Kod nas vikend je vreme za porodicu. Vreme kada smo svi na okupu. Vreme za zajedničke aktivnosti. Vreme za kreativne aktivnosti.
Već sam pisala o dečijoj umetnosti i mašti (OVDE i OVDE). Ali i današnji post je upravo o tome, jer dečija mašta nema granice, a mogućnosti za ispoljavanje dečije kreativnosti su bezbrojne.
Svakog vikenda pravim malu radionicu sa D i N i trudim se da svaki put radimo nešto drugačije. Tako su ovoga puta od rolni toalet papira, koje bi inače završile u kanti za smeće, napravili prava mala umetnička dela.
Uvek pravimo radionice u neutralno vreme, odnosno, u vreme kada prođe ručak i dnevna dremka, kada su deca raspoložena za igru. Prvo im pripremim sav materijal, zatim im objasnim šta može da se radi sa tim, dam im neke ideje, a onda oni to prepravljaju kako žele. Jer kada se detetu daju instrukcije u kom pravcu treba da razmišlja, javiće se ideje koje nama odraslima verovatno nikada ne bi pale na pamet. I to je čar svega ovoga.
Dete se podstiče da razmišlja, da mašta. Dok stvara, ono donosi odluke, bira koje će boje i materijale da upotrebi, da li će nešto biti veće ili manje, okruglo ili četvrtasto. A sve te naizgled male i beznačajne odluke vrlo pozitivno utiču na dete, na njegovo razmišljanje i na njegovo samopouzdanje.
Kroz stvaranje dete uči da na kreativan način rešava probleme i da razmišlja iz druge perspektive. A to je nešto što se stiče kroz igru, ali može da koristi za ceo život. Jer kada dete jednom nauči da pristupa nečemu iz više uglova, to će mu postati navika koju će primenjivati u svakom aspektu života u svakoj dobi.
Tokom procesa stvaranja kod dece se podstiče i koncentracija. Oni vrlo posvećeno prave ta svoja umetnička dela, što znači da je ovo i vrlo praktična i podsticajna vežba za rešavanje domaćih zadataka, matematičkih problema i svega ostalog što će doći kada dete krene u školu.
Kao što sam već rekla, na početku radionice objasnim deci šta mogu da rade sa datim materijalom, a onda se pomerim sa strane i posmatram ih. Uključujem se baš kada zagusti - kad žele nešto da iseku ili eventualno zalepe. Kako god da ta njihova rukotvorina na kraju ispadne, ona je sjajna. Jer nije važno da li je nešto napravljeno pravilno. Ako ga je dete samo izmaštalo i stvorilo, pravilnije od toga ne postoji.
Prvih sedam godina su presudne za razvoj kreativnosti kod dece. Ona se može podsticati i sa ove umetničke strane (crtanjem slikanjem, modelovanjem plastelina i gline...), ali takođe veliki uticaj ima i čitanje sa decom (OVDE), kao i razgovor o pročitanoj knjizi, zatim boravak na otvorenom, istraživanje prirode.
U školi deca uče kako da na tačan način dođu do tačnog rešenja. I nema mnogo prostora za kreativnost. Zato ih treba pustiti u predškolskom uzrastu da što više maštaju, čak i da stvore svoj izmaštani svet. Ne treba brinuti, jer deca vrlo dobro znaju razliku između izmaštanog i stvarnog. Oni samo vole da uživaju u maštanju. A i kada se igraju, njima granica između realnosti i fantazije nije važna. Na primer, ako imaju neku odgovarajuću igračku za igru koju žele, oni će je upotrebiti, a ukoliko je nemaju, zamisliće je. Kod dece je sve vrlo jednostavno.
Zato ne treba da ih opterećujemo sa pravilima i tačnošću. Doćiće vreme kada će biti prinuđeni da razmišljaju o tome i da rade sve po pravilima. A sada neka budu samo deca. I sve što deca izmaštaju i stvore je najtačnije moguće. I ne postoji ništa lepše i vrednije od toga.
