Dugo sam razmišljala o postu na ovu temu i nekako nisam bila sigurna u to koliko će takav tekst biti interesantan, s obzirom na to da su svi moji porođaji protekli u najboljem redu, bez ikakve drame. A onda sam shvatila da upravo to treba da bude glavni povod da pišem o njima, jer porođaj je nešto od čega većina žena strepi, a u najvećem broju slučajeva nema razloga za to.
Porođaj broj 1
Sa prvi detetom sam se porodila u Beogradu, u Narodnom frontu i tada sam imala 20 godina. Od samog početka trudnoće bila sam baš aktivna, nisam uopšte mirovala i sve je blo u redu. A onda, u sedmom mesecu, kada sam otišla u Narodni front na kontrolu, rekli su mi da beba nema dovoljno plodove vode. Počela sam da plačem, uplašila sam se i nisam znala šta to zapravo znači i kolika je to opasnost za bebu. Doktor mi je rekao da se sutradan javim na prijem bolnicu. To je u mojoj glavi odmah bila slika kako će me poroditi u sedmom mesecu, kako će beba biti u inkubatoru i sve ono najgore što može da se zamišlja, ja sam u tom trenutku zamišljala. Kada su me primili u bolnicu, jedina "terapija" koju sam dobila je da unosim više tečnosti. Posle nekoliko dana, plodova voda se opet vratila na normalni nivo i mene su pustili kući. Zbog jednog problema koji pritom u bolnici ne mogu da reše, ležala sam tamo danima i naslušala se svakakvih trudničkih i porodiljskih priča i slučajeva. Srećom, nisam od onih koji se zbog nečega što se nekome desilo odmah uplaši za sebe, pa me te priče nisu mnogo potresle. I to je vrlo važno, da ne dozvolite da sve što čujete utiče na vas.
Do porođaja sam još jednom ležala u bolnici, jer je beba obmotala pupčanu vrpcu sebi oko vrata. I opet nekoliko dana da se to isprati. I opet je beba sama rešila svoj problem i bilo je sve u redu. Moje ležanje u bolnici je zapravo bilo posmatranje, a ne primanje terapije ili rešavanje problema. Takođe, u Frontu su mi jednom prilikom rekli i da bebi nie dobro razvijena leva srčana komora i poslali me kod specijaliste u Institut za majku i dete. Specijalista je rekao da nisu normalni i da je sve u potpunom redu. Šta doktori mogu da vam naprave, to ne može niko.
Sada kada sve to sagledam, moja trudnoća je zapravo bila potpuno u redu (sa malim problemima, koji se mogu rešiti i kod kuće), a doktori su bili ti koji su mi unosili stres, nervozu, očajanje i mišljenje da sa mojom bebom nešto nije kako treba. Taj treći trimestar mi je prošao po lekarima i pregledima "za svaki slučaj". Doktori kao da su pokušavali da stvore problem tako gde ga nema. Ili vole da prave dramu. Ne znam.
15 dana pre termina počela sam da osećam neke bolove. Nisam znala kako da prepoznam kontrakcije i sve što su mi druge žene objašnjavale kako kontrakcije izgledaju, nije vredelo. Za svaki slučaj, otišla sam u bolnicu, a oni su morali da me ostave, pošto sam došla uveče, kako bi mi sutradan uradili sve analize. Sutradan su mi svi doktori govorili da od mog porođaja nema ništa, a moji bolovi su se povćavali, što je opet izazvalo paniku. Uveče (i dalje sam bila u bolnici), kada je sestra podelila terapiju, tražila sam joj da mi uradi ctg, da bih ja znala šta se dešava i šta su ti bolovi koje osećam. Kada je ctg urađen, sestra me je samo upitala: "A ti možeš da hodaš?". Zbunjeno sam klimnula glavom i onda mi je postalo jasno - vodi me u porodilište, porađam se.
Krenula je neopisiva bujica emocija, počela sam i da se smejem i da plačem, nisam mogla da progovorim, šta god da su me sestre ispitivale, odgovarala sam kroz plač. One su me tešile i smirivale, misleći da sam se uplašila. A ja sam ustvari osećala ogromno uzbuđenje i nevericu da se to zaista dešava.
Počele su pripreme za salu - brijanje, klistiranje, još jedan ultrazvučni pregled i ginekološki pregled. Nakon obrade, odveli su me u salu, popel na sto i priključili indukciju. Bilo je 11 uveče, nije radio moj doktor i tada je (ne znam da li je tako još uvek) papreno koštalo da se van smene pozove doktor kog trudnica želi da dođe da je porodi. Tako da me je porodila neka doktorka koju sam tada prvi i poslednji put u životu videla i čije ime ni ne znam. Mada, realno, nije ona tu nešto mnogo ni uradila.
