Kada dođe prva beba, čini nam se da je to najveća moguća promena. U neku ruku i jeste. Na svet dolazi jedno malo biće koje je u potpunosti zavisno od nas. Treba vremena dok se naviknemo na njega, a i ono na nas. Da naučimo da prepoznamo njegove signale i potrebe, jer, iako ne može još uvek da govori, ono i tek kako ume da nam pokaže šta želi i šta mu je potrebno. Kada dođe beba, naš svet se zarotira za 180 stepeni.
Od malena nas uče kako da se ponašamo, kako da jedemo, kako da dobijemo peticu iz matematike ili nekog drugog predmeta u školi, lekcije iz istorije, osnove biologije, strane jezike... Ali niko nas ne uči kako da budemo roditelj. Barem ne direktno. Jer mnogo uticaja na nas imaju naši roditelji, odnosno način na koji su se oni ophodili prema nama dok smo bili deca. I većina ljudi koje poznajem kažu da nikako ne žele da budu kao njihovi roditelji, ali i ti isti ljudi vrlo često prepoznaju u ophođenju prema svojoj deci svoje roditelje. To je nešto što se podsvesno usadi u nas i, hteli mi to ili ne, vremenom dođe do izražaja.
Kada imamo samo to jedno dete, ono se nekako saživi sa nama. Malo po malo, uklopimo ga u sve naše obaveze, i iako su nam se prioriteti promenili, imamo mogućnost da sačuvamo neke svoje navike, hobije, prosto, imamo vremena da odvojimo za sebe ili da odradimo ono što želimo, a da nas pritom dete ne sputava.
Dok je D bio jedino dete u porodici, nekako smo se ophodili prema njemu kao nama ravnom i uvek se podrazumevalo da ide svuda sa nama (na slave, svadbe, rođendane, u kupovinu, u kafić, u restoran na ručak...). I nikada nam odlazak bilo gde sa njim nije pravio problem.
Kada je došla N, stvari su se malo promenile i već je postalo teže voditi ih baš svuda. A kada je došla i V, potpuno su nas nadjačali i sada baš pažljivo biramo gde ćemo i kad da idemo sa njima. Jer dovoljno je da je samo jedan od njih nervozan, neraspoložen, pospan ili da mu fali bilo šta drugo i da odlazak u kupovinu, na ručak ili u postu prijateljima propadne.
Dakle, od kad je došlo i drugo dvoje dece, nemamo više toliko slobode, već sve mora da bude lepo isplanirano i uklopljeno. Mada se svejedno ponekad desi da nešto krene kako ne treba i da neko od njih postane nervozan i pekmezav, ali to je normalno, jer ne možemo da ih isprogramiramo.
Kada prođe ta velika promena sa prvom bebom i kada uspete da uspostavite red u porodici, zajedničko vreme, navike, obaveze i sve ostalo, veliki je šok dolazak druge bebe. Jer sada imate dva bića koja zavise od vas (jedno manje, drugo više), pritom treba da podmirite sve njihove potrebe, koje su, u zavisnosti od razlike u godinama, manje ili više različite. I pri svemu tome, još i da ne promenite odnos prema prvom detetu, kako se ono ne bi osećalo zapostavljeno, jer dolazak druge bebe za njega znači da njegov položaj u porodici može biti poljuljan.
Usled novonastale situacije, prvo dete može drastično da promeni ponašanje, sve zarad vaše pažnje. Zato je vrlo važno pravilno to shvatiti - kao očajnički pokušaj privlačenja paženje, a ne kao namerni bezobrazluk.
I taj period uglavnom brzo prođe. A kada sve dođe na svoje mesto, ne preostaje nam ništa drugo nego da uživamo u svojoj deci. Dok ne dođe treća beba.
Kada se N rodila, D je imao četiri godine. Ja sam mesecima pred porođaj pripremala i sebe i njega na dolazak nove bebe. Neprestano sam mu pričala kako će da dobije seku i da mora da mi pomogne i da je čuva zajedno sa mnom, a kada ona malo poraste, moćiće zajedno da se igraju. I stvarno, D je bio nestrpljiv da se ta seka konačno rodi (iako mu baš nije bilo najjasnije kako to ide, ali njegovo shvatanje je otprilike ovako: mami je nekako u stomaku porasla beba i kada mama ode u bolnicu, doktor će je izvaditi iz stomaka i mama će doneti bebu kući). Ja sam se pripremila na ogromne izlive ljubomore, jer smo do tada bili mi sami i uvek smo sve radili zajedno. Međutim, D nije pokazao ni desetinu onoga što sam ja očekivala. Bio je oduševljen bebom i bila mu je interesantna. Ponekad bi mi samo nagovestio da želi malo više moje pažnje i vremena sa mnom nasamo, ali čim bih mu to i pružila, nije bilo nikakvih problema.
