Kao što već znate, prošlu nedelju smo proveli u Beogradu i malo smo istraživali parkiće za decu. Naime, svaki dan smo odlazili u drugi parkić. Posmatrala sam pažljivo D i N i pokušala da otkrijem šta je to njima najinteresantnije u parkiću i zašto u nekim parkićima žele da ostanu satima i jedva ih nagovorim da krenemo kući, dok im neki dosade posle svega deset minuta.
Najuočljiviji je naravno sadržaj parkića. Što je više spravica u parkiću i što su te spravice raznovrsnije, veće su šanse da će deci duže biti zabavno. Ljuljaške su klasika, ali i kod današnje dece izazivaju veliku zainteresovanost. S druge strane, razne kombinacije tobogana i tunela koje nude noviji i moderniji parkići su takođe nešto što deci drži pažnju.
Ono što moja deca takođe obožavaj je definitivno pesak. Mada i šljunak može da prođe. Pronašli smo i parkiće sa peskom i parkiće sa peskom. I u oba slučaja su bili oduševljeni u početku. Uzeli su koficu, lopaticu, grabuljicu i modlice i seli da se igraju. Ali, igranje na šljunku im je posle nekih pola sata dosadilo, dok je igra u pesku trajala skoro dva sata i na kraju sam bila ja ta koja ju je i prekinula. A evo šta je napravilo tu ogromnu razliku: iako i kamenčići deci pružaju mnogo mogućnosti za igru, šljunak ne može da se modeluje kao što je to slučaj sa peskom. Sve je bilo u redu dok im nije palo na pamet da probaju da naprave kulu od šljunka. Kada su shvatili da to neće ići kao što su zamislili, odustali su od igre sa šljunkom. Od peska su napravili i kule i kolačiće i svašta nešto i to im je bilo beskrajno zabavno. Svaki put kada bi napunili kanticu, prevrnuli je i kada bi je podigli videli kako ispod ostaje uspravna kula, to bi kod njih izazvalo oduševljenje i smeh.
Vrlo često u parkićima nisu presudne spravice, već da li dete ima društvo za igru. Primetila sam jednu stvar. Ujutru u parkićima uglavnom viđam mame sa bebama i baš malom decom (pretpostavljam decom koja još uvek nisu krenula u vrtić), dok se predveče parkići napune. Tada mame dođu sa posla, deca iz vrtića i škola i parkić je pun dece najrazličitijeg uzrasta, tako da svako dete može pronaći drugara za igru. I ukoliko nikoga ne poznajete, to nije problem. Većini dece je potrebno svega nekoliko minuta da se sprijatelje sa drugim detetom i da mu to novo dete postane sjajan drugar za igru. A ukoliko imaju društvo, duže će i želeti da ostanu tu, koliko god parkić bio običan ili neobičan.
Mame u parkiću su na neki način posebna vrsta u svakom smislu. Parkić je mesto gde mame mogu da se požale drugoj mami, ispričaju, posavetuju, ogovaraju. I sve to rade ili trčeći za decom (one koje imaju baš malu decu) ili sedeći na klupi i ponosno posmatrajući svoje dete (ukoliko su u pitanju malo veća deca koja se samostalno igraju). Ja iskreno spadam u one koje stalno jure za decom i ne započinjem razgovore sa drugim mamama. Ne zato što ne želim, već zato što mi se stvori dovoljno velika konfuzija u glavi dok ispratim gde mi je koje dete, tako da bi vođenje razgovora za mene ipak u tom trenutku bilo previše. Vrlo verovatno bi taj razgovor bio potpuno nepovezan i ta druga mama bi pomislila da sam neka lujka. Što ne znači da ne odgovaram kada me neka druga mama nešto u prolazu pita ili prokomentariše. Uglavnom, ako Vam deca dozvoljavaju da uspostavite kontakt sa drugim mamama, parkić je sjajno mesto za to. Jer većina mama (bar one koje ja znam) voli da razmeni iskustva sa drugim mamama koje prolaze kroz isto.
Kao što se može zaključiti, parkići su jedan potpuno izdvojeni svet, gde se odvija vrlo kompleksan socijalni život. Mogla bi da se napravi i čitava jedna psihološka analiza parkića, ali na to se možda odvažim nekom drugom prilikom.
Danas želim da izvučem zaključak mog višednevnog posmatranja ponašanja moje dece u parkićima, a to je da je za dete najvažnije da u parkiću ima društvo za igru. Nakon toga tu su mogućnosti koje im pruža parkić. Njegova funkcionalnost i raznovrsnost. Na to naravno utiče i šta dete voli. Kod moje dece je parkić sa peskom bio ono što im je najduže držalo pažnju i u čemu su najviše uživali.
Koliko god da je parkić raznovrstan. s vremena na vreme otiđite u neki drugi. Promenite malo sredinu, okolinu, društvo. Deca vole takve vrste promena. Vole da istražuju nove stvari i nova mesta. Svakome rutina dosadi. Ne dozvolite da Vam odlazak u parkić postane rutina. Posmatrajte parkić kao mesto koje omogućuje da Vaše dete uči, istražuje, ispituje svoje sposobnosti, razvija motoriku, socijalizuje se i razvija komunikaciju, a sve to radi kroz zabavu. Kada posmatrate parkić na taj način, svaki odlazak tamo dobija potpuno novi smisao. zar ne?
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?