Svađe između braće i sestara su svakodnevna i potpuno normalna pojava. Nadmetanje među decom je donekle i zdravo i uči dete da se izbori za sebe. Međutim, ako su vrlo učestale, deca su isfrustrirana, ja sam nervozna jer mi se tužakaju međusobno i kuća se pretvori u ratne frontove. Zato sam morala da pronađem neko rešenje.
Sukobi među decom se ne mogu potpuno eliminisati nikad. Ali se mogu iskontrolisati.
Najčešći razlog dečijih svađa su, naravno, igračke. Ko je prvi uzeo ovu igračku, čija je zapravo ona igračka, ko ume ili ne ume da koristi neku treću... I to može ići u nedogled.
Kada se N rodila, njene zvečke i sve ostale igračke za bebe koje je nasledila od D su stajale u njenoj sobi. D je svoje igračke čuvao u svojoj sobi. Međutim, kako je N porasla i počela da se igra sa svim igračkama, igračke koje su bile kod D u sobi su postale zajedničke.
Prvi problem je nastao što je N prestala da se interesuje za zveckajuće stvari i njih je nasledila V. Sve druge igračke su bile kod D u sobi i sve su do tad bile njegove (među njima ima na primer i mnogo mojih igračaka s kojima sam se igrala kao dete, tako da su faktički one namenjene svoj mojoj deci). Dok je N ostala na svega nekoliko svojih igračaka (bebe, pevajuće kuce, lutkice i setovi za kuvanje), što je napravilo i drugi problem.
N je počela da se interesuje za sve te igračke i odjednom je i sve njene igračke preselila kod D u sobu (ubeđena sam da je to namerno uradila da bi ispalo da su sve zajedničke, kao što sam ubeđena da je stavila svoje tamo jer zna da D neće da se igra sa lutkicama, bebama i posuđem). U sobi za devojčice nije ostalo ništa osim zvečki za V.
Primetila sam (a i D je počeo da se žali) da N želi da uzme svaku igračku koju uzme D. To je zapravo i za očekivati. D joj je stariji brat i ona se ugleda na njega. Oponaša svako njegovo ponašanje. On je njoj bukvalno idol. Tako sam i rekla D, kako bi imao više razumevanja za to njeno otimanje.
Međutim, razumevanje i tolerancija kod D traju veoma kratko, tako da su svađe konstantne. A ponekad se završe i tako što D gurne ili lupi N, a N uštipa ili šutne D. Sve u svemu, nastane haos.
U tim trenucima sam ih uvek razdvajala i ukoravala ih, što je ustvari pravilo još veću dramu.
Jer u dečije svađe se ne treba mešati, dokle god neko dete nije u stvarnoj opasnosti. Čak i ako se neko rasplače ili pobesni, ne treba se mešati. Kao što ne treba ni prekorevati starije dete, a štititi mlađe.
Svaki roditelj uvek sruči odgovornost na starije dete koje ono nije u stanju da ponese - da se ponaša zrelo, da se ne svađa, da mora da pazi na mlađe dete... Ono to ne može. Jer i ono je dete. I za njega je svojstveno da se posvađa oko igračke, da gurne mlađe dete ukoliko mu smeta, da odbrani svoju teritoriju.
Isto tako, uvek smo skloni da štitimo mlađe dete, jer kolko smatramo da bi starije dete trebalo sve da zna, toliko smo uvereni da mlađe dete ništa ne zna. A zapravo uopšte nije tako. Mlađa deca umeju i tek kako da budu i lukava i da isprovociraju, a ako shvate da u svakom sukobu ona bivaju zaštićena, znaju to i tek kako da iskoriste.
Zato je najbolje ne mešati se. Jer uvek će svako dete praviti nevino i tužakati ono drugo, a roditelj neće moći realno da sagleda šta se stvarno dogodilo i samim tim neće adekvatno reagovati.
