Ovo samo roditelji razumeju

Od kada sam postala mama, primetila sam da mi se prag tolerancije povećao do neba. I mislim da se i dalje povećava. Svaki postupak moje dece pokušavam da razumem, čak i kada je pogrešan. Trudim se da nađem opravdanje i da, ukoliko je potrebno, promenim ono što je dovelo do tog detetovog postupka. Jer malo je stvari koje deca urade namerno i za koje su zaista kriva. Oni se ugledaju na nas roditelje i zato mi moramo da budemo model zdravorazumskog ponašanja.



Daleko od toga da su dečije greške jedino što smatram da samo roditelji mogu da razumeju. Svako dete je posebno i svako ima neke svoje bubice. A na meni je da im dopustim koliko daleko mogu da idu s tim bubicama. A nije da ih ne puštam. I nije da oni to neki put ne pokušavaju da iskoriste.

U našoj kući veći deo dana su puštene dečije pesmice: Branko Kockica, Dragan Laković, Manda, Kolibri... I uglavnom D zna sve pesme napamet, dok N svaku prepoznaje. A za one svima omiljene pravimo koreografije. I tako pustimo muziku malo jače, ponavljamo pokrete koje smo osmislili i sjajno se zabavimo. Za pesmicu "Ivin voz" N odmah sve ganja po kući da se uhvatimo u vozić. I tu nisu pošteđeni ni tata ni beba. Nas petoro idemo po celoj kući u voziću dok traje ta pesma. Kada bi u tom trenutku neko slučajno naišao, sigurno ne bi shvatio o čemu se radi. Ali N je uporna u tome da cela porodica mora da bude u vozu i tu nema dalje rasprave.


N je odavno shvatila da mama voli da čita knjiga i često je imala priliku da me vidi sa knjigom. I uvek zna koju knjigu trenutno čitam. Naravno, svaka knjiga mora da prođe njenu kritiku. Pa tako ima običaj da rasturi sve moje knjige koje može da dohvati i da ih slaže na dve gomile - na jednu stavlja one koje joj se sviđaju, a na drugu koje joj se ne sviđaju. Koji su to kriterijumi na osnovu kojih jednoipogodišnje dete bira da li joj se neka knjiga u kojoj nema ni slika ni bilo čega što bi detetu moglo biti interesantno sviđa ili ne, još uvek nisam uspela da otkrijem. Ali ona to radi stalno i često me to izluđuje, jer knjige ljubomorno čuvam, ali ipak N čuvam ljubomornije. Možda to pomogne i da razvije ljubav prema knjigama, pa se to njeno razvrstavanje jednog dana pokaže kao korisno.

Još jedna stvar koja me često izludi u vezi N je što kad god odem u kupatilo iz bilo kog razloga, ona stane ispred vrata i lupa mi, a ja moram joj da lupam na vrata sa unutrašnje strane. I tako je svaki put kad vidi da sam se zatvorila u kupatilo. To sa lupanjem je malo neizvodljivo, recimo, kad se kupam. Tada je u stanju da stoji ispred kupatila i besni sve dok ja ne izađem.

D ima veoma bujnu maštu. I koju god priču ili igru ili priču u crtežu da smisli, ima potrebu da to podeli sa svima. Problem nastaje što ponekad te priče deluju kao da nema kraja. A od mene on naravno očekuje da ga pažljivo slušam, aktivno ispitujem o detaljima priče i na kraju da budem oduševljena. Ponekad su priče toliko zamršene da se pogubim u njima, ali stvarno moram da mu odam priznanje da me svaki put baci u rebus kako je to uspeo da smisli.


Normalno je da kada je više dece u kući svako od njih se otima za pažnju. D to radi non stop i ponekad je zaista frustrirajuće. Pogotovu kada suprug i  ja pokušavamo da vodimo neki ozbiljan razgovor. D tada ili upada u reč ili pokušava da nam skrene pažnju na neku njegovu igru, crtež ili nešto treće ili na sve načine pokušava da učestvuje u našem razgovoru, koji na kraju mora da se prekine ukoliko nije primeren za njega.

Ima i onih sitnih stvari kojim mi treniraju živce na dnevnoj bazi: N se ušunja u kupatilo i odmota celu rolnu toalet papira; D prospe celu kutiju sa igračkama kako bi našao neku igračku, koja je vrlo verovatno bila na vrhu kutije; N ostavi flomastere bez poklopca; D se popne na naslon od kauča kada gleda televizor; N milion puta dnevno otvara frižider i izvadi nešto iz njega; D uvek uleti obuven u kuću i nikada ne zatvori vrata; N je navikla da nosim moje stare kućne papuče i kad god obujem nove, ona mi ih izuje i donese mi stare, jer ona smatra da treba da nosim njih; Oboje radnim danima budim ujutru u sedam za vrtić, a vikendom oboje se sami probude u šest.

Postoji mnogo stvari koje naša deca rade, a koje malo ko osim nas roditelja može da toleriše. Ali i to je deo naše roditeljske dužnosti - da uvek nađemo razumevanja za njih i da ih prihvatimo takve kakvi su sa svih njihovim bubicama. I da ih naučimo da budu posebni i da jesu posebni baš takvi kakvi su.