Psi su veliki prijatelji dece

Veoma me rastuži kada vidim da neki roditelji brane detetu da dodirne psa i govori detetu da je pas prljav ili, još gore, kada ga uči da beži od psa. Te stvari nikako ne treba raditi. Životinje nisu nešto od čega deca treba da beže ili da se plaše ili da jednostavno ne vole.

Odrasla sam uz psa. I iz iskustva znam da niko ne može čuvati dete i tolerisati dete koje ga gnjavi i vuče za rep kao pas. Ja sam uz tog psa prohodala - vukla sam ga za rep da bih ustala. Uz tog psa sam naučila da sedim na nošu - sedeo je sve vreme pored mene. Taj pas me je branio kad god bi mama ili tata počeli da me grde - čim bi podigli glas, pas je režao na njih. Zar ne zaslužuje svako dete takvo iskustvo? Pritom, ovde se ne radi o nekom zlatnom retriveru, kog svi smatraju porodičnim psom koji je dobar za decu. Nemam ništa protiv zlatnih retrivera, ali ja sam odrasla pored nemačkog lovnog terijera i nikad mi nije zafalila ni dlaka sa glave.

Kada je D imao godinu i po dana, uzeli smo dva psa. Da, to su bili psi onih za mnoge najgorih vrsta - pit bul i staford. Opasni, krvoločni, agresivni - to su uglavnom osobine koje im pripisuju. A ja ne mogu da odlučim koja od njih dve je bolje čuvala D. Kada je on spavao, spavale su i one pored njega. Kada se on igrao napolju, igrale su se sa njim. Kada bi on pao, obe bi pritrčale da vide da li je dobro. Kada je plakao, cvilele su i one. I šta ima opasnog, krvoločnog i agresivnog u svemu tome?

Životinje imaju vrlo pozitivan uticaj na decu. Kućni ljubimci pogotovu. U ovom slučaju pas. Dete se vezuje za psa, a i pas za njega. Čuvajući psa, dete stiče osećaj za potrebe drugih i za obaveze prema drugima, jer pas treba da se nahrani i izvede u šetnju. 

Za neke igre nema boljeg druga od psa, kao na primer "baci i donesi". Takođe može se i voziti bicikla dok pas trči pored. Poenta je da svaka igra sa psom podrazumeva fizičku aktivnost, što je za razvoj deteta vrlo važno.

Ljubav i odanost koju pas pruža ne može ništa da zameni.

Nikada deci nisam branila da dodirnu neku životinju. Nikada im nisam rekla da su životinje prljave. Niti da treba da beže od njih. Sa svakom životinjom želim da se upoznaju, da je vide, dodirnu. Ruke se operu. A dečija radost pri kontaktu sa životinjom je neopisiva.

Dete treba naučiti da ne sme da pojuri ka nekom psu čim ga vidi, već da ljubazno pita vlasnika da li može da ga pomazi. Takođe, trebalo bi da zna da prepozna znake agresivnosti kod pasa, kako bi znalo kad zaista treba da beži. Ali ne treba dete učiti da su psi loši. Jer oni to zaista nisu.

I ne mogu se podeliti na porodične i agresivne rase. Svaki pas je onakakav kako ga je vlasnik naučio.

Pse koje smo imali kad je D bio mali, nažalost, sticajem tužnih okolnosti, više nemamo. Ali primećujem da su i D i N ludi za psima, tako da čekam da mi se poklope sve kockice i da ponovo nabavimo psa. Kućni ljubimac jeste obaveza, ali i velika radost i deca bi trebala da imaju iskustva sa tim.

A dok do toga ne dođe, mi čuvamo komšijske pse i obilazimo životinje koje imamo u ovoj našoj seoskoj sredini, mazimo se i igramo sa njima.

Deca i životinje imaju nešto zajedničko, a to je odanost, neiskvarenost, privrženost i nesebično pružanje bezuslovne ljubavi. I zbog toga vredi pustiti decu da se povežu sa životinjama.