S obzirom na to da je prvi porođaj protekao u najboljem redu (o prvom porođaju pročitajte OVDE), nisam imala strah od drugog porođaja. Samo je vladalo uzbuđenje i nestrpljenje.
Sa drugim detetom sam se porodila u Leskovcu. Imala sam doktora koji mi je vodio drugu trodnoću i porodio me sa N, a potom mi vodio i trudnoću sa V.
Cela trudnoća je prošla u savršenom redu, nikakvih dodatnih analiza i vanrednih pregleda nije bilo i beba je lepo napredovala, a ja sam se osećala sjajno. Onda sam u devetom mesecu dobila jake mučnine sa povraćanjm i to je trajalo danima. Kada sam otišla na kontrolu, doktor je odlučio da me ostavi u bolnici da primim infuziju.
Posle 2-3 dana sam se opet osećala sjajno, ali kako se termin približio, a Crna Trava je od Leskovca udaljena oko 50km, doktor me je ostavio u bolnici, kako se ne bih porodila negde usput. On je nekoliko dana bio odsutan, a kako drugim lekarima nije bilo jasno zašto sam u bolnici, počeli su opet da traže moguće komplikacije i prave problem gde ga nema. Tih dana sam bila na ivici nervnog sloma i kada se moj doktor posle 4 dana vratio, ispičala sam mu šta su mi sve rekli: da je smanjena plodova voda, da je beba mala i ne mogu sada ni da se setim šta sve. Doktor me je odveo na ultrazvuk i uverio me da je sve u redu. Strah je nestao. Drugim doktorima je rečeno zašto sam tu i da me ne diraju.
Kako su dani prolazili, sve više me je obuzimala nervoza, dosada i nestrpljenje. Beba nikako da se spusti, porođaj nikako da počne. Deseti dan mog boravka u bolnici opet sam bila na ultrazvuku i ustanovljeno je da je beba oko 3 kg, a ginekološki pregled je pokazao da se grlić materice skratio, što znači da bi do porođaja trebalo da dođe uskoro.
Dvanaestog dana stavljena mi je vaginaleta i to je bilo to. Nakon stavljanja vaginalete ležala sam još dva sata u krevetu u svojoj sobi, a zatim je krenula obrada i priprema za porodilište (brijanje, klistiranje, bolničke porodiljske spavaćice...). Nas četiri su odveli u porodilište. Sve smo imale izazvane bolove i šetale smo po predoperacionoj sobi. Odveli su jednu ženu u salu, ja sam bila druga. Sala ima zidni paravan na sredini, pa drugu ženu nisam videla. Kod nje je došla njena doktorka, a kod mene moj doktor i kod svake je bila po jedna babica i po jedna sestra. Što se tiče rasporeda osoblja, daleko je bolje nego moje prethodno iskustvo.
Međutim, kada bolovi ne počnu sami, oni su mnogo jači i porođaj je teži. A ja sam to shvatila tek kada se sve završilo. Nije bilo ništa dramatično, ali je moj drugi porođaj trajao 2 i po sata, što mi je bio šok nako prvog, koji je trajao manje od sat vremena.
Stavili su me na sto i priključili infuziju, jer bio je 29. jul i bilo je užasno vruće. Kada su počeli baš jaki bolovi, babica mi je rekla da ustanem i šetam oko stola koliko god mogu, a kada počne kontrakcija da čučnem. Prolazili su sati i kada sam već pomislila da ovome nema kraja i da mi više neće pasti na pamet da zatrudnim i da se porađam, babica kaže da je beba krenula. Kada beba krene, to je već malte ne gotovo, jer svega par napinjanja i porođaj je gotov. Ponovo su me sekli. I beba je posle 2 i po sata konačno bila tu. Devojčica teška 2950g i dugačka 53cm. Moja mala N.
