Da li je dubak neophodan ili je štetan?

Nekada se stavljanje beba u dubak podrazumevalo. A onda smo došli do toga da većina pedijatara ne preporučuje dubak. po prodavnicama i dalje viđamo najrazličitije modele ovih šetalica, koje već počinju da liče na svemirske brodeve i koštaju više od jednog juga. Opet, ona prva strana je izričito rekla "NE". Ali, ako ih na tržištu postoji toliko, znači da postoji i potražnja za njima. Logično, zar ne? Što znači da se i dalje veoma koristi. A zbog čega su mu pedijatri poslednji decenija okrenuli leđa?


Istražujući malo više na ovu temu, pre svega, naišla sam na svašta. Ali evo ovde ću da izdvojim ono što ipak ima značaja i što je realno. Prvi problem je što roditelji uglavnom prerano stavljaju bebe u dubak - već sa šest meseci, a bebe tada uopšte nisu spremne za taj položaj. U uspravnom polođaju oslanjaju se na kičmu, što može uzrokovati deformitet kičme, oslanjaju se nožnim prstima, što može deformisati stopala i kasnije kretanje, ispravljaju kolena pod pritiskom, što bebe inače rade prirodno tek sa sedam meseci. Dalje, u periodu prohodavanja, dete u dubku ne može da stekne osećaj za ravnotežu i kada ga pustite da hoda van dubka, ono će često da pada i to na glavu, jer nije naučilo da se dočeka na ruke. Svakako da preterana upotreba dubka može naneti detetu teške posledice. S druge strane, roditelji ga uporno koriste jer im u mnogome olakšava svakodnevicu. I ja ih u potpunosti razumem.

D je koristio dubak. Nekoliko meseci, ne nešto preterano, ali koristio ga je, meni je bilo mnogo lakše da završim za to vreme sve potrebno, a on je tu i nema gde da pobegne, padne ili bilo šta slično. Negativnih posledica od upotreba dubka nema. Ali moram da napomenem da je on bio u dubku tek sa 9 meseci, sa 10 je prohodao, nakon čega mu je u dubku već bilo dosadno i negodovao je svako spuštanje u dubak.

N nikada nije ni sela u dubak. Ne zato što sam sad izričito htela da ne koristim dubak, već zato što sam smatrala da nije bilo potrebe. I zaista nije. Jer kuća u kojoj sada živimo je mala, nema mnogo prostora, i dubak bi samo pravio pometnju, a ona ne bi ni mogla nešto mnogo da ga voza po kući. N sam uvek stavljala na pod na ćebe pored mene, okružim je igračkama i ona se tu zabavlja i puzi pored mene dok ja, na primer, spremam ručak. I to je funkcionisalo sjajno. Na kraju krajeva, ovo je i daleko zdravije za dete, jer je potpuno slobodno, može samo da pronalazi načine i uči kako da se kreće i na koji način može da koristi svoje telo, dok mu je u dupku kretanje i pokretanje delova tela veoma ograničeno.


Tako da, dubak koji nam je ostao od D je i dalje u Beogradu i sada kada sam došla ovde sama sa decom, moram priznati da mi u nekim situacijama pomogne sa V. Na primer kada odem u toalet. Jer, kod kuće je u tim trenucima ostavljam u krevecu, pa makar se i bunila, znam da je bezbedna. A ovde je stavim u dubak, jer mi nije bezbedno da je na podu ostavim bez nadzora, jer je u fazi kada pokušava da se podigne na noge, pa pravi i neke mostove, polu-špage i svakakvu gimnastiku i vrlo često joj malo fali da razbije glavu. I kada bih je ostavila tako samu na podu na nekoliko minuta, to bi se verovatno i desilo.

Tako da ovih dana koristimo dubak u nekim kriznim situacijama kada mi je potrebno da su mi obe ruke slobodne, ali kući ga ipak nećemo nositi, jer, opet, kod kuće zaista nemam potrebu za njim, a i nema prostora.

Nemam neki jasno definisan stav kada je u pitanju dubak, da li sam za ili protiv, zaista ne znam šta bih rekla. Naše iskustvo sa dupkom je ovakvo, a smatram da, na kraju krajeva, svaki roditelj sam treba da odluči da li će ga koristiti, jer svaki roditelj snosi odgovornost za svoje dete.