Izgradite temelje poverenja sa decom

Jedna od stvari na kojoj se neprestano trudim da radim jeste stvaranje i održavanje dobrog odnosa sa svojom decom. Daleko od toga da je idealan i daleko od toga da mi se ne dešava da pogrešim. Ali trudim se da konstantno radim na tome i da naš međusobni odnos postaje bolji, kako n bih jednog dana shvatila da imam pred sobom buntovnog tinejdžera, sa kojim nemam blizak odnos i koji nikako ne želi da me pusti u svoj svet. A složiće se da je to tačka kada većina roditelja shvati da ima problem, ali je tada već kasno za neke velike ispravke. Zato smatram da sa decom odnos treba graditi bukvalno od njihovog rođenja i da od toga kakve temelje u tom odnosu postavimo zavisi kakav će biti naš odnos sa njima celog života, kao i njihov odnos sa drugim ljudima.

                       

Zamislite to slikovito: gradite kuću i ako napravite dobre, čvrste temelje, cela kuća će biti čvrsta. Ako temeljni deo odradite traljavo i nezainteresovano, rizikujete da se cela kuća uruši ili da dođete do tačke kada ne možete da napravite drugi sprat, jer temelji nisu dovoljno čvrsti da to izdrže, ali u toj fazi je kasno za bilo kakvo ispravljanje temelja. Takav je i odnos sa decom. Ako je od samog početka on pun ljubavi i podrške, izgradićete poverenje. Ako imate detetovo poverenje, vi ste super roditelj. Jer ako vam dete zaista veruje, ono će samo doći kod vas kada ima neki problem i zajedno ćete naći način da taj problem rešite.

A poverenje deteta nije lako steći. Mada mož da bude lako. Sve zapravo zavisi od toga kako se vi sami postavite i u kom pravcu razmišljate. Da bi dete imalo poverenja u vas, ono mora da se oseti vrednim i uvažavanim s vaše strane. Dakl, mora da ima vaše poštovanje. I često smo skloni da govorimo o tome kako deca treba da poštuju i cene roditelje. A retko ko postavi pitanje u suprotnom smeru: Da li vi poštujete i cenite svoju decu? Zar dete nema pravo na podjedanko poštovanje? Poštovanje mora da bude obostrano. Ono što mi pružimo detetu, to možemo da očekujemo i za uzvrat od njega.

Ako stalno kinjimo dete, nazivamo ga pogrdnim imenima, govorimo mu kako je ovakvo ili onakvo, kako ne ume ovo ili ono, kako je gluplji od nekog drugog deteta, lenj, nekulturan, bilo šta slično i ako to non stop ponavljamo, to će se detetu urezati u podsvest i on će smatrati da on zaista jeste takav. I osećaće se omalovažavanim i manje vrednim. A roditelji često u trenutku besa nazovu svoje dete nekim pogrdnim imenom, ne razmišljajući o posledicama koje to kinjenje i ruganje može da ostavi na jedno malo dete. Jer dete sebe gleda kroz našu perspektivu, odnosno, kroz sliku koju mi njemu stvorimo o sebi samom.

