Tekst koji je prvenstveno objavljen na portalu Bebac, sada možete pročitati i ovde.
Vreme obroka je vreme u koje se cela porodica okuplja, zajedno seda za sto i vodi prijatne razgovore. Međutim, sa malo decom za stolom (ili oko stola), kod nas se skoro svaki obrok pretvori u jurnjavu, a umesto prijatnih razgovora čuju se povici: "Ne pričaj, nego jedi!", "Ne igraj se sa hranom!", "Neću ovo! Hoću nešto drugo!", "Ja nisam gladan!", "Ja ovo ne volim!", "Ne prosipaj ispod stola!", "Pojedi to iz tanjira!"... Zvuči poznato?
Čitajući razne knjige o roditeljstvu, nalazeći razne "tehnike" za uspešan ručak, pričajući sa prijateljima koji imaju malu decu, pokušavajući da uvedemo razne promene i u obrocima i u ophođenju za vreme obroka, mislila sam da ću izgubiti razum. A onda sam odlučila da sve to što sam čula i pročitala prilagodim svojoj porodici. Jer nijedna porodica nisu ista i nijedno dete ne prihvata iste stvari.
Mali probirljivci/ privatna arhiva
Nisam gladan i ja to ne volim! D je kao vrlo mali jeo bukvalno sve. Imao je dobar apetit i nikad nije pravio pitanje oko obroka. Međutim, poslednje dve godine (a on sada puni šest), sve češće se susrećem sa njegovim otporom prema hrani generalno. Više ne postoji jelo koje voli, već jelo koje će možda eventualno promrljaviti i jelo koje ne može ni da smisli. Počeo je baš slabo da jede i to se odrazilo i na njegovu kilažu. Problem je postajao ozbiljan, a njegovi jedini odgovori na hranu bili su "Ja to ne volim!" ili "Nisam gladan!".
Počela sam od onog najlakšeg; svaki dan sam ga pitala šta želi da jede i spremala sam mu to. Prvi cilj bio je da počne da jede. A ako on izabere jelo, ne može da kaže da ga neće ili ne voli.
A onda smo malo po malo počeli da isprobavamo. Svaki put kada bih spremila nešto, dala bih mu malo da proba, a zatim, kada to pojede, dobio bi ono što je sam tražio da jede. Vremenom sam počela ta jela koja je do tada samo isprobavao da mu povećavam i ubacujem u glavna jela. Za mesec dana jelovnik mu se drastično povećao.
Baš sam se sad nečeg setio!
Drugi problem sa D je što kada sedne za sto da jede, tada mu se odjednom i pije voda i ide u toalet i seti se nekog doživljaja koji želi da nam ispriča. Seti se za sve, osim da uzmu pribor u ruke i da počne sa obrokom. Kada ga opomenemo, uzme jedan zalogaj, a onda se opet raspriča i tako u nedogled.
A onda smo postavili tajmer. Pogledamo koliko je sati i kažem mu do kad ima vremena da jede ( dam mu 15-20 minuta). kada vreme istekne, hrana se bez reči sklanja sa stola, a on će, ukoliko nije pojeo, ostati gladan. Ovaj trik je uspeo. Možda predstavlja malo opterećenje gledanje na sat za vreme jela, ali D manje gnjavi i više pojede.
Da li uključujete svoju decu u pripremu za jelo?
N još uvek ne pokazuje osobine probirača. Ona je u fazi prihvatanja novih jela. Sa svojih godinu i po dana, prilično dobro jede i skoro sve jede. Dešavalo se da neku namirnicu uopšte neće da proba, kao na primer paradajz. Međutim, paradajz je svakodnevno bio na stolu i svi ostali smo ga jeli. Kada je videla da ga svi jedemo, sama je uzela da proba. Od tad ga voli i jede u svim oblicima.
.jpg)
Volim da ručkam/ privatna arhiva
Čitajući razne knjige o roditeljstvu, nalazeći razne "tehnike" za uspešan ručak, pričajući sa prijateljima koji imaju malu decu, pokušavajući da uvedemo razne promene i u obrocima i u ophođenju za vreme obroka, mislila sam da ću izgubiti razum. A onda sam odlučila da sve to što sam čula i pročitala prilagodim svojoj porodici. Jer nijedna porodica nisu ista i nijedno dete ne prihvata iste stvari.
Mali probirljivci/ privatna arhiva
Nisam gladan i ja to ne volim! D je kao vrlo mali jeo bukvalno sve. Imao je dobar apetit i nikad nije pravio pitanje oko obroka. Međutim, poslednje dve godine (a on sada puni šest), sve češće se susrećem sa njegovim otporom prema hrani generalno. Više ne postoji jelo koje voli, već jelo koje će možda eventualno promrljaviti i jelo koje ne može ni da smisli. Počeo je baš slabo da jede i to se odrazilo i na njegovu kilažu. Problem je postajao ozbiljan, a njegovi jedini odgovori na hranu bili su "Ja to ne volim!" ili "Nisam gladan!".
Počela sam od onog najlakšeg; svaki dan sam ga pitala šta želi da jede i spremala sam mu to. Prvi cilj bio je da počne da jede. A ako on izabere jelo, ne može da kaže da ga neće ili ne voli.
A onda smo malo po malo počeli da isprobavamo. Svaki put kada bih spremila nešto, dala bih mu malo da proba, a zatim, kada to pojede, dobio bi ono što je sam tražio da jede. Vremenom sam počela ta jela koja je do tada samo isprobavao da mu povećavam i ubacujem u glavna jela. Za mesec dana jelovnik mu se drastično povećao.
Baš sam se sad nečeg setio!