Celu trudnoću sam provela razmišljajući o tome kako ću voleti tu novu bebu, da li će biti isto kao sa prvom, da li će biti manje emocija jer je drugo dete. I kada sam ugledala svoju drugu bebu, koja je pritom bila iznenađujuće lepa (obično bebe objektivno nisu lepe čim se rode, koliko god majkama izgledale predivno), ponovo je usledila bura emocija, ponovo plač i smeh u isto vreme, ponovo ne mogu da progovorim jer mi drhti glas. Iako je druga beba, emocije su istog intenziteta kao i prvi put.
Dali su mi odmah da držim bebu, a zatim su je izveli da je vidi moja porodica i odveli u boks. Ovo je bilo novo iskustvo, jer kada sam se porađala u Beogradu, ni mene nakon porođaja, a ni bebu nije mogao da vidi niko od porodice. Ja sam mogla da izađem na hodnik kada sam ustala iz kreveta, da uzmem nešto kada mi donesu. Bebu su prvi put videli tek na otpustu.
Ovde odmah pokažu porodici i bebu, a i mene mogu da vide čim me izvedu iz sale, što sam smatrala jako lepim, jer mislim da otac treba da vidi svoju bebu odmah, a ne tek posle nekoliko dana, a time što ih vidim i ja, imam prilku da podelim taj predivni trenutak sa porodicom, što je za mene od velike važnosti.
Posle porođaja je naravno usledilo ušivanje, zatim opet po protokol dva sata ležanja na krevetu ispred sale, onda me odvoze da me vide moji i voze u sobu za porodilje. Već posle nepuna dva sata doneli su mi i bebu, na moje veliko oduševljenje.Ovoga puta sve je bilo mnogo lakše, jer mi je sve već bilo poznato - i presvlačenje i dojenje i sve.
Svako veče su kupali bebe, a svako jutro ih je pregledao pedijatar. Posle tri dana smo konačno došle kući i tako se moje petnaestodnevno zatočeništvo konačno završilo.
Kada je prošlo neko vreme od porođaja, više mi ništa od toga nije izgledalo toliko bolno kao u toku porođaja i onu misao da se ne bih viđe nikad porađala sam ubrzo izbacila iz glave. I moj zaključak je da je sa drugom bebom definitivno lakše, ali intenzitet i jačina emocija je potpuno ista kao i prvi put.
Sa drugim detetom sam se porodila u Leskovcu. Imala sam doktora koji mi je vodio drugu trodnoću i porodio me sa N, a potom mi vodio i trudnoću sa V.
Cela trudnoća je prošla u savršenom redu, nikakvih dodatnih analiza i vanrednih pregleda nije bilo i beba je lepo napredovala, a ja sam se osećala sjajno. Onda sam u devetom mesecu dobila jake mučnine sa povraćanjm i to je trajalo danima. Kada sam otišla na kontrolu, doktor je odlučio da me ostavi u bolnici da primim infuziju.
Posle 2-3 dana sam se opet osećala sjajno, ali kako se termin približio, a Crna Trava je od Leskovca udaljena oko 50km, doktor me je ostavio u bolnici, kako se ne bih porodila negde usput. On je nekoliko dana bio odsutan, a kako drugim lekarima nije bilo jasno zašto sam u bolnici, počeli su opet da traže moguće komplikacije i prave problem gde ga nema. Tih dana sam bila na ivici nervnog sloma i kada se moj doktor posle 4 dana vratio, ispičala sam mu šta su mi sve rekli: da je smanjena plodova voda, da je beba mala i ne mogu sada ni da se setim šta sve. Doktor me je odveo na ultrazvuk i uverio me da je sve u redu. Strah je nestao. Drugim doktorima je rečeno zašto sam tu i da me ne diraju.
Kako su dani prolazili, sve više me je obuzimala nervoza, dosada i nestrpljenje. Beba nikako da se spusti, porođaj nikako da počne. Deseti dan mog boravka u bolnici opet sam bila na ultrazvuku i ustanovljeno je da je beba oko 3 kg, a ginekološki pregled je pokazao da se grlić materice skratio, što znači da bi do porođaja trebalo da dođe uskoro.