Kada je došla V, nekako je sve bilo mirnije. Osim burne reakcije N prvih nekokliko dana. Ali taj nalet straha i ljubomore je brzo napustio N i onda je sve bilo kako treba. O tome kako samo postigla da u kratkom roku N prihvati V možete pročitati OVDE.
Moje iskustvo je da je mnogo veća razlika između jednog i dva deteta, nego između dva i tri. Jer D je već naučio šta znači dolazak nove bebe, a N je od početka mene delila sa D. Tako da rođenje V nije mnogo poremetilo odnose u porodici. Razlika između N i V je svega 15 meseci. O drugom detetu sam razmišljala dugo i pripremala se dugo za ulogu majke dvoje dece. Za treće nisam ni imala vremena da mnogo razmišljam.
Želela sam treće dete pre nego što D pođe u školu, kako bih, kada za to dođe red, mogla u potpunosti da se posvetim njemu. Zato je sa N i V ispalo ovako. Što mi je opet vrlo lepo i s te strane što će malte ne od samog početka rasti zajedno, dok će ih D kao stariji bata čuvati.
Tokom trudnoće sa V, N je počela da sedi, da puzi, stoji, napravila prve korake, rekla prvu reč, prvi put se ozbiljno razbolela, proslavila prvi rođendan. Samim tim, moj fokus je sve vreme bio na N i treća trudnoća mi je prošla potpuno neprimetno, bez ikakvih poteškoća.
V je pre dva dana napunila četiri meseca i mogu reći da smo se već uveliko u potpunosti uhodali i da se i ne sećam kako je bilo ranije. Osim pto sam više spavala, to je sigurno. Jer sada imam D, koji se noću budi da ide u toalet, N, koja se i dalje budi, mada malo manje od kako se odvikla od flašice (više o odvikavanju od flašice OVDE), i V, koja se, kao i svaka beba, budi na svaka 3-4 sata.
Sa troje dece potrebno je više energije, a i živaca. Ali je zato u kući življe i veselije. I zahtevaju mnogo pažnje, ali isto tako ima i trenutaka kada se deca zaigraju zajedno, a ja im nisam potrebna, pa za to vreme mogu da odradim nešto drugo ili da jednostavno malo sednem i odmorim. Jedino što je u celoj ovoj našoj situaciji žrtvovano je moje spavanje, ali i taj period će proći. I ta žrtva nije ništa u poređenju sa ljubavlju koju mi oni svakodnevno pružaju i pokazuju.
Moje mišljenje je da što je više dece, život je ispunjeniji.
Od malena nas uče kako da se ponašamo, kako da jedemo, kako da dobijemo peticu iz matematike ili nekog drugog predmeta u školi, lekcije iz istorije, osnove biologije, strane jezike... Ali niko nas ne uči kako da budemo roditelj. Barem ne direktno. Jer mnogo uticaja na nas imaju naši roditelji, odnosno način na koji su se oni ophodili prema nama dok smo bili deca. I većina ljudi koje poznajem kažu da nikako ne žele da budu kao njihovi roditelji, ali i ti isti ljudi vrlo često prepoznaju u ophođenju prema svojoj deci svoje roditelje. To je nešto što se podsvesno usadi u nas i, hteli mi to ili ne, vremenom dođe do izražaja.
Kada imamo samo to jedno dete, ono se nekako saživi sa nama. Malo po malo, uklopimo ga u sve naše obaveze, i iako su nam se prioriteti promenili, imamo mogućnost da sačuvamo neke svoje navike, hobije, prosto, imamo vremena da odvojimo za sebe ili da odradimo ono što želimo, a da nas pritom dete ne sputava.
Dok je D bio jedino dete u porodici, nekako smo se ophodili prema njemu kao nama ravnom i uvek se podrazumevalo da ide svuda sa nama (na slave, svadbe, rođendane, u kupovinu, u kafić, u restoran na ručak...). I nikada nam odlazak bilo gde sa njim nije pravio problem.
Kada je došla N, stvari su se malo promenile i već je postalo teže voditi ih baš svuda. A kada je došla i V, potpuno su nas nadjačali i sada baš pažljivo biramo gde ćemo i kad da idemo sa njima. Jer dovoljno je da je samo jedan od njih nervozan, neraspoložen, pospan ili da mu fali bilo šta drugo i da odlazak u kupovinu, na ručak ili u postu prijateljima propadne.
Dakle, od kad je došlo i drugo dvoje dece, nemamo više toliko slobode, već sve mora da bude lepo isplanirano i uklopljeno. Mada se svejedno ponekad desi da nešto krene kako ne treba i da neko od njih postane nervozan i pekmezav, ali to je normalno, jer ne možemo da ih isprogramiramo.