Deca su sposobna da sama reše svoje sukobe. I to zapravo rade mnogo bolje od nas odraslih. Sećam se kada se D posvađao sa svojim najboljim drugom oko neke igračke u vrtiću. Svađa je otišla toliko daleko da su čak rekli jedan drugom da se neće zvati na rođendane. ( A to je u dečijem svetu vrlo važna stvar!) Sledećeg dana kada smo došli u vrtić, taj drug je odmah na vratima pritrčao do D i uzbuđeno ga odvukao unutra da mu pokaže šta je napravio od kocki. Otišli su zajedno da se igraju sa kockama. I to je to. Sukob je prošao, ona igračka je zaboravljena, oni su ponovo najbolji drugari i zvaće jedan drugog na rođendan.
Da se vratim na haos sa igračkama koji je nastao u našoj kući. Čitajući jednu knjigu, došla sam na ideju kako da im rasporedim igračke. Rekla sam D da u jednu kutiju odvoji one igračke koje su mu najdraže i sa kojima želi sam da se igra. U drugu kutiju sam odvojila igračke za devojčice. U treću smo stavili igračke koje su zajedničke.
Objasnila sam im da igračke koje su u njihovim kutijama smeju samo oni da diraju (svako samo svoje naravno) i da će im te kutije stajati na nekim specijalnim mestima (N je svoju odnela u sobu za devojčice, a D je svoju sakrio gde N ne može da je dohvati). Sve ostale igračke su zajedničke i igra se onaj ko prvi uzme igračku. Ukoliko neku od igračaka iz njihovih kutija zaborave negde, odnosno ne vrate u svoju kutiju, svi mogu da je koriste ukoliko to žele. Ovo će takođe navesti decu da skupljaju svoje igračke bez ikakvog opominjanja.
Još jedan čest razlog za svađu jeste da bi se roditeljima privukla pažnja. Kada vidim da je takva svađa u pitanju, imam dva rešenja: ili ih pošaljm u drugu prostoriju da se svađaju ili ja odem u drugu prostoriju i ostavim ih same. Jer kada ostanu sami, shvatiće da svađa kao oruđe za privlačenje pažnje ne funkcioniše i svađa će vrlo brzo prestati.
Međusobno koškanje i udaranje se ne može izbeći. Ali možemo ga iskontrolisati pričom sa detetom. Imala sam razgovor sa D o alternativnim rešenjima.
"Kada ti N uzme igračku, ti si veoma ljut. Šta ćeš da uradiš?"
"Oteću i ja njoj!"
"Ali to nije lepo!"
"Onda ću da je udarim."
"Na taj način možeš ozbiljno da je povrediš. Šta možeš da uradiš umesto toga?"
"Mogu i da joj dam neku drugu igračku, pa će možda da mi vrati moju."
"A šta ako ti ne vrati?"
"Uzeću neku drugu igračku dok njoj je dosadi moja."
"To je odlično rešenje! Imaš li još neko?"
"Mogu da se sklonim od nje."
"Sjajno! Sledeći pu kada te N naljuti zbog neke igračke, seti se ovoga o čemu smo pričali."
Ne treba davati detetu ideje šta bi trebalo da radi, nego da ga roditelj navede da samo dođe do zaključka. Na taj način roditelj ne naređuje detetu, dete se ne oseća kao neko kom je nešto naređeno i da nešto mora da uradi, već je zadovoljno što je do rešenja došlo samo i upravo zbog toga će ga vrlo rado primeniti.
Svađe nastaju i zbog međusobne ljubomore. Zato je vrlo važno i vrlo efikasno da roditelj, po mogućstvu svakodnevno, provede sa svakim detetom nasamo minimum deset minuta, bilo u razgovoru ili nekoj drugoj aktivnosti po detetovom izboru. Na taj način će se detetove potrebe zadovoljiti, a biće manje razloga za svađe sa braćom i sestrama.
Jedan od načina je i da se starijem detetu daju neke povlastice u odnosu na mlađe, kako bi se osećalo važno i kako ne bi bilo ljubomorno. Na primer, D skoro svako veče pred spavanje ima privilegiju da igra igrice na tabletu, dok N ide direktno na spavanje.
Ovo njemu deluje kao povlastica, što je sjajno, a ustvari je meni olakšica, jer ne traži da igra igrice preko dana, kada je N budna, jer bi se u tom slučaju i N zalepila za tablet.