U sali pored mene je bila još jedna žena koja je urlala od bolova. A pravo ispred mene na zidu je stajao sat. Psihički sam pripremala sebe na to da ću negde do jutra izaći iz sale. Na svako malo čula sam iz okolnjih sala plač beba i na svaki plač bebe, krenula sam i ja da plačem. Uskoro ću čuti i svoju bebu.
U čitavoj zbrci nisam nikome stigla da javim da su me odveli u salu. Tada su telefoni u sali još uvek bili zabranjeni. Drugarica je pozvala komšinicu koja je radila kao babica u Frontu da se raspita šta se dešava sa mnom, jer se ne javljam nikome. Tako su saznali da se porađam. Babica me je pitala da li želim epidural. Kako su već počeli oni ozbiljni bolovi, premišljala sam se i rekla sam da hoću. Odgovor koji sam dobila: "Sutra muž treba da plati 12 hiljada za epidural". Baš divno! Bolničko osoblje stvarno zna kad, kako i o čemu da razgovara sa trudnicom!
Babica je otišla po anesteziologa, a doktorka i druga babica su došle da obiđu ženu pored mene. Tada me je doktorka pogledala (po prvi put od kako su me uveli u salu!!!) i dotrčala do mene: "Ona se porađa!" Na to sam se još više zbunila. Rekla mi je da se napnem i posle svega par napinjanja začuo se plač. Plač MOJE bebe! Dali su mi ga u ruke u to je takv, a lavina emocija, koju samo žena koja se porađala može da razume. Beba je bila tu i to je bilo moje dete koje ću ja za koji dan odneti kući. Sve to mi je bilo neverovatno.
U to neko vreme došao je i anesteziolog sa epiduralom. Samo je slegnuo ramenima:"Tebi ovo ne treba." Epidural nisam primila. Porodila sam se u 11h i 40 min uveče i dobila prelepog dečaka, teškog 3kg i dugačkog 50cm. Istina je da je bio plav, naduven, izgledao je kao da je bio prekriven sirnim namazom i imao je sa jedne strane glave nešto nalik na veliku čvorugu (od pritiska prilikom prođaja), ali meni je to stvorenje bilo nešto najlepše na svetu!
Usledilo je ušivanje, jer su me sekli. Zatim su odneli bebu na sređivanje, a mene prebacili na krevet na kom sam ležala još dva sata (takva je procedura) pre odvođenja u sobu. U sobi je bilo nas šest i tada je uveden Baby friendly program i nestrplivo sam čekala da mi donesu bebu, što se dogodilo tek ujutru. Ostvili su mi vremena da odspavam i da se odmorim, a ja od uzbuđenja nisam mogla ni da dremnem i nisam osećala ni umor ni pospanost, samo neopisivu sreću i ispunjenost. U toku noći sam se čula sam porodicom i najbližim prijateljima i svaki put kada bi me neko pozvao, plakala sam ko kiša i jedva sam sklapala rečenice.
Ujutru je babica donela bebu i ostavila me da se sama snalazim. Nisam se plašila da ga uzmem u ruke. Naprotiv, uzela sam ga i nisam želela da ga više ikad ispustim. Ponudila sam mu da sisa i prihvatio je. Međutim, nije mogao da uhvati bradvicu. Sutradan u smenu je došla jedna starija babica. Vrlo fina ženica i sve porodilje su je dočekale sa gomilom pitanja, a ona je strpljivo isšla od jedne do druge, pokazivala nam šta kojoj treba i pomagala nam. Meni je rekla da javim mojima da mi kupe silikonske bradavice. Kada su mi ih tog popodneva doneli, konačno smo uspeli lepo da se nadojimo.
Generalno, bolničko osoblje je neljubazno. Ne žele da gube vreme na objašnjavanje porodiljama šta i kako treba da rade, već podrazumevaju da mi sve znamo. A sa prvom bebom uglavnom nije tako i čak i ono što mislite da znate, čini vam se da ne radite kako treba. Meni je pravu pomoć i pojašnjenja dala tek patronažna sestra koja nas je obilazila nakon izlaska iz porodilišta.
Porodila sam se u četvrtak uveče, a u ponedeljak smo došli kući. Tada je već polako sve počelo da dolazi na svoje mesto i kod kuće je sve bilo mnogo lakše i lepše. Porođaj sam po sebi nije bio strašan i tajao je manje od sat vremena. Uglavnom cela priča o porođaju zvuči strašnije nego što zaista jeste. A ono što porođaj donosi vredi mnogo više nego svi ti bolovi. Dobila sam dete koje od prvog trena obožavam.