Kada prođe ta velika promena sa prvom bebom i kada uspete da uspostavite red u porodici, zajedničko vreme, navike, obaveze i sve ostalo, veliki je šok dolazak druge bebe. Jer sada imate dva bića koja zavise od vas (jedno manje, drugo više), pritom treba da podmirite sve njihove potrebe, koje su, u zavisnosti od razlike u godinama, manje ili više različite. I pri svemu tome, još i da ne promenite odnos prema prvom detetu, kako se ono ne bi osećalo zapostavljeno, jer dolazak druge bebe za njega znači da njegov položaj u porodici može biti poljuljan.
Usled novonastale situacije, prvo dete može drastično da promeni ponašanje, sve zarad vaše pažnje. Zato je vrlo važno pravilno to shvatiti - kao očajnički pokušaj privlačenja paženje, a ne kao namerni bezobrazluk.
I taj period uglavnom brzo prođe. A kada sve dođe na svoje mesto, ne preostaje nam ništa drugo nego da uživamo u svojoj deci. Dok ne dođe treća beba.
Kada se N rodila, D je imao četiri godine. Ja sam mesecima pred porođaj pripremala i sebe i njega na dolazak nove bebe. Neprestano sam mu pričala kako će da dobije seku i da mora da mi pomogne i da je čuva zajedno sa mnom, a kada ona malo poraste, moćiće zajedno da se igraju. I stvarno, D je bio nestrpljiv da se ta seka konačno rodi (iako mu baš nije bilo najjasnije kako to ide, ali njegovo shvatanje je otprilike ovako: mami je nekako u stomaku porasla beba i kada mama ode u bolnicu, doktor će je izvaditi iz stomaka i mama će doneti bebu kući). Ja sam se pripremila na ogromne izlive ljubomore, jer smo do tada bili mi sami i uvek smo sve radili zajedno. Međutim, D nije pokazao ni desetinu onoga što sam ja očekivala. Bio je oduševljen bebom i bila mu je interesantna. Ponekad bi mi samo nagovestio da želi malo više moje pažnje i vremena sa mnom nasamo, ali čim bih mu to i pružila, nije bilo nikakvih problema.
Kada je došla V, nekako je sve bilo mirnije. Osim burne reakcije N prvih nekokliko dana. Ali taj nalet straha i ljubomore je brzo napustio N i onda je sve bilo kako treba. O tome kako samo postigla da u kratkom roku N prihvati V možete pročitati OVDE.
Moje iskustvo je da je mnogo veća razlika između jednog i dva deteta, nego između dva i tri. Jer D je već naučio šta znači dolazak nove bebe, a N je od početka mene delila sa D. Tako da rođenje V nije mnogo poremetilo odnose u porodici. Razlika između N i V je svega 15 meseci. O drugom detetu sam razmišljala dugo i pripremala se dugo za ulogu majke dvoje dece. Za treće nisam ni imala vremena da mnogo razmišljam.
Želela sam treće dete pre nego što D pođe u školu, kako bih, kada za to dođe red, mogla u potpunosti da se posvetim njemu. Zato je sa N i V ispalo ovako. Što mi je opet vrlo lepo i s te strane što će malte ne od samog početka rasti zajedno, dok će ih D kao stariji bata čuvati.
Tokom trudnoće sa V, N je počela da sedi, da puzi, stoji, napravila prve korake, rekla prvu reč, prvi put se ozbiljno razbolela, proslavila prvi rođendan. Samim tim, moj fokus je sve vreme bio na N i treća trudnoća mi je prošla potpuno neprimetno, bez ikakvih poteškoća.
V je pre dva dana napunila četiri meseca i mogu reći da smo se već uveliko u potpunosti uhodali i da se i ne sećam kako je bilo ranije. Osim pto sam više spavala, to je sigurno. Jer sada imam D, koji se noću budi da ide u toalet, N, koja se i dalje budi, mada malo manje od kako se odvikla od flašice (više o odvikavanju od flašice OVDE), i V, koja se, kao i svaka beba, budi na svaka 3-4 sata.
Sa troje dece potrebno je više energije, a i živaca. Ali je zato u kući življe i veselije. I zahtevaju mnogo pažnje, ali isto tako ima i trenutaka kada se deca zaigraju zajedno, a ja im nisam potrebna, pa za to vreme mogu da odradim nešto drugo ili da jednostavno malo sednem i odmorim. Jedino što je u celoj ovoj našoj situaciji žrtvovano je moje spavanje, ali i taj period će proći. I ta žrtva nije ništa u poređenju sa ljubavlju koju mi oni svakodnevno pružaju i pokazuju.
Moje mišljenje je da što je više dece, život je ispunjeniji.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?