Nije na odmet ni da se deca s vremena na vreme sama igraju. Na taj način će steći nezavisnost, ali će takođe više ceniti igranje u društvu.
Načina ima raznih, zavisi od nas koje ćemo primeniti i kako ćemo se izboriti sa dečijim sukobima, a da ne oštetimo nijedno dete, da se nijedno dete ne oseti manje voljeno. Mislim da je u dečijim sukobima najbolje biti Švajcarska. Švajcarska nikad ne gubi.
Sukobi među decom se ne mogu potpuno eliminisati nikad. Ali se mogu iskontrolisati.
Najčešći razlog dečijih svađa su, naravno, igračke. Ko je prvi uzeo ovu igračku, čija je zapravo ona igračka, ko ume ili ne ume da koristi neku treću... I to može ići u nedogled.
Kada se N rodila, njene zvečke i sve ostale igračke za bebe koje je nasledila od D su stajale u njenoj sobi. D je svoje igračke čuvao u svojoj sobi. Međutim, kako je N porasla i počela da se igra sa svim igračkama, igračke koje su bile kod D u sobi su postale zajedničke.
Prvi problem je nastao što je N prestala da se interesuje za zveckajuće stvari i njih je nasledila V. Sve druge igračke su bile kod D u sobi i sve su do tad bile njegove (među njima ima na primer i mnogo mojih igračaka s kojima sam se igrala kao dete, tako da su faktički one namenjene svoj mojoj deci). Dok je N ostala na svega nekoliko svojih igračaka (bebe, pevajuće kuce, lutkice i setovi za kuvanje), što je napravilo i drugi problem.
N je počela da se interesuje za sve te igračke i odjednom je i sve njene igračke preselila kod D u sobu (ubeđena sam da je to namerno uradila da bi ispalo da su sve zajedničke, kao što sam ubeđena da je stavila svoje tamo jer zna da D neće da se igra sa lutkicama, bebama i posuđem). U sobi za devojčice nije ostalo ništa osim zvečki za V.
Primetila sam (a i D je počeo da se žali) da N želi da uzme svaku igračku koju uzme D. To je zapravo i za očekivati. D joj je stariji brat i ona se ugleda na njega. Oponaša svako njegovo ponašanje. On je njoj bukvalno idol. Tako sam i rekla D, kako bi imao više razumevanja za to njeno otimanje.
Međutim, razumevanje i tolerancija kod D traju veoma kratko, tako da su svađe konstantne. A ponekad se završe i tako što D gurne ili lupi N, a N uštipa ili šutne D. Sve u svemu, nastane haos.
U tim trenucima sam ih uvek razdvajala i ukoravala ih, što je ustvari pravilo još veću dramu.
Svaki roditelj uvek sruči odgovornost na starije dete koje ono nije u stanju da ponese - da se ponaša zrelo, da se ne svađa, da mora da pazi na mlađe dete... Ono to ne može. Jer i ono je dete. I za njega je svojstveno da se posvađa oko igračke, da gurne mlađe dete ukoliko mu smeta, da odbrani svoju teritoriju.
Isto tako, uvek smo skloni da štitimo mlađe dete, jer kolko smatramo da bi starije dete trebalo sve da zna, toliko smo uvereni da mlađe dete ništa ne zna. A zapravo uopšte nije tako. Mlađa deca umeju i tek kako da budu i lukava i da isprovociraju, a ako shvate da u svakom sukobu ona bivaju zaštićena, znaju to i tek kako da iskoriste.
Zato je najbolje ne mešati se. Jer uvek će svako dete praviti nevino i tužakati ono drugo, a roditelj neće moći realno da sagleda šta se stvarno dogodilo i samim tim neće adekvatno reagovati.
Deca su sposobna da sama reše svoje sukobe. I to zapravo rade mnogo bolje od nas odraslih. Sećam se kada se D posvađao sa svojim najboljim drugom oko neke igračke u vrtiću. Svađa je otišla toliko daleko da su čak rekli jedan drugom da se neće zvati na rođendane. ( A to je u dečijem svetu vrlo važna stvar!) Sledećeg dana kada smo došli u vrtić, taj drug je odmah na vratima pritrčao do D i uzbuđeno ga odvukao unutra da mu pokaže šta je napravio od kocki. Otišli su zajedno da se igraju sa kockama. I to je to. Sukob je prošao, ona igračka je zaboravljena, oni su ponovo najbolji drugari i zvaće jedan drugog na rođendan.
