Beba i bronhitis

Kada se menjaju godišnja doba, to sa sobom nosi i viruse i prehlade. Prošle godine u martu, N je imala sedam meseci. Sve je počelo od uobičajneog zapušenog nosića. Odveli smo je kod lekara, ustanovili da je prehlada, ali je ipak dobila i antibiotik. Stavljali smo fiziološki rastvor u nos, mazali fitobalm, čistili nos sa pumpisom, inhalirali je. Posle pet dana svi simptomi prehlade su nestali. Još dva dana je pila antibiotik i ponašala se potpuno normalno. Temperaturu uopšte nije imala od početka prehlade, nosić je prestao da curi i mislili smo da smo s tim završili, da je virus prošao. Kako smo se samo prevarili!

                     

Prošla su tri dana od kada je prestala da pije antibiotik. Legle smo da spavamo najnormalnije, a onda je ona počela užasno da krči i cele noći nije prestala, a ja sam je samo posmatrala plašeći se da se ne uguši. Stvarno je užasno zvučala. Ujutru smo odmah otišli kod lekara da bi nam rekli da su joj pluća puna šlajma i dali nam uput za bolnicu. Činilo mi se da sanjam i da se sa pretvara u noćnu moru. Zar da beba od sedam meseci ide u bolnicu?

U bolnici su joj snimali pluća i doktorka koja je bila na prijemu nam je rekla da ima i zapalenje pluća i bronhitis i da moramo da ostanemo u bolnici i to sedam do deset dana sigurno. Mislim da sam se jedva zadržala na nogama. Htela sam da plačem, nisam mogla. Imala sam milion pitanja da joj postavim, ali iz mene nikakav zvuk nije izlazio. Zar zbog obične prehlade da dođemo do bolnice?


Na celu tu situaciju, dodatno me je demoralisala činjenica da se sve ovo izdešavalo pred peti rođendan D, za koji sam se već uveliko pripremala i da su, po svemu sudeći, velike šanse, ne samo da od proslave neće biti ništa, već i da neću biti tu za rođendan mog prvog deteta.

Smestili su nas u sobu u kojoj je bila još jedna mama sa bebom od šest meseci i sa istim problemom. Kada sam posle nekog vremena došla sebi i malo više obratila pažnju na ostale sobe (između soba nema zida, nego je staklo, tako da se vide sve okolnje sobe), shvatila sam da je večina dece koja su ovde zapravo bebe do godinu dana.

N je dobila terapiju - longacef inekcije jedna dnevno i inhalacije dva puta dnevno. Pri inhaliranju su u fiziološki rastvor dodavali neke kapi, ali sada ne mogu da se setim kako se tačno zovu. Nikada nisam primala longacef inekcije, ali od onih koji su ih primali sam čula da su užasno bolne. Srce mi se cepalo svaki put kada bi u podne došla sestra da je bocka. Inhalacije je podnela lako, mirovala je tokom inhaliranja i ponekad bi se čak i uspavala.

Međutim, bila je užasno kmezava i počela je da odbija da jede. U to vreme je već u potpunosti prešla na dohranu i kašice. U bolnici nisu dozvoljavali upotrebu nikakvih električnih aparata po sobama (kao na primer vodokuvalo), pa je svako pravljenje obroka sa adaptiranim mlekom bilo otežano (idi u kuhinju i moli nezainteresovane kuvarice i servirke da ti prokuvaju vodu). Imala sam zalihu kupovnih kašica, ali N nikada nije htela da jede kupovne kašice, pa ni sad. Poćela sam da je vodim na obroke u trpezariju sa ostalom decom. Bile su zapečene makarone - jelo koje još uvek nikada nije probala. Šta je - tu je. Dala sam joj makarone i na moje zaprepašćenje - jela ih je. I od kad smo došle u bolnicu (a ovde smo već tri dana), to je bio prvi obrok da ona stvarno lepo jede. Sutradan sam pokušala da joj podvalim kašicu - ponela sam je u trpezariju na obrok. I uspelo je! Valjda, kada vidi da sva deca jedu, jede i ona.


Od inekcija N je dobila proliv i temperaturu. Kad god bi nešto pojela, povratila bi. Na kraju je doktroka koja je tog dana radila donela odluku da je stave na infuziju. Noćna mora je upravo postala još gora. Sestra mi je rekla da je dovedem u ambulantu da joj stave braunilu. Kada sam je odvela, uzeli su mi je iz ruku i rekli da sačekam ispred. Stajala sam ispred vrata i čula sam njen vrisak i plač kada su joj uboli braunilu. Došlo mi je da vrištim, da uletim unutra, uzmem je i pobegnem sa njoj daleko od bolnice i od svih tih igli koje je svakodnevno prepadaju. Ali sam znala da moramo da prođemo sve ovo, da N mora da ozdravi. Sestra me je pozvala unutra i dali su mi N da je odvedem u sobu. Morala sam da se smirim, da bih mogla da utešim nju.

Stavila sam je u krevetac i čekali smo da dođe sestra da joj priključi infuziju. Bila je preplašena i premorena. Na sve to i temperatura ju je obarala. Na infuziji je trebala da bude četiri sata. Kako da je nateram da miruje četiri sata??? Srećom, čim joj je priključena infuzija, N se uspavala. Spavala je dva i po sata. Sedela sam pored nje i držala joj ručicu u koju je bila zabodena braunila, kako je N ne bi pomerala. Kada se probudila, pokušavala sam da je zanimam sa igračkama, ali to nije uspevalo. Uzela sam je kod mene u krilo, ljuljala sam je i pevala. Malo smo stajale, malo smo sedele, ali prošlo je konačno i tih sat i po vremena i infuzija je skinuta. Međutim, braunila je ostala u ruci, kako bi joj sutradan dali inekciju preko nje, umesto da je bockaju. Ta braunila mi je predstavljala veliko opterećenje i stalno sam gledala da je N slučajno ne zakači sa nečim.


