Priča o nama

Dugo sam razmišljala o ovom postu, da li da ga pišem ili ne. Jer je veoma ličan i s jedne strane i veoma bolan. Ali sam odlučila da budem iskrena i otvorena do kraja, jer to jeste deo naših života i može i da posluži nekome kao primer da ako doživite jedan promašaj u životu, to ne znači da ne možete biti srećni i da nikada nećete biti srećni. Svako treba i svako može da se izbori za svoju sreću. Ja sam uspela.

Mi smo porodica. I ova deca su naša deca. Ali naša priča ima drugačiji početak od priča velikih srećnih porodica. Jer mi smo svoju sreću pronašli kada smo pronašli jedno drugo.

Rodila sam D kada sam imala dvadeset godina. I od kako sam saznala da sam trudna, ni na trenutak nisam imala dilemu da li želim da rodim to dete ili ne. Abortus je nešto što nikada ne bih mogla da uradim i samim tim nisam ni pomišljala na to. Bili smo mladi i ja sam bebu želela i mislila sam da sam spremna i da ću moći to da izguram. Znala sam da će mi to promeniti čitav život, nisam baš mogla znati koliko, ali bila sam spremna na sve promene koje bi beba mogla da donese sa sobom. Moj tadašnji partner nije mislio isto. Nije želeo bebu i nastavio je da živi svoj život kako je želeo. Ja sam sa nerođenom bebom ostala sama. Prvi ultrazvuk, otkucaji srca bebe, svaki naredni pregled, svaka poteškoća u trudnoći, opremanje sobe za bebu, odlazak u porodilište i sam porođaj – kroz sve sam prvi put prošla sama.

Rodio mi se D, moja najveća ljubav i moj ponos i moj svet je dobio smisao. Kada se rodio, njegov tata nas je jedno vreme obilazio, posećivao, a onda je sve to postalo sve ređe, dok na kraju nije u potpunosti nestalo. Sa D se nikada zaista nije ni povezao i D se njega ni ne seća.

Kada je D imao dve godine, nas dvoje smo se preselili u Crnu Travu. O selidbi sam već pisala više puta, nisam radila, samim tim nisam mogla da nađem mesta za D po vrtićima, a dok on ne krene u vrtić nisam mogla da počnem da radim, jer moji roditelji rade i nije imao ko da ga čuva. I bila sam u začaranom krugu.

Tako sam se pod svim tim okolnostima koje su se skupile odlučila da se preselim u Crnu Travu. Moj tata je želeo da napravi zasade borovnica i neko je trebalo da bude stalno ovde. Odluka je pala da to budem ja. Nisam imala ni posao ni bilo šta drugo što bi me vezivalo za Beograd, a Crna Trava je lepo okruženje za malu decu, a pritom ima mesta u vrtiću.

Mog sadašnjeg supruga sam upoznala ovde. Tačnije, on i D su se upoznali. Viđao je mene i D u našim šetnjama i D mu je bio interesantan. Jednom mu je prišao i počeo da priča sa njim. Od tada svaki sledeći put kad bismo se sreli, D bi se zaleteo ka njemu. Na neki način, D je zapravo i zaslužan za celu našu priču, jer on nas je i spojio. Spontano smo počeli da se družimo i šest meseci kasnije druženje je počelo da prerasta u pravu vezu.

Njega je oduševila moja posvećenost i povezanost sa D, a mene to kako je on prihvatio D i, još više, kako je D prihvatio njega. Tako nas je on uzeo pod svoju zaštitu i odjednom smo imali nekoga pored nas, a to je nešto što je i meni i D falilo od početka.

Posle nešto manje od godinu dana smo počeli da živimo zajedno i vrlo brzo sam shvatila da želim još jednu bebu i da nema razloga da čekamo. I naredne godine došla je N. Samo je ovoga puta bilo nogo drugačije. Od trenutka kada sam saznala da sam trudna imala sam s kim to da podelim, imala sam nekoga ko će se radovati sa mnom. Budućeg tatu koji ide na preglede sa mnom, koji stavlja ruku na stomak da bi osetio kako se beba rita, koji mi udovoljava da bih ja bila srećna i zadovoljna trudnica. I koji pritom ne zapostavlja ono moje dete, već sa još većim žarom gradi dobar odnos sa njim.

Kada sam se porodila sa N trebalo mi je vremena da se naviknem na to da imam nekoga ko želi podjedanko da se brine o tom stvorenju, da nisam sama. Da imam supruga koji će biti tu i kad ta bebica progovori, prohoda, kad ne prespava celu noć, kad joj se zapuši nos – za sve.

Razlika između njegovog odnas sa D i N nikada nij postojala. Sve je to dovelo do toga da definitivno odlučimo da želimo veliku porodicu i da ubrzo dođe i V, a potom i još jedna beba.

D je defitivno izgubio svaku priliku da upozna svog pravog oca pre godinu dana, kada je njegov tata preminuo. D zna kako mu se pravi tata zove, ali osim toga ne zna ništa. Nekoliko puta je pitao gde on živi i ašto ne dolazi, a moji odgovori su se svodili na to da je daleko i da će doći da ga vidi i da se igra sa njim kada bude mogao.  O njegovoj smrti nismo nikada pričali pred D. Ali me je D pre nekoliko meseci pitao „Mama, jel moj tata umro?“. Shvatila sam da nema smisla da ga lažem i rekla sam mu da jeste, na šta je on slegnuo ramenima i rekao „Pa znao sam ja to.“. Nisam mogla da progovorim ni reč i samo sam ga čvrsto zagrlila. Rekao je „Ali mama, ja imam tatu. Peka je moj tata!“

I da, Peka jeste njegov tata. Jedina očinska figura koju je ikada imao i srećni smo i D i ja što je ima. Jer njihov odnos je mnogo bolji i čvršći od odnosa mnogih bioloških očeva i sinova. I nije tata onaj koji dete stvori, već koji od njega napravi čoveka. Onaj koji je tu kada se dete budi noću, kada traži mleko, kada je gladan, kada hoće da piški, kada treba da se vodi u vrtić, kada se razboli, kada se vodi u šetnju, kod lekara... Tata je onaj koji je tu pored deteta, da ga gleda kako raste, čuva i štiti. I da, D ima tatu i to sjajnog tatu! Isto kao i N, kao i V, kao i ova četvrta beba što će imati. D ga čak i oslovljava sa „tata“. I to je počeo vremenom sam, potpuno spontno, bez ikakvog napeg sufliranja ili nametanja. Jer dete oslovljava ljude oko sebe onako kako ih doživljava i kako oseća.  I mi smo porodica. I ovo su sve naša deca.