Da se vratim na haos sa igračkama koji je nastao u našoj kući. Čitajući jednu knjigu, došla sam na ideju kako da im rasporedim igračke. Rekla sam D da u jednu kutiju odvoji one igračke koje su mu najdraže i sa kojima želi sam da se igra. U drugu kutiju sam odvojila igračke za devojčice. U treću smo stavili igračke koje su zajedničke.
Objasnila sam im da igračke koje su u njihovim kutijama smeju samo oni da diraju (svako samo svoje naravno) i da će im te kutije stajati na nekim specijalnim mestima (N je svoju odnela u sobu za devojčice, a D je svoju sakrio gde N ne može da je dohvati). Sve ostale igračke su zajedničke i igra se onaj ko prvi uzme igračku. Ukoliko neku od igračaka iz njihovih kutija zaborave negde, odnosno ne vrate u svoju kutiju, svi mogu da je koriste ukoliko to žele. Ovo će takođe navesti decu da skupljaju svoje igračke bez ikakvog opominjanja.Još jedan čest razlog za svađu jeste da bi se roditeljima privukla pažnja. Kada vidim da je takva svađa u pitanju, imam dva rešenja: ili ih pošaljm u drugu prostoriju da se svađaju ili ja odem u drugu prostoriju i ostavim ih same. Jer kada ostanu sami, shvatiće da svađa kao oruđe za privlačenje pažnje ne funkcioniše i svađa će vrlo brzo prestati.
Međusobno koškanje i udaranje se ne može izbeći. Ali možemo ga iskontrolisati pričom sa detetom. Imala sam razgovor sa D o alternativnim rešenjima.
"Kada ti N uzme igračku, ti si veoma ljut. Šta ćeš da uradiš?"
"Oteću i ja njoj!"
"Ali to nije lepo!"
"Onda ću da je udarim."
"Na taj način možeš ozbiljno da je povrediš. Šta možeš da uradiš umesto toga?"
"Mogu i da joj dam neku drugu igračku, pa će možda da mi vrati moju."
"A šta ako ti ne vrati?"
"Uzeću neku drugu igračku dok njoj je dosadi moja."
"To je odlično rešenje! Imaš li još neko?"
"Mogu da se sklonim od nje."
"Sjajno! Sledeći pu kada te N naljuti zbog neke igračke, seti se ovoga o čemu smo pričali."
Ne treba davati detetu ideje šta bi trebalo da radi, nego da ga roditelj navede da samo dođe do zaključka. Na taj način roditelj ne naređuje detetu, dete se ne oseća kao neko kom je nešto naređeno i da nešto mora da uradi, već je zadovoljno što je do rešenja došlo samo i upravo zbog toga će ga vrlo rado primeniti.
Svađe nastaju i zbog međusobne ljubomore. Zato je vrlo važno i vrlo efikasno da roditelj, po mogućstvu svakodnevno, provede sa svakim detetom nasamo minimum deset minuta, bilo u razgovoru ili nekoj drugoj aktivnosti po detetovom izboru. Na taj način će se detetove potrebe zadovoljiti, a biće manje razloga za svađe sa braćom i sestrama.
Ovo njemu deluje kao povlastica, što je sjajno, a ustvari je meni olakšica, jer ne traži da igra igrice preko dana, kada je N budna, jer bi se u tom slučaju i N zalepila za tablet.
Nije na odmet ni da se deca s vremena na vreme sama igraju. Na taj način će steći nezavisnost, ali će takođe više ceniti igranje u društvu.
Načina ima raznih, zavisi od nas koje ćemo primeniti i kako ćemo se izboriti sa dečijim sukobima, a da ne oštetimo nijedno dete, da se nijedno dete ne oseti manje voljeno. Mislim da je u dečijim sukobima najbolje biti Švajcarska. Švajcarska nikad ne gubi.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?