Porođaj broj 1
Sa prvi detetom sam se porodila u Beogradu, u Narodnom frontu i tada sam imala 20 godina. Od samog početka trudnoće bila sam baš aktivna, nisam uopšte mirovala i sve je blo u redu. A onda, u sedmom mesecu, kada sam otišla u Narodni front na kontrolu, rekli su mi da beba nema dovoljno plodove vode. Počela sam da plačem, uplašila sam se i nisam znala šta to zapravo znači i kolika je to opasnost za bebu. Doktor mi je rekao da se sutradan javim na prijem bolnicu. To je u mojoj glavi odmah bila slika kako će me poroditi u sedmom mesecu, kako će beba biti u inkubatoru i sve ono najgore što može da se zamišlja, ja sam u tom trenutku zamišljala. Kada su me primili u bolnicu, jedina "terapija" koju sam dobila je da unosim više tečnosti. Posle nekoliko dana, plodova voda se opet vratila na normalni nivo i mene su pustili kući. Zbog jednog problema koji pritom u bolnici ne mogu da reše, ležala sam tamo danima i naslušala se svakakvih trudničkih i porodiljskih priča i slučajeva. Srećom, nisam od onih koji se zbog nečega što se nekome desilo odmah uplaši za sebe, pa me te priče nisu mnogo potresle. I to je vrlo važno, da ne dozvolite da sve što čujete utiče na vas.
Do porođaja sam još jednom ležala u bolnici, jer je beba obmotala pupčanu vrpcu sebi oko vrata. I opet nekoliko dana da se to isprati. I opet je beba sama rešila svoj problem i bilo je sve u redu. Moje ležanje u bolnici je zapravo bilo posmatranje, a ne primanje terapije ili rešavanje problema. Takođe, u Frontu su mi jednom prilikom rekli i da bebi nie dobro razvijena leva srčana komora i poslali me kod specijaliste u Institut za majku i dete. Specijalista je rekao da nisu normalni i da je sve u potpunom redu. Šta doktori mogu da vam naprave, to ne može niko.
Sada kada sve to sagledam, moja trudnoća je zapravo bila potpuno u redu (sa malim problemima, koji se mogu rešiti i kod kuće), a doktori su bili ti koji su mi unosili stres, nervozu, očajanje i mišljenje da sa mojom bebom nešto nije kako treba. Taj treći trimestar mi je prošao po lekarima i pregledima "za svaki slučaj". Doktori kao da su pokušavali da stvore problem tako gde ga nema. Ili vole da prave dramu. Ne znam.
15 dana pre termina počela sam da osećam neke bolove. Nisam znala kako da prepoznam kontrakcije i sve što su mi druge žene objašnjavale kako kontrakcije izgledaju, nije vredelo. Za svaki slučaj, otišla sam u bolnicu, a oni su morali da me ostave, pošto sam došla uveče, kako bi mi sutradan uradili sve analize. Sutradan su mi svi doktori govorili da od mog porođaja nema ništa, a moji bolovi su se povćavali, što je opet izazvalo paniku. Uveče (i dalje sam bila u bolnici), kada je sestra podelila terapiju, tražila sam joj da mi uradi ctg, da bih ja znala šta se dešava i šta su ti bolovi koje osećam. Kada je ctg urađen, sestra me je samo upitala: "A ti možeš da hodaš?". Zbunjeno sam klimnula glavom i onda mi je postalo jasno - vodi me u porodilište, porađam se.
Krenula je neopisiva bujica emocija, počela sam i da se smejem i da plačem, nisam mogla da progovorim, šta god da su me sestre ispitivale, odgovarala sam kroz plač. One su me tešile i smirivale, misleći da sam se uplašila. A ja sam ustvari osećala ogromno uzbuđenje i nevericu da se to zaista dešava.
Počele su pripreme za salu - brijanje, klistiranje, još jedan ultrazvučni pregled i ginekološki pregled. Nakon obrade, odveli su me u salu, popel na sto i priključili indukciju. Bilo je 11 uveče, nije radio moj doktor i tada je (ne znam da li je tako još uvek) papreno koštalo da se van smene pozove doktor kog trudnica želi da dođe da je porodi. Tako da me je porodila neka doktorka koju sam tada prvi i poslednji put u životu videla i čije ime ni ne znam. Mada, realno, nije ona tu nešto mnogo ni uradila.