Već sam pisala o dečijoj umetnosti i mašti (OVDE i OVDE). Ali i današnji post je upravo o tome, jer dečija mašta nema granice, a mogućnosti za ispoljavanje dečije kreativnosti su bezbrojne.
Svakog vikenda pravim malu radionicu sa D i N i trudim se da svaki put radimo nešto drugačije. Tako su ovoga puta od rolni toalet papira, koje bi inače završile u kanti za smeće, napravili prava mala umetnička dela.
Uvek pravimo radionice u neutralno vreme, odnosno, u vreme kada prođe ručak i dnevna dremka, kada su deca raspoložena za igru. Prvo im pripremim sav materijal, zatim im objasnim šta može da se radi sa tim, dam im neke ideje, a onda oni to prepravljaju kako žele. Jer kada se detetu daju instrukcije u kom pravcu treba da razmišlja, javiće se ideje koje nama odraslima verovatno nikada ne bi pale na pamet. I to je čar svega ovoga.
Dete se podstiče da razmišlja, da mašta. Dok stvara, ono donosi odluke, bira koje će boje i materijale da upotrebi, da li će nešto biti veće ili manje, okruglo ili četvrtasto. A sve te naizgled male i beznačajne odluke vrlo pozitivno utiču na dete, na njegovo razmišljanje i na njegovo samopouzdanje.
Kroz stvaranje dete uči da na kreativan način rešava probleme i da razmišlja iz druge perspektive. A to je nešto što se stiče kroz igru, ali može da koristi za ceo život. Jer kada dete jednom nauči da pristupa nečemu iz više uglova, to će mu postati navika koju će primenjivati u svakom aspektu života u svakoj dobi.
Tokom procesa stvaranja kod dece se podstiče i koncentracija. Oni vrlo posvećeno prave ta svoja umetnička dela, što znači da je ovo i vrlo praktična i podsticajna vežba za rešavanje domaćih zadataka, matematičkih problema i svega ostalog što će doći kada dete krene u školu.
Kao što sam već rekla, na početku radionice objasnim deci šta mogu da rade sa datim materijalom, a onda se pomerim sa strane i posmatram ih. Uključujem se baš kada zagusti - kad žele nešto da iseku ili eventualno zalepe. Kako god da ta njihova rukotvorina na kraju ispadne, ona je sjajna. Jer nije važno da li je nešto napravljeno pravilno. Ako ga je dete samo izmaštalo i stvorilo, pravilnije od toga ne postoji.
Prvih sedam godina su presudne za razvoj kreativnosti kod dece. Ona se može podsticati i sa ove umetničke strane (crtanjem slikanjem, modelovanjem plastelina i gline...), ali takođe veliki uticaj ima i čitanje sa decom (OVDE), kao i razgovor o pročitanoj knjizi, zatim boravak na otvorenom, istraživanje prirode.
U školi deca uče kako da na tačan način dođu do tačnog rešenja. I nema mnogo prostora za kreativnost. Zato ih treba pustiti u predškolskom uzrastu da što više maštaju, čak i da stvore svoj izmaštani svet. Ne treba brinuti, jer deca vrlo dobro znaju razliku između izmaštanog i stvarnog. Oni samo vole da uživaju u maštanju. A i kada se igraju, njima granica između realnosti i fantazije nije važna. Na primer, ako imaju neku odgovarajuću igračku za igru koju žele, oni će je upotrebiti, a ukoliko je nemaju, zamisliće je. Kod dece je sve vrlo jednostavno.
Zato ne treba da ih opterećujemo sa pravilima i tačnošću. Doćiće vreme kada će biti prinuđeni da razmišljaju o tome i da rade sve po pravilima. A sada neka budu samo deca. I sve što deca izmaštaju i stvore je najtačnije moguće. I ne postoji ništa lepše i vrednije od toga.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?