Recept za (ne)poslušnost

Recept za dobijanje poslušnog deteta svakako ne postoji, ali postoje sitnice koje možemo da primenimo kako bismo sebi olakšali dan, poštedeli živce, a detetu stavili do znanja da se neposlušnost ne isplati i samim tim će dete postati malo poslušnije.


Poslušnost, odnosno neposlušnost, je problem sa kojim se susreću svi roditelji, u većoj ili manjoj meri. Koliko će dete slušati zavisi u mnogome i od detetovog temperamenta. D ima veoma eksplozivnu narav, stalno je aktivan, prilično je impulsivan i nemiran. I vrlo često ne sluša, a ako nešto nije po njegovom, ponekad nastane prava drama. Negde sam pročitala da deca koja su navikla da ne slušaju mogu postati zavisna od negativne pažnje. U toj rečenici sam odmah prepoznala D i osećala sam se stvarno loše. Njegov temperament ne mogu da promenim, ali moj odnos prema njegovim dramama mogu. Preostalo mi je da sve nade položim u to da ako ja promenim svoje ponašanje u kriznim situacijama, promeniće i on svoje. I, na moju veliku radost, ubrzo se videlo poboljšanje u ponašanju.

Velika roditeljska greška, a koju uglavnom svi mi pravimo, jeste što više poklanjamo pažnju detetu kada se ono ponaša loše. Naša reakcija na takvo ponašanje jeste vika, dreka, kažnjavanje, raspravljanje, svađanje i još čitav niz negativnih stvari, ali je ipak - pažnja. Dok dobro ponašanje deteta podrazumevamo i nedovoljno ga hvalimo. Zato, za početak, roditelj treba više pažnje da obrati na ono što dete dobro uradi. I svaki put kada dete nešto dobro uradi (bilo da je to samostalno oblačenje, umivanje, mirno se igra, uradi ono što tražimo od njega, pojede sve iz tanjira, BILO ŠTA) da obavezno pohvali dete. Tako će dete početi da shvata da i kada je dobro dobiće roditeljsku pažnju. Istovremeno treba početi sa neutralisanjem negativnog ponašanja.

Negativno ponašanje prvenstveno treba da bude izbačeno od strane nas - roditelja. Ni jednog trenutka ne smemo da zaboravimo da smo upravo mi ti na koga se dete ugleda i čije reakcije oponaša. Ako mi vičemo, koristimo ružne reči, vređamo, primenjujemo silu - dete će to shvatiti kao prihvatljiv oblik ponašanja, kojim se može rešiti problem ili dobiti ono što se želi. A to je potpuno suprotno od onih vrednosti kojima želimo da naučimo naše dete. Zato, ako tražimo od deteta da se lepo ponaša, mi smo ti koji svojim primerom treba da mu pokažemo šta znači lepo ponašanje. Deci mnogo više znači pravilan primer, nego pravila koja mu govorimo. A ako je jedno od vaših pravila da u kući nema vikanja - nemojte da vičete ni vi, ni pod kojim uslovima i ni zbog čega.


Na razne načine sam pokušavala da sprečim loše ponašanje D i ništa nije uspelo. Kažnjavanje zbog lošeg ponašanja nije dugotrajno rešenje, koliko god to nelogično zvučalo. Istina je, zapravo, da dete može potpuno pogrešno odreagovati na kaznu, odnosno, shvatti je kao izazov, a onda će to dete postati još neposlušnije. Rešenje nije ni vikanje. Vikanje još više povećava tenziju i već napetu situaciju čini još gorom. Ako se loše ponašanje ignoriše, dete će se ponašati još gore, jer ne dobija pažnju. Pritom, ako je prethodni metod roditelja bio kažnjavanje zbog lošeg ponašanja, dete će izgubiti poštovanje prema roditelju, jer roditelj nije dosledan.

Pokušala sam i da razgovaram sa D i objasnim mu zbog čega je njegovo ponašanje loše. Međutim, što sam ja više pričala, on me je sve manje slušao, dok nije počeo da me potpuno ignoriše. Ni podmićivanje ne uspeva, jer tada se dete koncentriše na mito, a ne na ono što treba da uradi. Pljuske nisu ređenje nikada, jer kod deteta stvaraju nepoverenje prema roditelju, pa čak i strah od roditelja.

Često se dešavalo da D pita zbog čega mora nešto da uradi. Istina je da kada dete postavi to pitanje, u većini slučajeva mu nije zaista potreban odgovor na to, već pokušava da izbegne da odradi rečeno.

Deca koja su temperamentna kao D često sa lakoćom i velikom brzinom urade ono što žele. Međutim, kada nešto ne želi da uradi, D je vrlo spor i često i odsutan, a često mi se čini i da namerno odugovlači, što ponekad stvarno i radi. Zato mu uglavnom dam više vremena da uradi nešto, nego što mu je zaista potrebno. Na taj način će shvatiti da je to nešto što ne može da izbegne i da će i njemu i meni biti lakše ako što pre odradi to što se traži od njega.


Većina dece ima burne i impulsivne reakcije. I kod većine dece one su kratkog trajanja. Zato, kada dete počne da besni, treba ga pustiti da se samo smiri. Neka ispolji emocije, makar i vrištanjem. Sedite pored njega ili mu ponudite zagrljaj. Iznenađujuće je koliko se ovim postupkom roditelja dete smiri. Ta roditeljska reakcije nije ni znak slabosti ni nedoslednosti, već prijateljski odnos prema detetu, koji bismo trebali da imamo u apsolutno svakoj situaciji. Na taj način gradimo poverenje. Kada se dete smiri, potrebno je pohvaliti ga što je prestalo da vrišti. Na taj način mu pozitivnim stavom pokazujemo da vrištanje nije lepo. Deca mnogo bolje prihvataju sve što im se pokaže ili objasni pozitivnim primerom. Nakon svega toga, dete će možda čak i samo krenuti da uradi to što ste od njega tražili i zbog čega je, ustvari, i cela drama počela.

Treba uvek razgovarati sa detetom o svemu. Pa tako i o tome kako treba da reaguje kada se naljuti. Akcenat treba da bude na tome šta TREBA, a ne šta NE TREBA da radi. Mi roditelji smo skloniji da govorimo deci šta da ne rade, a retko kad im dajemo mogućnost da razmisle o tome pta bi trebalo da urade. Upravo zato treba ponuditi detetu alternativu - umesto onoga što ne treba da radi, reći mu šta treba.

Loše ponašanje nije nešto što se može promeniti preko noći. I odrasli se vrlo često ponašaju loše, samo što se na to obraća manje pažnje. Zbog toga je važno da ako želimo da promenimo naše dete, moramo prvenstveno da promenimo svoje postupke. To je dobar početak. A kada dete bude imalo dobar model ponašanja, imaće manje razloga za negativnost. Prijateljski nastrojen roditelj je roditelj kog dete ne želi da razočara, što znači da će želeti da sarađuje sa njim. Na duge staze vrlo je važno da izgradimo odnos sa detetom koji se zasniva na poverenju (i, naravno, ljubavi). Ako to postignemo, sve drugo će biti mnogo lakše. Jer dobro ponašanje je nešto na čemu moramo da radimo svaki dan.