potrebna, čak je i nepoželjna. Ne planiram da trčim u školu i da mu nosim užinu na odmor, niti da mu nosim sveske i pribor koji je zaboravio. Ali ći vrlo rado svakog jutra da ga podsetim da proveri da li je sve poneo i da na odmoru pojede užinu. Sa moje strane je to dovoljno. Poenta je da se dete osamostaljuje, a ne da smo mi uvek korak iza njega. Zaštićenost je jedno, ali prezastićenost i nedopuštanje da dete ima ličan prostor, vreme i aktivnosti nezavisno od nas, je nešto što na duge staze stvara velike probleme.

I kroz ovaj tekst na neki način sam se dotakla raznih tema. Ali veliki dan je pred nama i sama sa sobom vodim borbu o tome šta i kako želim da bude, šta i kako može da bude. I verujem da su to neke dileme i borbe koje vodi svaki roditelj kada dođe period za školu. A šta će i kako će zaista biti, preostaje da vidimo.

D, srećan polazak u školu i knjižicu punu petica

                                Želi ti

                                            Mama

P. S. Volim te najviše na svetu, moja prva bebo!