U sali pored mene je bila još jedna žena koja je urlala od bolova. A pravo ispred mene na zidu je stajao sat. Psihički sam pripremala sebe na to da ću negde do jutra izaći iz sale. Na svako malo čula sam iz okolnjih sala plač beba i na svaki plač bebe, krenula sam i ja da plačem. Uskoro ću čuti i svoju bebu.
U čitavoj zbrci nisam nikome stigla da javim da su me odveli u salu. Tada su telefoni u sali još uvek bili zabranjeni. Drugarica je pozvala komšinicu koja je radila kao babica u Frontu da se raspita šta se dešava sa mnom, jer se ne javljam nikome. Tako su saznali da se porađam. Babica me je pitala da li želim epidural. Kako su već počeli oni ozbiljni bolovi, premišljala sam se i rekla sam da hoću. Odgovor koji sam dobila: "Sutra muž treba da plati 12 hiljada za epidural". Baš divno! Bolničko osoblje stvarno zna kad, kako i o čemu da razgovara sa trudnicom!
Babica je otišla po anesteziologa, a doktorka i druga babica su došle da obiđu ženu pored mene. Tada me je doktorka pogledala (po prvi put od kako su me uveli u salu!!!) i dotrčala do mene: "Ona se porađa!" Na to sam se još više zbunila. Rekla mi je da se napnem i posle svega par napinjanja začuo se plač. Plač MOJE bebe! Dali su mi ga u ruke u to je takv, a lavina emocija, koju samo žena koja se porađala može da razume. Beba je bila tu i to je bilo moje dete koje ću ja za koji dan odneti kući. Sve to mi je bilo neverovatno.
U to neko vreme došao je i anesteziolog sa epiduralom. Samo je slegnuo ramenima:"Tebi ovo ne treba." Epidural nisam primila. Porodila sam se u 11h i 40 min uveče i dobila prelepog dečaka, teškog 3kg i dugačkog 50cm. Istina je da je bio plav, naduven, izgledao je kao da je bio prekriven sirnim namazom i imao je sa jedne strane glave nešto nalik na veliku čvorugu (od pritiska prilikom prođaja), ali meni je to stvorenje bilo nešto najlepše na svetu!
Usledilo je ušivanje, jer su me sekli. Zatim su odneli bebu na sređivanje, a mene prebacili na krevet na kom sam ležala još dva sata (takva je procedura) pre odvođenja u sobu. U sobi je bilo nas šest i tada je uveden Baby friendly program i nestrplivo sam čekala da mi donesu bebu, što se dogodilo tek ujutru. Ostvili su mi vremena da odspavam i da se odmorim, a ja od uzbuđenja nisam mogla ni da dremnem i nisam osećala ni umor ni pospanost, samo neopisivu sreću i ispunjenost. U toku noći sam se čula sam porodicom i najbližim prijateljima i svaki put kada bi me neko pozvao, plakala sam ko kiša i jedva sam sklapala rečenice.
Ujutru je babica donela bebu i ostavila me da se sama snalazim. Nisam se plašila da ga uzmem u ruke. Naprotiv, uzela sam ga i nisam želela da ga više ikad ispustim. Ponudila sam mu da sisa i prihvatio je. Međutim, nije mogao da uhvati bradvicu. Sutradan u smenu je došla jedna starija babica. Vrlo fina ženica i sve porodilje su je dočekale sa gomilom pitanja, a ona je strpljivo isšla od jedne do druge, pokazivala nam šta kojoj treba i pomagala nam. Meni je rekla da javim mojima da mi kupe silikonske bradavice. Kada su mi ih tog popodneva doneli, konačno smo uspeli lepo da se nadojimo.
Generalno, bolničko osoblje je neljubazno. Ne žele da gube vreme na objašnjavanje porodiljama šta i kako treba da rade, već podrazumevaju da mi sve znamo. A sa prvom bebom uglavnom nije tako i čak i ono što mislite da znate, čini vam se da ne radite kako treba. Meni je pravu pomoć i pojašnjenja dala tek patronažna sestra koja nas je obilazila nakon izlaska iz porodilišta.
Porodila sam se u četvrtak uveče, a u ponedeljak smo došli kući. Tada je već polako sve počelo da dolazi na svoje mesto i kod kuće je sve bilo mnogo lakše i lepše. Porođaj sam po sebi nije bio strašan i tajao je manje od sat vremena. Uglavnom cela priča o porođaju zvuči strašnije nego što zaista jeste. A ono što porođaj donosi vredi mnogo više nego svi ti bolovi. Dobila sam dete koje od prvog trena obožavam.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?