Drugi problem sa D je što kada sedne za sto da jede, tada mu se odjednom i pije voda i ide u toalet i seti se nekog doživljaja koji želi da nam ispriča. Seti se za sve, osim da uzmu pribor u ruke i da počne sa obrokom. Kada ga opomenemo, uzme jedan zalogaj, a onda se opet raspriča i tako u nedogled.
A onda smo postavili tajmer. Pogledamo koliko je sati i kažem mu do kad ima vremena da jede ( dam mu 15-20 minuta). kada vreme istekne, hrana se bez reči sklanja sa stola, a on će, ukoliko nije pojeo, ostati gladan. Ovaj trik je uspeo. Možda predstavlja malo opterećenje gledanje na sat za vreme jela, ali D manje gnjavi i više pojede.
Da li uključujete svoju decu u pripremu za jelo?
N još uvek ne pokazuje osobine probirača. Ona je u fazi prihvatanja novih jela. Sa svojih godinu i po dana, prilično dobro jede i skoro sve jede. Dešavalo se da neku namirnicu uopšte neće da proba, kao na primer paradajz. Međutim, paradajz je svakodnevno bio na stolu i svi ostali smo ga jeli. Kada je videla da ga svi jedemo, sama je uzela da proba. Od tad ga voli i jede u svim oblicima.
Volim da ručkam/ privatna arhiva
Većina dece ne uživa u jelu i rade to samo zato što moraju. A ja sam bila odlučna u tome da stvorim atmosferu za obroke koja će bti prijatna za sve. Da se niko ne oseća primoranim da sedi za stolom. Zato sam uključila decu prvo u postavljanju stola, a kada su kod kuće i u pripremu obroka. Iznenađujuće je koliko deca zapravo vole da pomažu oko kućnih poslova. Na taj način oni se osećaju vrednim, sposobnim i važnim. Pritom budu zadovoljna što su uspela da urade nešto značajno za celu porodicu. S druge strane, to je vrlo važno za osamostaljivanje deteta.
Tako sada D postavlja tanjire, a N deli kašike i viljuške. I njima je to vrlo interesantno. Nakon jela svako ostavlja svoj tanjir u sudoperu. I još jedno pravilo imamo: nema ustajanja od stola dok svi ne završe sa jelom. U suprotnom, ako D ustane prvi, N odmah ustane, čak i ako nije završila sa obrokom.
Zvocanje ubija apetit!
Kada dete brlja po tanjiru, ne jede kako treba, glupira se za stolom ili radi bilo šta drugo neprimereno, ne treba da zvocamo. Zvocanje za vreme obroka može da pokvari apetit. Ako situacija izmakne kontroli, sklanjanje detetovog tanjira je možda najbolje rešenje. Ako mora da ostane da sedi za stolom, a tanjir mu je sklonjen, dok svi ostali jedu, dete će se smiriti i vrlo verovatno da će tražiti svoj tanjir nazad. I važno je ne terati dete da pojede sve iz tanjira, mada je većina roditelja sklona tome. Na taj način stvaramo još veći otpor prema jelu kod deteta. Umesto toga, pravljenje manjih porcija je mnogo bolje rešenje. Neće biti opominjanja da mora sve da se pojede, a dete će biti zadovoljno jer je pojelo sve iz tanjira.
Još uvek nije idealna atmosfera za našim stolom. I verovatno nikada neće ni biti. Ali ipak smo nešto postigli: deca lepo jedu, ponašaju se (uglavnom) lepo za stolom i (uglavnom) obrok prođe prijatno. Naravno da ima situacija kada neko dete ipak protestuje iz nekog razloga, ali to je normalno, jer niko od nas nije programiran i svakome se dešavaju "žute minute". Najvažnije je da istrajemo u tome da deca imaju što raznovrsniji jelovnik, da obroci prolaze što mirnije i da pokušamo da naučimo decu da bar malo uživaju u hrani, a ne da jelo bude samo nešto što se mora.
Tako sada D postavlja tanjire, a N deli kašike i viljuške. I njima je to vrlo interesantno. Nakon jela svako ostavlja svoj tanjir u sudoperu. I još jedno pravilo imamo: nema ustajanja od stola dok svi ne završe sa jelom. U suprotnom, ako D ustane prvi, N odmah ustane, čak i ako nije završila sa obrokom.
Zvocanje ubija apetit!
Kada dete brlja po tanjiru, ne jede kako treba, glupira se za stolom ili radi bilo šta drugo neprimereno, ne treba da zvocamo. Zvocanje za vreme obroka može da pokvari apetit. Ako situacija izmakne kontroli, sklanjanje detetovog tanjira je možda najbolje rešenje. Ako mora da ostane da sedi za stolom, a tanjir mu je sklonjen, dok svi ostali jedu, dete će se smiriti i vrlo verovatno da će tražiti svoj tanjir nazad. I važno je ne terati dete da pojede sve iz tanjira, mada je većina roditelja sklona tome. Na taj način stvaramo još veći otpor prema jelu kod deteta. Umesto toga, pravljenje manjih porcija je mnogo bolje rešenje. Neće biti opominjanja da mora sve da se pojede, a dete će biti zadovoljno jer je pojelo sve iz tanjira.
Još uvek nije idealna atmosfera za našim stolom. I verovatno nikada neće ni biti. Ali ipak smo nešto postigli: deca lepo jedu, ponašaju se (uglavnom) lepo za stolom i (uglavnom) obrok prođe prijatno. Naravno da ima situacija kada neko dete ipak protestuje iz nekog razloga, ali to je normalno, jer niko od nas nije programiran i svakome se dešavaju "žute minute". Najvažnije je da istrajemo u tome da deca imaju što raznovrsniji jelovnik, da obroci prolaze što mirnije i da pokušamo da naučimo decu da bar malo uživaju u hrani, a ne da jelo bude samo nešto što se mora.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?