To veče su mi rekli da joj zbog povraćanja ne dajem mleko, već čaj. I ovu noć smo jedva pregurali, jer je N bila zavisnik od mleka, dok čaj nije volela uopšte. Spavala je u krevetu pored mene, što zbog braunile, pto zbog stalnog buđenja jer ne dobija mleko, bilo mi je lakše da je prigrlim uz mene.

Ujutru u viziti su nam rekli da je izgubila mnogo na kilaži - 450g, a to je za nju značilo ogroman gubirak jer je inače bila mala i sitna. Doktorka mi je rekla da joj dam da jede bukvalno bilo šta, samo da jede. Da joj slobodno dam opet i mleko. Odvela sam je na ručak u kuhinju, bila je supica, pire krompir i pileći batak - uglavnom odgovarajuće. I lepo je ručala. Za večeru je bila viršla i jogurt. Jela je i to. Viršla nije nešto što bih inače kod kuće dala bebi od sedam meseci, ali u tom trenutku očajanja i sa vrlo ograničenim mogućnostima - viršla je bila jedino rešenje.

Zbog svega što se izdešavalo - infuzija, gubitak kilaže, proliv, povraćanje, temperatura - smatrala sam da nema šanse da skoro izađemo iz bolnice i da je skoro sigurno da neću biti kod kuće za peti rođendan D. Dogovorila sam se sa vaspitačicama da mu naprave žurku u vrtiću, naručila kolačiće za posluženje i objasnila mužu šta još treba da kupi. Uspela sam bar nešto da organizujem iz bolnice, da ipak taj dan ne prođe tek tako.

Došao je i taj dan - rođendan D, a nama sedmi dan u bolnici. Pozvala sam ga ujutru da mu čestitam rođendan i jedva se suzdržala tih pola minuta da ne briznem u plač. Još jednom sam proverila sve sa vaspitačicama oko žurke i to je bilo to. Više od toga odavde ne mogu da uradim.


Oko pola 9 je doktor došao u vizitu i rekao da je N malo povratila kilažu, ali da će to tek doći na svoje kada dođemo kući i kada se vrati svojim redovnim obrocima, da danas prima poslednju inekciju i da kada primi inekciju - možemo kući!!! Sela sam na krevet i počela da plačem. Mislim da sam plakala sat vremena. Svi su me začuđeno gledali, a ja nisam mogla da im kažem da mi je pao ogroman teret sa srca, da je sad puklo u meni sve ono što danima pokušavam da suzbijem, da to što idemo kući znači da je N dobro, da je mom sinu danas rođendan i da ću ipak biti kod kuće sa njim na njegov rođendan.

Pozvala sam muža i rekla mu da dođe po nas. Prvo se zbunio, već je verovatno pomislio da sam se posvađala sa celom bolnicom i odlučila da na svoju inicijativu izađem iz bolnice. Međutim, kada sam mu rekla da nas je doktor otpustio, znam da je i njemu laknulo. Problem je bio što je on već uveliko na poslu i otišao je na teren. Po nas je došao moj otac. Čim smo oko 12 primili poslednju inekciju i kada je oko pola 1 stigla otpusna lista, požurila sam da što pre izađem odatle.

Usput sam kupila tortu i još nešto za posluženje kod kuće i u dva sata smo bili u vrtiću da pokupimo D. I on se oduševio našem dolasku, jer nije to očekivao. Rekao mi je da su mu u vrtiću priredili sjajnu žurku i na tome ću vaspitačicama uvek biti beskrajno zahvalna. Kod kuće smo pozvali komšiluk na tortu. To je bila sreda. U subotu smo organizovali  proslavu rođendana za drugare. S obzirom na to da je sve bilo neočekivano i na brzinu, ispalo je prilično lepo.


Kod kuće sam tek shvatila koliko se ja osećam loše. Sedam dana nisam spavala i užasno slabo sam jela, a pritom sam tad već bila drugi mesec trudnoće sa V. Sve ono što sam tokom bolničkih dana potiskivala, kako bih učinila boravak u bolnici što blažim za N, sada je izašlo na videlo. Sada je meni bilo potrebno nekoliko dana da se oporavim.

N je bila sjajno. Nedelju dana nakon izlaska iz bolnice, ponovo smo išli na kontrolu i rezultati su bili sjajni. Noćna mora se napokon završila.

Generalno nisam paničar. Ali od tada svaki put kad se N zapuši nos odmah je odvedem kod lekara, ne da bi mi rekli šta da radim, jer znam šta treba da radim, nego da je poslušaju i uvere me da nema ništa na plućima. Imam užasan strah od toga da ne prođemo ponovo kroz isto. Kod beba je problem što ne mogu da izbace šlajm. Ne umeju da izduvaju nos. Neke bebe kada imaju šlajm izbace ga povraćanjem ili preko stolice. A nekim bebama, kao N, šlajm se spusti na pluća.

Dugo posle boravka u bolnici, N je imala traumu i ogroman strah od doktora, ali i svih drugih koji nose bele mantile (na primer, plašila se od kuvarice, kada je šest meseci kasnije krenula u vrtić). Sada već mislim da se ne seća više tog perioda, a sa doktorima i kuvarima ponovo sa interesovanjem komunicira i nema strah. Noćna mora, koju ne bih poželela nikome, je konačno u potpunosti iza nas.