Roditelj ga nazove pogrdnim imenom u trenutku besa, a posledice koje ostavljaju ti trenuci besa na detetu se vide ceo život. Sutra to dete u školi će se osećati manje vrednim, jer će misliti da ništa ne zna, čak i ako je mnogo pametno i sve zna, samo zbog toga što mu je njegova mama ili njegov tata često govorio u trenucima besa da ono ne zna ništa, da je glupo ili nešto slično. A možda je to dete najbolje u razredu. Ali nikada to neće moći da iskaže, jer su mu roditelji u startu sasekli tu mogućnost. I o tome nisu svesni ni roditelj ni dete. Neke stvari postanu jasne mnogo kasnije. I tada je već mnogo kasne za bilo kakve ispravke. Napravili smo nerazmišljajući osobu koja će celog života imati problem i kompleks niže vrednosti. Zato, sledeći put kad pomislite da detetu kažete nešto pogrdno, ugrizite se za jezik. Setite se šta taj bezbezni momenat može da napravi vašem detetu. Zapitajte se da li je ono to zaista zaslužilo? Na kraju krajeva, to je vaše dete, nešto najvoljenije i najdragocenije što imate, ono je vaša slika i prilika, vaše blago, vaše sve! I nijedno dete nije ni ružno, ni glupo, ni konj, ni majmun, ni debil, ni lenčuga ni bilo šta slično što vam u trenutku besa može pasti na pamet da upotrebite da biste ga uvredili. I nemojte ga vređati! Zašto biste za ime sveta ikada želeli da uvredite svoje dete? Kada razmišljate o tome, naravno da ne biste. Onda i kada se iznervirate, setite se toga. Dete to nije zaslužilo šta god da je uradilo! Jedan postupak nije karakternaniti opisna osobina. Koliko puta se vama desilo da napravite neku grešku? Koliko puta ste vi uradili nešto što nije trebalo ili nije smelo? Mislite da je za vas to opravdano, a za dete ne? Ja mislim da bismo prvo uvek trebali da krenemo od sebe. A svi smo mi ljudska bića i svi grešimo. A ako mi odrsli koji navodno toliko toga znamo i umemo, stalno grešimo, kako onda možemo da očekujemo od jednog deteta koje tek uči šta i kako funkcioniše, da uvek sve uradi kako treba?

Retko kada će dete uraditi nešto pogrešno namerno. Jer deca vole kada urade nešto sami. Deca vole da se dokazuju. Vole kada dobiju pohvale od nas. Vole kada smo mi ponosni na njih. Oni želje da nas zadovolje. Neće dete uzeti čašu i razbiti je namerno. Već zato što je u trenutku nepažnje nije lepo uhvatilo ili pogrešno procenilo gde treba da je spusti. Ali njegova motorika se tek razvija, njegov osećaj za odnos među stvarima se tek stvara. A mnogi roditelji grde decu kada nešto razbiju. A ko grdi odraslog čoveka kad u kafani razbije čašu ili tanjir iz hira? Da li shvatate koliko smo licemerni?

I mogla bih još milion primera da navedem, gde ono što zahtevamo od dece, mi odrasli prvi ne ispunjavamo. Zato nemojte biti zli prema deci. Nemojte ih omalovažavati. Jer na taj način nikada nećete imati njihovo poštovanje, nećete zadobiti njihovo poverenje i vrlo je verovatno da ćte imati problematičnog adolescenta, a tada će već biti kasno. Pružite svojoj deci svu ljubav koja postoji u vama, obasipajte ih svojom pažnjom, izdvojte svo potrebno vreme za njih, ne pokušavajte da nedostatak vremena nadomestite materijalnim stvarima. Jer ništa detetu nije vrednije od ljubavi, pažnj i zajedničkog vremena sa mamom i tatom. To je ono što stvara lepe uspomene koje ostaju za ceo život. To je ono što doprinosi stvaranju bliskosti i odnosa sa detetom o kakvom svi mi sanjamo.

Radite svakodnevno na tome, grešićete često, ali ispravite svaku grešku, trudite se da svakog dana budete sve bolji, vodićete bitku sami sa sobom verovatno, ali pobedićete, jer činite to za vaše dete i za njegovo dobro.  A najveća nagrada biće vam kada jednog dana to dete poraste, kada počne da stvara svoju porodicu, kada bude imalo lep i normalan odnos sa svojim partnerom, sa svojom decom, prijateljima. Setiće se tada da je to zato što ste vi napravili čvrste temelje koji su mu obezbedili da može da izgradi soliter koji će uvek čvrsto stajati i koji ništa ne može da poljulja niti da sruši. I bićete ponosni.