Dvanaestog dana stavljena mi je vaginaleta i to je bilo to. Nakon stavljanja vaginalete ležala sam još dva sata u krevetu u svojoj sobi, a zatim je krenula obrada i priprema za porodilište (brijanje, klistiranje, bolničke porodiljske spavaćice...). Nas četiri su odveli u porodilište. Sve smo imale izazvane bolove i šetale smo po predoperacionoj sobi. Odveli su jednu ženu u salu, ja sam bila druga. Sala ima zidni paravan na sredini, pa drugu ženu nisam videla. Kod nje je došla njena doktorka, a kod mene moj doktor i kod svake je bila po jedna babica i po jedna sestra. Što se tiče rasporeda osoblja, daleko je bolje nego moje prethodno iskustvo.
Međutim, kada bolovi ne počnu sami, oni su mnogo jači i porođaj je teži. A ja sam to shvatila tek kada se sve završilo. Nije bilo ništa dramatično, ali je moj drugi porođaj trajao 2 i po sata, što mi je bio šok nako prvog, koji je trajao manje od sat vremena.
Stavili su me na sto i priključili infuziju, jer bio je 29. jul i bilo je užasno vruće. Kada su počeli baš jaki bolovi, babica mi je rekla da ustanem i šetam oko stola koliko god mogu, a kada počne kontrakcija da čučnem. Prolazili su sati i kada sam već pomislila da ovome nema kraja i da mi više neće pasti na pamet da zatrudnim i da se porađam, babica kaže da je beba krenula. Kada beba krene, to je već malte ne gotovo, jer svega par napinjanja i porođaj je gotov. Ponovo su me sekli. I beba je posle 2 i po sata konačno bila tu. Devojčica teška 2950g i dugačka 53cm. Moja mala N.
Celu trudnoću sam provela razmišljajući o tome kako ću voleti tu novu bebu, da li će biti isto kao sa prvom, da li će biti manje emocija jer je drugo dete. I kada sam ugledala svoju drugu bebu, koja je pritom bila iznenađujuće lepa (obično bebe objektivno nisu lepe čim se rode, koliko god majkama izgledale predivno), ponovo je usledila bura emocija, ponovo plač i smeh u isto vreme, ponovo ne mogu da progovorim jer mi drhti glas. Iako je druga beba, emocije su istog intenziteta kao i prvi put.
Dali su mi odmah da držim bebu, a zatim su je izveli da je vidi moja porodica i odveli u boks. Ovo je bilo novo iskustvo, jer kada sam se porađala u Beogradu, ni mene nakon porođaja, a ni bebu nije mogao da vidi niko od porodice. Ja sam mogla da izađem na hodnik kada sam ustala iz kreveta, da uzmem nešto kada mi donesu. Bebu su prvi put videli tek na otpustu.
Ovde odmah pokažu porodici i bebu, a i mene mogu da vide čim me izvedu iz sale, što sam smatrala jako lepim, jer mislim da otac treba da vidi svoju bebu odmah, a ne tek posle nekoliko dana, a time što ih vidim i ja, imam prilku da podelim taj predivni trenutak sa porodicom, što je za mene od velike važnosti.
Posle porođaja je naravno usledilo ušivanje, zatim opet po protokol dva sata ležanja na krevetu ispred sale, onda me odvoze da me vide moji i voze u sobu za porodilje. Već posle nepuna dva sata doneli su mi i bebu, na moje veliko oduševljenje.Ovoga puta sve je bilo mnogo lakše, jer mi je sve već bilo poznato - i presvlačenje i dojenje i sve.
Svako veče su kupali bebe, a svako jutro ih je pregledao pedijatar. Posle tri dana smo konačno došle kući i tako se moje petnaestodnevno zatočeništvo konačno završilo.
Kada je prošlo neko vreme od porođaja, više mi ništa od toga nije izgledalo toliko bolno kao u toku porođaja i onu misao da se ne bih viđe nikad porađala sam ubrzo izbacila iz glave. I moj zaključak je da je sa drugom bebom definitivno lakše, ali intenzitet i jačina emocija je potpuno ista kao i prvi put.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?